• Издвојено
• Поглед

Уранијум из НАТО бомби убија и Албанце, они о томе ћуте

1 min read

8 година ‎ Новости

"Као војник сам учен да оружје треба да убија само у рату, а у миру мора да ћути. Оружје коришћено против нас 1999. намењено је да убија дуго после рата. Нити је то људски, нити је војнички."

Фото З. Јовановић

НАТО авиони током 78 дана бомбардовања уранијумском муницијом затровали су велики део територије Косова и Метохије, па је и данас, најсавременијом опремом, готово немогуће лоцирати сва контаминирана места. Сваки НАТО метак од осиромашеног уранијума, ако није детектован и извађен, убијаће практично вечно, милијардама година!

Овако, за „Новости“, у потресној исповести говори потпуковник Радомир Александрић, који је на Божић 1999, са само 29 година, примио дужност команданта 52. АБХО (Атомско-биолошко-хемијска одбрана) батаљона на Космету. Објашњава да тек када се уранијумско зрно откопа – АБХО уређај „полуди“, а док је у земљи, једва се детектује апаратима. У међувремену, уранијум оксидира, киша носи генотоксичне отрове дубље у земљу и водом даље у ланац исхране.

Кaкo сведочи потпуковник, сви наши официри на КиМ 1999. су знали за опасност од ове муниције. Додаје да је АБХО опрема била неадекватна тј. конципирана за масовни атомско-хемијски рат, а да смо били суочени са подмуклим нуклеарним мини-ударима.

Уранијум и данас убија хероје са Космета

У априлу и мају 1999. АБХО јединице Приштинског корпуса су на 360 места мериле последице НАТО удара на КиМ непосредно по дејству непријатеља. Резултати испитивања су били збуњујући: „нешто повишена“ радиоактивност забележена је у околини Приштине, аеродрома Слатина, затим у Белаћевцу, Грачаници, Подујеву, Урошевцу, Призрену, Ђаковици, околини Дечана…

„То су била минимална одступања од природног фона зрачења, односно, како смо закључили касније, ми смо имали инструменте за мерење ‘тона’, а требало је да меримо милиграме. Наиме, на већини прегледаних локација меци од осиромашеног уранијума су се дубоко зарили у земљу и нису на први поглед деловали као превелика опасност. Тек после агресије схватили смо шта нас је снашло“, говори Александрић.

Такође, стигли су и бољи инструменти. Наш најсавременији апарат КОМОТМ побољшан је у Винчи и прилагођен раду на терену. Из АБХО батаљона је формиран тим извиђача у саставу Душан Вучинић, Предраг Атанасијевић, Марко Митић, Иван Стојковић, под вођством пуковника Ивана Стојановића и шефа катедре за детекцију и мерење у АБХО центру у Крушевцу пуковника Драгутина Фортуне. Како нам прича Александрић, ови људи су стекли пионирска знања из деконтаминације терена затрованих атомским мини-ударима.

„Када је букнула побуна на југу централне Србије 2000, батаљон је поново ангажован и седам месеци смо били на терену, на потезу од македонске границе до Врања. Сваку стопу смо прошли и остали смо затечени. Наилазили смо на уранијумску муницију и на местима где НАТО није пријавио њену употребу“, сећа се потпуковник.

„Такође се испоставило да су многи наши грађани узимали ‘блиставу’ НАТО муницију од осиромашеног уранијума и носили је кући… Они су одмах слати на болничке прегледе у Врање.“

Истина о уранијуму дубоко скривана

Потпуковник, иначе рођени Приштевац, тврди да би се праве размере епидемије канцера после „Милосрдног анђела“ на Балкану могле наслутити тек уколико би Албанци проговорили.

„У Лењиновој улици у Приштини, где сам рођен и одрастао, а потом и живео као официр, готово да нема човека од 45 до 55 година који није оболео или умро од рака“ наставља Александрић. „Албанци с којима сам одрастао причају ми да они који имају новца иду у Турску на онколошке клинике, а сиротиња, као и свугде…“

Од припадника АБХО са КиМ, од леукемије је међу првима оболео начелник овог рода у Трећој армији, пуковник Иван Стојановић. Лечио се до 2011. да би преминуо. Два начелника АБХО из бригада Приштинског корпуса тренутно се лече од најтеже болести као и наш мајор Зоран Пантић из батаљона АБХО. Санитетлија Живојин Павловић је умро… Наш саговорник Радомир Александрић зарадио је тешко аутоимуно обољење. На ВМА су му 2012. констатоване лезије на кичми…

Ни људски, ни војнички

„Није на мени да говорим ко је зашто оболео, то је посао наших медицинских стручњака. Могу само да из свег срца подржим идеју о формирању националног центра и лабораторије за испитивање последица НАТО удара“, говори Александрић. „Као војник сам учен да оружје треба да убија само у рату, а у миру мора да ћути. Оружје коришћено против нас 1999. намењено је да убија дуго после рата. Нити је то људски, нити је војнички.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: