Како су комунисти оспоравали избор „неподобног” јеромонаха Амфилохија

Пише: Јован Маркуш

Тражили су да Цркви име буде ћут а презиме муч

(Документи о отпору комунистичких власти да јеромонах Амфилохије Радовић замијени митрополита Данила Дајковића.)

Ступањем на сцену ви­шепартјиског система поједине партије и политичари су умислили да Црква као ванвременска институција треба да буде њихово партијско надлештво. Некадашњи припадни­ци разних бољшевичких слу­жби безбједности (цивилних и војних) знатно инфилтрирану у данашње партије, најрадије би Цркву по старој на­вици смјестили у кавез, сма­трајyћи да јој је „име ћут, а презиме муч“. Посматрајyћи некадашњег удбаша и ража­ловног амбасадора Миленка Стефановића како „важно“ прати преваранта, распопа Дедеића (лишеног чина и под проклетством велике Христове Цркве Цариградске патријаршије), на његовим путовањима од Цетиња до Бугарске и Америке, про­сто да се човјек запита ко је у ствари од њих двојице “по­главар“ ове комунистичке секте? Ових дана и неки Сте­фан Огњенових огласи се у ревији „Исток“ (бр. 46, окто­бар 1999. стр. 15) и уз низ дру­гих гадости важно саопшти да: „Српском народу који хо­ће своју народну Српску цркву“ не одговара, ни Митро­полит Амфилохије. За разли­ку од Стефановића, Стефан не саопштава кога би поже­лио за „поглавара“ ‘своје ко­мунистичке секте. Ови Сте­фани Стефановићи у нечему су потпуно сагласни. Не дого­вара им Митрополит Амфилохије ни црква којој служи, као ванвременска институци­ја, очигледно не схавтајући да још према ранохришћанству Црква није само свештенство већ и сви вјерујyћи људи.

Данас према уваженом Ми­трополиту Амфилохију, а и према његовом уваженом претходнику пок. Митрополи­ту Данилу Дајковићу није тешко видјети однос, некада­шњих и данашњих вјерника комунизма према Митрополи­ји црногорско-приморској, ко­ја траје, ево, већ 780 година.

Из морачке куће Радовића

Као скоро изабрани пред­сједник Извршног одбора СО Цетиње, током 1984. био сам неколико пута присутан у друштву републичких функционера када се водио не­формални разговор о могу­ћем насљеднику већ остарје­лог Митрополита Данила Дајковића, који је тада био зашао у деведесету годину. Најодговорнији партијски и државни руководиоци СР Црне Горе плашили су се, и помињали као најмање пожељну варијанту избор за ви­карног епископа „неког“ Ам­филохија, који би замјењивао господина Данила и постао касније његов насљедник на трону Митрополита. На моје питање због чега је господин АмФилохије непожељан и одакле је, слиједили су одго­вори да је „врло опасан, а да је иначе Црногорац из Доње Мораче, једно од петнаесторо дјеце Ћира Радовића“. Нијесу оспоравали да је врло образован и паметан, али су истицали да је антикомуниста, као да свештеници у нај­мању руку по њиховом дик­тату требају да буду комуни­сти!? Очигледно, одбојност тадашњег репyбличког руководства према гдину Амфи­лохију побудила је моју радо­зналост да се ближе инфор­мишем о овој свестраној и самосвојној личности.

Тих година међу студентима у Београду била су веома популарна два професора Теолошког факултета, Амфи­лохије Радовић и Атанасије Јефтић. Држали су предава­ња и учествовали на стручним расправама поводом: разли­читих тема у Студентском граду и Дому омладине, а према исказима тадашњих сту­дената то су би­ли празници ду­ховности. Обадвојица су веза­ни за наше кра­јеве, Амфилохије рођењем, а Атанасије породичним поријеклом Јефтића који су из Цуца у Катунској на­хији. Господин Амфилохије, иако врло млад, био је већ тада један од најуваженијих личност Српске ппавославне цр­кве, уз велико уважавање осталих право­славних и хришћанских црка­ва. Овај врсни интелектуалац, поред матерњег цппцког, говорио је већ тада шест страних језика. Послије завршеног Богословског факул­тета и студија класичне филологије на Филозофском факултету наставља постдипломске студије у Берну и Риму, а докторира у Атини са највећом могућом оцјеном. Предавао је на Руском право­славном институту „Свети Сергије“ у Паризу, а те 1984. био је декан Теолошког фа­култета у Београду. Као истакнутом књижевнику његови бројни есеји објављени су на: грчком, француском, ита­лијанском и њемачком јези­ку. И оно што је у Црној Го­ри што није без одређене те­жине, потиче из познате мо­рачке војводске куће Радовића, потомак првих Сенатора Сената Светог Петра Цетињског (1798).

Свакој разумној и цивилизованој власти требало је да импонује да уопште међу све­штенством постоји оваква лич­ност из Црне Горе. Нормално би било да власт поздрави будyћи избор за викарног еписко­па гдина Амфилохија Радови­ћа и пружи му руку сарадње на свеукупној духовној обнови де­христијанизоване Црне Горе. Међутим, то није било тако, а поступци и стварни разлози су се могли само наслућивати.

Благодарећи увиду у архи­ву Митрополије црногорско­-приморске, у прилици сам да по први пут за јавност, нашим читаоцима предочим у најкраћим цртама дио из докумената који показује што се, у ствари, дешавало поводом предлога да др Амфилохије Радовић буде изабран за викарног епископа Митрополије црногорско-приморске.

Веселин Ђурановић води кадровску политику у СПЦ

У разговору са Митрополитом црногорско-приморским Данилом Дајковићем 11. фебруара 1983. предсједник Предсједништва СР Црне Горе Веселин Ђура­новић је саопштио да СР Црна Гора неће прихватити сарадњу са Амфилохијем Радовићем, проф. Теоло­шког факултета у Београ­ду, уколико Српска Право­славна Црква предложи ње­га за насљедника Митропо­лита и да ће то довести до озбиљног погоршања одно­са СР Црне Горе са Срп­ском Православном Црквом. Предсједник Ђурановић је замолио Митрополита да овај став, као званични став, СР Црне Горе, пренесе Па­тријарху Герману. Поред овога, предложио је договор да се сагледају све реал­не могућности за потенци­јалне кандидате који би би­ли погодни да наслиједе тадашњег Митрополита, а да то предложе надлежним државним органи. (а Црква је одвојена од државе!).

Марко Орландић слиједи Ђурановића и Милатовића

У разговору са предсједником Предсједништва СР Црне Горе Марком Орландићем 20. октобра 1983. Митрополиту црногорско-приморском Данилу саопштено је да се став у односу на Амфилохија Радовића није промијенио. На ово је Митрополит Данило констатовао да је исти “као ранијих предсједника Вељка Милатовића и Веселина Ђурановића“.

Врбовање епископа Симеона

На молбу Извршног вијећа СР Црне Горе и у договору са Извршним вијећем СР Хрватске, у име Савезног извршног вијећа СФРЈ Југославије Радован Самарџић посјетио је 25. новембра 1983.г. епископа горњокарловачког Симеона Зло­ковића и обавио с њим разго­вор. Разговору је присуствовао секретар епархије, свештеник Симо Вишекруна. Циљ овог разговора био је да се сазна ње­гово мишљење о потенцијал­ном пристанку самог Злоковића (који је поријеклом из Бије­ле код Херцег – Новог) да се прихвати тог положаја. На тај предлог да он буде Митропо­лит црногорско-приморски епископ Злоковић се само насмијао и предложио као канди­дата за положај Митрополита тадашњег декана Теолошког факултета Српске Православ­не Цркве Амфилохија Радови­ћа, за кога је истакао да је вео­ма образован и паметан.

Његова Светост Патри­јарх српски Герман 7. маја 1984. обавијестио је надлежне државне органе да је Митрополит црногорско-­приморски господин Данило поднио оставку на положај који је покривао због година (90) и болести тражећи да Архијерејски Сабор који за­сиједа почевши од 11. маја 1984. изабере викарног епи­скопа Митрополије црногор­ско-приморске. Саопштио је оријентацију да се за викар­ног епископа изабере Амфи­лохије Радовић, с обзиром на мишљење већине епископа Српске Православне Цркве.

Притисци на патријарха Германа

Његова Светост Патри­јарх српски Герман и Митрополит црногорско-приморски Данило примили су, на његов захтјев, потпредсједника Извршног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића дана 15. маја 1984. у 15.30 часова у Бе­ограду. Потпредсједник Тадић је указао на озбиљне и далекосежне посљедие уко­лико би на дужност викарног епископа био изабран Амфи­лохије Радовић или неко ко није по рођењу Црногорац (као да Амфилохије није Цр­ногорац!). Патријарх је иста­као да међу замонашеним свештеницима који су по ро­ђењу Црногорци, сем Амфи­лохија Радовића нема ни једног који би испуњавао услове да буде викарни епископ. Патријарх је нагласио да је Амфилохије Радовић, наро­чито међу студентима теоло­гије и млађим свештеницима веома популарна личност, која им високо теолошко и опште образовање, упоран је и веома ревносан. Потпред­сједник Извршног вијећа др Тадић је нагласио да: „Став руководства СР Црне Горе, а такав је и став СР Србије, по питањуАмфилохија Радови­ћа остаје у цјелини онако како је дефинисан у априлу 1983.“ Патријарх је на крају разговора саопштио да ће упознати Сабор са званичним ставом СР Црне Горе, а ако се др Амфилохије Радовић изабере за викарног епископа то не значи да аутоматски постаје Митрополит црногорско-приморски.

Предсједник предсједништва СР Црне Горе Миодраг Влаховић примио је 29. јуна 1984. у куртоазну посјету Ми­трополита црногорско-при­морског Данила на лични за­хтјев. Разговору је присуство­вао и шеф кабинета Бранислав Средановић. Предсједник Прдсједништва саоп­штио је Митрополиту Дани­лу да иако се врше годишње промјене предсједника Пред­сједништва СР Црне Горе ни­шта се не мијења и нагласио „Исто мислим што и прет­ходница Веселин Ћуранових и Марко Орландић. Митро­полит Данило је нагласио да се надао да ће код Веселина Ђурановића, на рачун своје­временог дружења са њего­вим оцем, успјети да“пробије лед“ за Амфилохија Радови­ћа како би прихватио сарад­њу са њим уколико буде иза­бран за замјеника митропо­лита (викарног епископа), али истакао је митрополит „ви то изгледа предајете је­дан другом као дужност“.

Мираш Дедеић кандидат Партије

Митрополит црногорско­приморски Данило примио је 19. септембра 1984. потпред­сједника извршног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића. Потпредсједник Тадић је покренуо питање могућности да се замонаши Мираш Дедејић, теолог из Зенице, којег би власт протежирала за викарног епископа, односно за Митрополита црногорско-приморског. Ову идеју

Митрополит је одбио као неканонску, а за Дедеића је ре­као да не зна што је завршио, да је крио да се женио у Па­ризу од своје Цркве, и да му не може вјеровати. И кад би могао канонски таквог човје­ка не би прихватио. Поводом усељења у нови Владичин стан, Митрополит Црногорско-приморски Да­нило примио је 20. децембра 1984. год. предсједника Предсједништва ЦР Црне Горе Миодрага Влаховића на Це­тињу. Митрополит Данило је дао сугестију да власт у Цр­ној Гори измјени став што се тиче Амфилохија Радовића, јер се ради о човјеку оданом Цркви, веома образованом, који говори неколико језика и који је Црногорац. Пред­сједник Влаховић је нагласио да је чуо да је Радовић врло интелигентан, да оданост Цркви није никаква сметња, али је чуо да иде у Аустрали­ју на неки семинар гдје ће бити непријатељски настројени свештеници из иностранства. Митрополит Данило је саоп­штио да у мају жели да под­несе дефинитивну оставку и нагласио: „Ви хоћете Црногорца за Митрополита, а опет нећете Радовића, па се може десити да дође неко ко није из Црне Горе“.

Митрополит црногорско-приморски Данило примио је потпредсједника Извршног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића 30.јануара 1985.г. на Цетињу. Потпредсједник Тадић је истакао да је два пута разговарао са Патријархом Германом, у мају 1983. и у мају 1984. поводом могућности да се Амфилохије Радовић изабере за викарног епископа и да је и даље став СР Црне Горе исти, тј. негативан. Напоменуо је да се власт у СР Црној Гори не би супротстављали именовању за викарног епископа Митрополије Црногорско-приморске и неког лица које није по рођењу Црного­рац, уколико Патријарх и Си­нод међу свештенством које је завичајно везано за Црну Гору не могу наћи такво лице. Митрополит Данило је нагласио „Ово је, што чујем, значајна је измјена у ставу Црне Горе, пошто сте до сада стално истицали да то лице треба да буде Црногорац, по рођењу“. Истакао је да зна Патријархово мишљење да је најбоље да буду задовољни и црква и држава, али да треба имати у виду чињеницу да Патријарх само предлаже, а одлучује Синод.

Свештеник „прочетничке“ оријентације

Митрополит црногорско-приморски Данило примио је потпредсједника Извр­шног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића, 29. марта 1985. на Цетињу. Митрополит Данило је обавијестио потпредсједника Та­дића да је имао састанак са Патријархом Германом и да му је саопштио непромијењени став Црне Горе пово­дом Амфилохија Радовића, као и да би власт у Црној Гори прихватила неког из хијерархије Српске православне цркве па макар и не био по рођењу или порије­клу Црногорац. Међутим, Патријарх је изнио велику резерву према овом ставу.

Истакао је да је Митрополија црногорско-приморска увијек имала на свом челу човјека са црногорских простора, те би довођење некога са стране представљало преседан са тешко сагледивим посљедицама. ПотпредсједникТадић је одговорио да не могу мијењати став о Амфилохију Радовићу поготово када се има у виду дјеловање Амфилохија Радо­вића у Аустралији децембра прошле године. Напоменуо је, да је Амфилохије Радо­вић у Аустралији одржао опијело Радулу Радовићу (стрицу!!!) који је баш тих дана умро у Аустралији, гдје је послије рата дошао као политички емигрант. Митрополит Данило је ка­зао да Патријарх зна за овај чин Амфилохија Радовића, и сматра да се није огрије­шио о угледу наше земље, јер је по хришћанском оби­чају, свештеник обавезан да врши опијело сваком хришћанину ако овај умре у његовој близини, па макар се радило и о непријатељу. Амфилохије Радовић је по­ступио онако како је по канону морао поступити. Пот­предсједник Тадић је изнио сумњу у овакво мишљење Митрополита Данила, ре­кавши „да се Радовић овим чином практично солидари­сао са четничким подзе­мљем у иностранству и потврдио да као свештеник и декан Теолошког факултета не одступа од политичкрг дјеловања са прочетничких позиција.“ На крају разго­вора, Митрополит Данило је изразио жељу да потпредсједник Тадић о садржају овог разговора упозна што прије најодговорније у Ре­публици прије свега предсједника Миодрага Влахо­вића и Радивоја Брајовића.

Избор Никанора за викарног епископа

Одлуком Светог Синода Српске Православне Цркве у мају 1985. др Амфилохије Радовић је изабран за Вла­дику банатског а госп. Ни­канор Богуновић, родом из Книнске Крајине, за викар­ног епископа Митрополије црногорско-приморске. Послије веома успјешних пет година на мјесту Вла­дике Банатског, др Амфи­лохије Радовић хиротонисан је 1990. на Цетињу за Митрополита црногорско-­приморског. Епископ Ни­канор Богуновић са којим је општина Цетиње имала изузетно добру сарадњу постао је Владика горњoкар­ловачки.

Из ових извода архив­ских докумената свак може извући закључак како жели, па, и Стефан Стефано­вић. Наш однос према Митрополиту црногорско-при­морском Амфилохију Радо­вићу неће умањити нити увећати његово досадашње дјело. Тај однос прије свега показује нас саме. А у овом смутном времену као да поново постаје ак­туелна пјесничка порука краља Николе:

„Ко би сумњао у виђело

Код обадва здрава ока,

Од живота бесмртнога

Одрекла се само стока.“

Владика треба да буде комуниста?

Главна примједба Милатовића, Ђурановића, Орландића и другова, била је: Амфилохије је антикомуниста! Као да Владика треба да буде комуниста? Покушали су врбовање епископа Карловачког Симеона Злоковића да дође на цетињски трон. Кад је он одбио, покушали су да на брзину замонаше и хиротонишу зеничког теолога Мираша Дедеића, још тада ближег Удби него Цркви.

Потпредсједник црногорске владе Божидар Тадић предложио је септембра 1984. “став другова одозго“. Умјесто Амфилохија Радовића, комунисти су још далеке ’84. тражили да се за викарног епископа на Цетињу постави Мираш Дедеић. При том им није сметало што се тај теолог из Зенице није још замонашио. Предлагали су да се то обави на брзину. Стари митрополит Данило одбио је ту идеју као неканонску, поставивиши притом неколико питања: Зна ли се какве је школе тај Дедајић завршио и зашто од јавности и своје цркве крије да је у Паризу био ожењен? Комунисти су (привремено!) одустали од свог идеалног кадровског рјешења.

(“Глас Црногорца”, 27. 10. 1999. г.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: