• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Уранополитизам данас

1 min read

4 месеца ‎ ИН4С

о. Дарко Р. Ђого

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Зашто једно учење О. Данила Сисојева вријеме није потврдило

„Идите, сједите, оче, и добро се замислите над тиме што сте управо млатнули (ляпнули)“. Није баш уобичајено да се један епископ, а нарочито руски патријарх тако оштрим ријечима обрати свештенику који му је поставио питање на епархијском сабрању свештенства (ономе што се код Срба обично назива „братски састанак“). Шта је то било што је тако узбудило свјатјејшег московског и све Русије патријарха Кирила на братском састанку Московске епархије (чији је поглавар, наравно, управо он)? Да осуде патријарха, његову поруку и тон, пожурили су сви могући друштвени либерали (укључујући и некадашње сараднике самог патријарха), проукрајински медијски сервиси (којима се, на трагу линије „демонстрирања лојалности Украјини“ придружио и Савез православних новинара близак канонској УПЦ)… Но ако је одговор московског патријарха био резак, за то је свакако било разлога.

Иако није сасвим јасно шта је претходило полемици, јасно је да је свештеник о. Александар Шаљапин своје питање или примједбу закључио говорећи о томе да „свештеник треба да води људе у Царство небеско а не да се бави патриотизмом“. Патријарх га је запитао да ли је можда поријеклом из западне Украјине, будући да је такав став заиста чест код руског свештенства из Луцка или са Волиња – по сриједи су оци из највише шовинистичких дијелова Украјине који службују у Русији, па имају потребу да помире ултраукрајинско поријекло и угодност московске метрополе тако што ће сваки говор о СВО релативизовати на линији „ми се на бавимо политиком него Јеванђељем!“ Но о. Александар Шаљапин није Украјинац већ поклоник концепције уранополитизма.

Уранополитизам је учење које је развио чувени свештеник и, уз рашчињеног ђакона Андреја Курајева, најзначајнији руски мисионар деведесетих година Данило Сисојев (1974-2009). Његове заслуге за православну апологетику су величанствене и неспорне, а мученичка смрт од руке исламског фундаменталисте трајно је уписала његов благородни лик у срца многих од нас. Говори се понекад и о могућој канонизацији. Храбар, стамен, вољан да се упусти у дијалог и полемику са радикалним атеизмом, исламом, протестантским сектама које су у то доба харале Русијом и Украјином, о. Данило је спајао изузетан апологетски жар и проповједнички таленат са непоколебљивошћу којој није било премца. Код нас се (на срећу или на жалост) нису пренијели непријатни детаљи потоње породичне историје његове супруге и дјеце који у рускојезичној средини сјенче сваки говор о оцу Данилу и његовим дометима. Међутим, у српским и руским земљама о. Данило је још за живота створио читав један покрет епигона и поклоника – иако је и сам понекад исувише критично и пренаглашено разобличавао култове личности, „царебожнике“ и сличне појаве. Случај о. Александра и његовог неумјесног покушаја поучавања патријарха Кирила примјер је таквог готово секташког приступа једном мање успјешном учењу оца Данила Сисојева.

Сужење свести

Прије него што се уопште упустимо у разматрање учења о. Данила Сисојева, важно је да развијемо неку врсту идеолошког сужења свијести које је често код огромног броја како „културолошких православаца“ (људи који су традицијом, културом, и тек понекад богослужењем везани за Православну цркву) али ништа рјеђе и код „литургијских хришћана“ (вјерника који мање-више редовно посјећују богослужење). Та идеологема гласи: „лична светост и мученички подвиг савршен су гарант нечије савршене догматске и канонске православности“.

Свакако, у историји Цркве постоје безбројни примјери великих отаца Цркве чије је богословље постало догматски меритум, а који су пострадали као мученици или исповједници вјере (од апостолских времена до ХХ вијека). Но нису ријетки ни случајеви људи чија су учења била спорна, па чак и направила огромне проблеме у каснијим епохама, иако су сами богослови који су та учења изрицали живјели подвижничким животом или чак страдали као мученици или исповједници вјере. Можда је најкарактеристичнији примјер св. мученик Лукијан Антиохијски, хришћански богослов из III и са почетка IV вијека. Његова учења су послужила као основа онога што ће касније до екстрема довести александријски свештеник Арије, Јевсевије Никомидијски, Леонтије Антиохијски и други поборници схватања о томе да Исус није Син Божији у смислу у коме су то тврдили, између других, Јованово јеванђеље, потоњи рани оци Цркве или Атанасије Александријски. Идентификација са Лукијаном је била толико јака да су се аријанци међусобно називали „лукијанистима“ а насупрот Никејском сабору циркулисао је тзв „Лукијанов символ вјере“. Па ипак, црквено предање каже да се Лукијан прије смрти (312. г.) одрекао свог учења, а како је мученички пострадао данас се налази у календару Цркве под 15. октобром.

Можда нешто новији примјер јесте онај изузетно плодног и утицајног руског богослова ХХ вијека, оца Павла Флоренског (1882-1937) који је исповједнички окончао свој живот у бољшевичким репресијама, али чија дјела садржи и данас класичне странице савремене теологије но и неправославно и одбачено учење о Премудрости Божијој – Софији као четвртој испостаси Свете Тројице. Укратко: то што је неко умро мученичком смрћу, попут о. Данила Сисојева, само по себи није гарант савршене православности сваког његовог става.

Учење о уранополитиму лако је објаснити преко самог назива: „уранос“ – небо, „полис“ – град, заједница. Дакле, оно представља став према коме хришћанин нема другу Отаџбину осим неба. Јасно је да се таквом ставу нико нормалан противи – сваки православни хришћанин зна да је наша Отаџбина Царство небеско. Проблем, међутим, настаје када се „живљење на небесима“ супротстави земаљској отаџбини и нашем труду да и овај живот и наша овдашње Отачаство постану дио тог пута ка небеском. Дакле, суштина спора јесте овај наглашен контраст између „Царства небеског“ и родољубља. А тај контраст – треба примјетити – није увео патријарх већ сам о. Александар.

Данас је у најмању руку нејасно колико је о. Данило Сисојев супротстављао патриотизам и уранополитизам. Он је о њему говорио често. Из неких његових ставова чини се да се врло оштро противио идеји да патриотизам има било какво мјесто у хришћанском животу, а понегдје се изражавао нешто блаже и смисленије. Биће да се међу његовим адептима ипак пренио импулс конфронтације уранополитизма и патриотизма.

Како је уопште могуће да се у Москви (али паралелно и у Београду) деведесетих и раних двијехиљадитих година уобличи „уранополитизам“?

Најприје, врло је важно да видимо да је дух времена, нарочито у мегаполисима, некако сугерисао људима такво рјешење сопствених дилема. И СССР и СФРЈ су се распале а РФ и СРЈ су се налазиле у тзв транзицији, етичкој декаденцији, дивљем капитализму и експанзији организованог криминала. Било шта налик на нормалну државу остало је у недосежној прошлости. Дакле, одбојност према „држави“ долазила је из тренутка времена. Али ту одбојност су подржавале богословске идеологеме читавог једног покољења руских и грчких емиграцијских теолога, од о. Георгија Флоровског до митрополита Јована Зизјуласа.

У суштини апатриди (Руси у Паризу) или постмодерни псеудокосмополити (неохеленски теолози), они су се систематски окренули једностраном избору и тумачењу само оних, углавном ранохришћанских списа и Отаца који су, живећи у незнабожачкој римској империји, наглашавали разлику између Царства небеског и Царства ћесаревог. Тако се савремени уранополитизам уобличио као ехо апатридског уранополитизма двадесетих година ХХ вијека који је сам по себи тражио Царство небеско као утјеху за изгубљену Русију. Овдје је врло важан овај моменат урбане безнадежности и самодовољности будући да су се, на примјер, у Београду тих деведесетих јављали први гласови српског „уранополитизма“ док је епископ Атанасије на војним камионима ишао по Невесињу и причешћивао, крштавао и храбрио Војску Републике Српске. Тако је уранополитизам постао својеврсна хришћанска форма урбаног псеудокосмополитизма. И зато га данас, уз све племените намјере оца Данила, прихватају само руски (и српски) либерали док свако присебан може да постави једноставно питање: „да ли сматрате да нешто дугујете и руској или српској Отаџбини у којој живите сада?“

Неистина, или полуистина

Дакле, проблем са уранополитизмом – као и са многим другим искривљењима – није у томе што је он потпуна неистина већ у томе што је привлачна полуистина. Када цар Лазар у епском најузвишенијем изразу српске теологије каже: „земаљско је за малена царство – а небеско увијек и довијека“, он не оставља оружје и чека да Турци без отпора униште земаљску Србију. Он зна да је његов отпор злу оружјем – израз опредјељења за небеско Царство. Па ако већ „српско царство“ треба да пропадне – оно слути да су борба и опредјељење дио једне исте стварности. Идеал небеског царства надахњивао је потоње генерације да обнове и земаљске заједнице људи који том Царству теже, од Куме Мињина до Карађорђа.

Прошло је вријеме цијелог тог неуротичног ентузијазма да се „проповједа Јеванђеље а не патриотизам“ који данас уједињује само српске и руске уранополитисте, теолошке либерале, људе са етичким сензибилитетом мисице универзума који су себе убиједили у то да су добри, јер на свако питање одговарају да су за „љубав према људима и животињама и мир у свијету“. У неким другачијим временима такав став био би само инфантилна самообмана, јефтини начин да се живи у прелести етичке супериорности над нама који схватамо да је живот више од есхатолошког ентузијазма. Но у временима када је нападнута Отаџбина – а Русь се у ДНР и ЛНР брани од 2014. године – такав став није само бесмислен већ је и штетан. Наравно, лијепо је прочитати Посланицу Диогенту или се држати једног слободног мишљења храброг о. Данила Сисојева. Но и они имају своје значење и контекст. У времену када је сваки свештеник и вјерник позван да се помоли за момке који гину у Донбасу, само одбијање да се то учини није чин доброте већ издаје. Захваљујући томе што уопште неко негдје носи шљем, панцир и пушку, и о. Александар Шљапин служи у својој пријатној московској цркви.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: