Umetnik Visocki – institucija jednog prohujalog vremena

Piše: dr Milan Mile Tomić

Na dan 25. januara 1938. godine rodio se velikan ruske umetnosti Vladimir Semjonovič Visockij (25. januar 1938. – 25. jul 1980.). Sada bi mu bilo 85 godina. Bio je pesnik, glumac, kompozitor i pevač…I šta sve ne. Njegova popularnost u sovjetskom društvu bila je neizmerna. Iza sebe ostavio je antologijske stihove, pesme i vanserijski odigrane pozorišne komade i uloge u više od stotinu filmova koje je snimio.

Ako je tako tvrdio svetski priznat Jurij Petrovič Ljubimov, umetnički rukovodilac čuvenog pozorišta na Taganki, u kome je skoro dve decenije igrao i Visockij, zašto bi onda mi amateri  stavili pod sumnju ulogu ovog razbarušenog i neuhvatljivog umetnika u sovjetskoj kulturi.

Visockij je oboležio jedno čudno vreme sovjetskog društva u kome su takvi kao on probijali granice ustanovljenih komunističkih zabrana, a da nikada nisu bili stavljeni pod udar zakona.

Visockij nije samo legenda koja i danas živi, on je institucija jednog prohujalog vremena. Glumac koji je u dvanaest punih godina snimao po desetak filmova godišnje, igrao u najznačajnijim komadima Teatra drame i komedije na Taganjki, pod dirigentskom palicom čuvenog Ljubimova, tumačeći Hamleta, Galileja, Petra Velikog…

Njegove šansone su obišle svet, a čudan i dubok glas obeležili su njegov stil pevanja, punog energije i ruskog “derta”. Iako nisu ličili, mnogi su ga nazivali Džems Dinom ruske kinematografije.

“Čudesan i svojevoljan. Voleo sam ga bez obzira na sva njegova bezobrazija” – govorio je Ljubimov, njegov umetnički otac. “Zamislite čoveka koji treba da igra na premijeri Hamleta glavnu ulogu, publika ga čeka ovacijama, a njega nema. Dolazi polupijan i igra za istoriju”.

Godine 1968. sreće Marinu Vladi, ćerku ruskog izbeglice iz Pariza i bivšu suprugu glumca Roberta Oseina. Bila je već svetski poznata glumica. Nosila je slovensku, rusku lepotu tela i duše. Nije bilo dileme da će se jedno u drugo zaljubiti. On nije bio naočit fizički, iako se u ranoj mladosti uspešno bavio gimnastikom, ali mentalno i duhovno bio je dominantan…Venčali su se u malenom moskovskom stanu pred desetak svedoka, njihovih prijatelja. Iza sebe su već imali po dva propala braka. Živeli su naizmenično u Parizu i u Moskvi. Onako kako su im angažmani pravili raspored. Odbijao je da napusti Rusiju i da se sa Marinom nastani u Parizu.

Visocki: Ne mogu da blatim svoju otadžbinu u inostranstvu

Njegovi  koncerti u znamenitoj pariskoj sali Olimpije, bili su uvek rasprodati. Francuzi su ga voleli, dovodio je publiku do ekstaze. Posle jednog takvog koncerta na konferenciji za štampu novinar jednog velikog francuskog lista ga je upitao o stanju u sovjetskom društvu, aludirajući na navodno kršenje ljudskih prava. Visockij je bio alergičan na pomisao da politiku meša sa umetnošću, te je eksplicitno odgovorio novinaru sledećim rečima:

“Znate gospodine, u svakom društvu pa i u sovjetskom postoje razna kršenja ljudskih prava i mnoga druga iskušenja. Od tih pojava neće se odbraniti čovečanstvo u celini. Međutim, ako priželjkujete od mene da kritikujem i blatim svoju otadžbinu, moj odgovor je da to neću učiniti u inostranstvu. Ako imam neke primedbe na sistem u mojoj Rusiji, ja ću to izneti u Moskvi, direktno kroz moje stihove i kroz moju muziku. Ja sam umetnik i kritiku društva i sistema ostavljam mom umetničkom oružju”.

Nekako mi se nameće paralela sa sadašnjim stanjem u Rusiji, u kojoj je od početka vojne operacije u Ukrajini, jedan broj umetnika napustio svoju otadžbinu ne slagajući se sa potezima vlasti. Među njima su i legande ruskog šou biznisa supružnici – mlađani Maksim Galkin (46) i vremešna Ala Pugačova (74). Oni su se nastanili u Izraelu, misleći da će im u inostranstvu kao i u Rusiji “cvetati ruže”. Izveštaji govore da su se već pokajali…Visockij je smatrao da će u Francuskoj biti potrošna roba. Biće u žiži javnosti kao disident ne više od mesec dana, a potom…Potom će voditi usamljenički život.

Vladimira Semjonoviča Visockog muzički eksperti vode kao ruskog šansonjera. On jeste šansonjer, međutim kritički stihovi i način muzičkog izražavanja govore da je on preteča danas veoma popularnog ruskog repa. Moglo bi se reći da je on podjednako šansonjer i reper. Uostalom kao i njegovi savremenici Bulat Okudžava, Aleksandar Galič (pesnik srpskog porekla),  Žana Bičevskaja, nešto kasnije Mihajl Krug i Aleksandr Rozenbaum, i drugi…

Tom krugu slobodoumnih ljudi, umetnika priključili su se i drugi pesnici, na čije su se stihove komponovale muzičke numere a koji su proslavili sovjetsku kulturu Josif Brodski, Andrej Voznesenskij, Robert Roždestvenskij, Jevgenij Jevtušenko, Bela Ahmadulina…Bile su to slavne šestdesete i sedamdesete godine ruskog pesništva, čiji je bard bio Visockij.

Volođa Visockij je bio brži od života. Nekome je trebalo vek, a njemu kao i Puškinu, Jesenjinu, Majakovskom, Bloku tek tridesetak ili četrdesetak godina da se afirmišu, ispolje talenat i dostignu slavu. Živeo je kao na ubrzanoj filmskoj traci – teatar, snimanje filmova, koncerti, noću zabava ili pisanje stihova. Pio je kao Rus. Kažu i droga se umešala. Njegova harizma sastoji se ne samo u kašnjenju na premijere, već i u tome da potpuno iscrpljen, sa inekcijama na svakih pet minuta iza zavese pozornice, okonča briljantno Hamleta, posle mnogo godina od one čuvene premijere o kojoj priča Ljubimov. Publika ga je iz Teatra iznela na rukama.

Potresno svedočenje Marine Vladi

I tako, skoro dve decenije. U knjizi “Vladimir, ili prekinuti let” njegova poslednja supruga Marina Vladi piše o jednom slučaju kada je već bio “otišao” pred Svevišnjeg, posle kućne zabave. Bio je to prvi nagoveštaj da će Visockij skončati naprasno i mlad. On sam je to i predviđao….

Dakle Marina piše:

“Ti ne govoriš više, poluotvorenih očiju moliš za pomoć. Zovem i molim “hitnu”. Već ti se ugasio puls. Uhvatila me je panika. Reakcija dvojice lekara i medicinske sestre je jednostavna i žestoka: suviše je kasno, suviše je rizično, nisi za transportovanje. Oni ne žele da imaju pokojnika u kolima hitne. To je loše za ustanovljeni plan. Po nervoznim licima mojih prijatelja vidim da je odluka lekara bezpogovorna. Tada sam im zagradila izlaz, vičem iz sve snage, da ako te ne odvezu sada u bolnicu ja ću napraviti međunarodni skandal. Oni, konačno shvataju da je umirući upravo Visockij, a razbarušena žena koja vrišti – francuska glumica. Posle kratkog konzilijuma, svađajući se među sobom, oni odnose tebe uvijenog u ćebe…”

Tu noć Visockij je preživeo, ali nesputanost njegovog duha, odvela ga je potom prerano u smrt, i to za vreme moskovske Olimpijade 1980. godine. Mnogi su tada manipulisali sa tim podatkom, te ga je usmrtila Služba, te ovo, te ono… Njegov drugi sin iz prvog braka sa glumicom Ljudmilom Abramovom, Nikita Vladimirovič, takođe umetnik a sada direktor Kuće Visocki u muzeju teatra na Taganjki, govori da je njegovog oca u stvari ubila nesputanost života, način na koji je prilazio umetnosti i uglavnom dubina njegove nesrećne duše. Na sakupljanju artefakata iz života oca sarađivao je veoma korektno sa Marinom Vladi.

I pored zaokupljenosti sovjetske javnosti Olimpijadom, na sahrani Visockog, okupilo se više stotina hiljada ljudi. U mimohodu pored njegovog odra, kažu, poštu slavnom umetniku prošlo je više od dva miliona ljudi!

Izvor: Između sna i jave