Уметник Висоцки – институција једног прохујалог времена

Пише: др Милан Миле Томић

На дан 25. јануара 1938. године родио се великан руске уметности Владимир Семјонович Висоцкиј (25. јануар 1938. – 25. јул 1980.). Сада би му било 85 година. Био је песник, глумац, композитор и певач…И шта све не. Његова популарност у совјетском друштву била је неизмерна. Иза себе оставио је антологијске стихове, песме и вансеријски одигране позоришне комаде и улоге у више од стотину филмова које је снимио.

Ако је тако тврдио светски признат Јуриј Петрович Љубимов, уметнички руководилац чувеног позоришта на Таганки, у коме је скоро две деценије играо и Висоцкиј, зашто би онда ми аматери  ставили под сумњу улогу овог разбарушеног и неухватљивог уметника у совјетској култури.

Висоцкиј је оболежио једно чудно време совјетског друштва у коме су такви као он пробијали границе установљених комунистичких забрана, а да никада нису били стављени под удар закона.

Висоцкиј није само легенда која и данас живи, он је институција једног прохујалог времена. Глумац који је у дванаест пуних година снимао по десетак филмова годишње, играо у најзначајнијим комадима Театра драме и комедије на Тагањки, под диригентском палицом чувеног Љубимова, тумачећи Хамлета, Галилеја, Петра Великог…

Његове шансоне су обишле свет, а чудан и дубок глас обележили су његов стил певања, пуног енергије и руског “дерта”. Иако нису личили, многи су га називали Џемс Дином руске кинематографије.

“Чудесан и својевољан. Волео сам га без обзира на сва његова безобразија” – говорио је Љубимов, његов уметнички отац. “Замислите човека који треба да игра на премијери Хамлета главну улогу, публика га чека овацијама, а њега нема. Долази полупијан и игра за историју”.

Године 1968. среће Марину Влади, ћерку руског избеглице из Париза и бившу супругу глумца Роберта Осеина. Била је већ светски позната глумица. Носила је словенску, руску лепоту тела и душе. Није било дилеме да ће се једно у друго заљубити. Он није био наочит физички, иако се у раној младости успешно бавио гимнастиком, али ментално и духовно био је доминантан…Венчали су се у маленом московском стану пред десетак сведока, њихових пријатеља. Иза себе су већ имали по два пропала брака. Живели су наизменично у Паризу и у Москви. Онако како су им ангажмани правили распоред. Одбијао је да напусти Русију и да се са Марином настани у Паризу.

Висоцки: Не могу да блатим своју отаџбину у иностранству

Његови  концерти у знаменитој париској сали Олимпије, били су увек распродати. Французи су га волели, доводио је публику до екстазе. После једног таквог концерта на конференцији за штампу новинар једног великог француског листа га је упитао о стању у совјетском друштву, алудирајући на наводно кршење људских права. Висоцкиј је био алергичан на помисао да политику меша са уметношћу, те је експлицитно одговорио новинару следећим речима:

“Знате господине, у сваком друштву па и у совјетском постоје разна кршења људских права и многа друга искушења. Од тих појава неће се одбранити човечанство у целини. Међутим, ако прижељкујете од мене да критикујем и блатим своју отаџбину, мој одговор је да то нећу учинити у иностранству. Ако имам неке примедбе на систем у мојој Русији, ја ћу то изнети у Москви, директно кроз моје стихове и кроз моју музику. Ја сам уметник и критику друштва и система остављам мом уметничком оружју”.

Некако ми се намеће паралела са садашњим стањем у Русији, у којој је од почетка војне операције у Украјини, један број уметника напустио своју отаџбину не слагајући се са потезима власти. Међу њима су и леганде руског шоу бизниса супружници – млађани Максим Галкин (46) и времешна Ала Пугачова (74). Они су се настанили у Израелу, мислећи да ће им у иностранству као и у Русији “цветати руже”. Извештаји говоре да су се већ покајали…Висоцкиј је сматрао да ће у Француској бити потрошна роба. Биће у жижи јавности као дисидент не више од месец дана, а потом…Потом ће водити усамљенички живот.

Владимира Семјоновича Висоцког музички експерти воде као руског шансоњера. Он јесте шансоњер, међутим критички стихови и начин музичког изражавања говоре да је он претеча данас веома популарног руског репа. Могло би се рећи да је он подједнако шансоњер и репер. Уосталом као и његови савременици Булат Окуџава, Александар Галич (песник српског порекла),  Жана Бичевскаја, нешто касније Михајл Kруг и Александр Розенбаум, и други…

Том кругу слободоумних људи, уметника прикључили су се и други песници, на чије су се стихове компоновале музичке нумере а који су прославили совјетску културу Јосиф Бродски, Андреј Вознесенскиј, Роберт Рождественскиј, Јевгениј Јевтушенко, Бела Ахмадулина…Биле су то славне шестдесете и седамдесете године руског песништва, чији је бард био Висоцкиј.

Волођа Висоцкиј је био бржи од живота. Некоме је требало век, а њему као и Пушкину, Јесењину, Мајаковском, Блоку тек тридесетак или четрдесетак година да се афирмишу, испоље таленат и достигну славу. Живео је као на убрзаној филмској траци – театар, снимање филмова, концерти, ноћу забава или писање стихова. Пио је као Рус. Kажу и дрога се умешала. Његова харизма састоји се не само у кашњењу на премијере, већ и у томе да потпуно исцрпљен, са инекцијама на сваких пет минута иза завесе позорнице, оконча бриљантно Хамлета, после много година од оне чувене премијере о којој прича Љубимов. Публика га је из Театра изнела на рукама.

Потресно сведочење Марине Влади

И тако, скоро две деценије. У књизи “Владимир, или прекинути лет” његова последња супруга Марина Влади пише о једном случају када је већ био “отишао” пред Свевишњег, после кућне забаве. Био је то први наговештај да ће Висоцкиј скончати напрасно и млад. Он сам је то и предвиђао….

Дакле Марина пише:

“Ти не говориш више, полуотворених очију молиш за помоћ. Зовем и молим “хитну”. Већ ти се угасио пулс. Ухватила ме је паника. Реакција двојице лекара и медицинске сестре је једноставна и жестока: сувише је касно, сувише је ризично, ниси за транспортовање. Они не желе да имају покојника у колима хитне. То је лоше за установљени план. По нервозним лицима мојих пријатеља видим да је одлука лекара безпоговорна. Тада сам им заградила излаз, вичем из све снаге, да ако те не одвезу сада у болницу ја ћу направити међународни скандал. Они, коначно схватају да је умирући управо Висоцкиј, а разбарушена жена која вришти – француска глумица. После кратког конзилијума, свађајући се међу собом, они односе тебе увијеног у ћебе…”

Ту ноћ Висоцкиј је преживео, али неспутаност његовог духа, одвела га је потом прерано у смрт, и то за време московске Олимпијаде 1980. године. Многи су тада манипулисали са тим податком, те га је усмртила Служба, те ово, те оно… Његов други син из првог брака са глумицом Људмилом Абрамовом, Никита Владимирович, такође уметник а сада директор Kуће Висоцки у музеју театра на Тагањки, говори да је његовог оца у ствари убила неспутаност живота, начин на који је прилазио уметности и углавном дубина његове несрећне душе. На сакупљању артефаката из живота оца сарађивао је веома коректно са Марином Влади.

И поред заокупљености совјетске јавности Олимпијадом, на сахрани Висоцког, окупило се више стотина хиљада људи. У мимоходу поред његовог одра, кажу, пошту славном уметнику прошло је више од два милиона људи!

Извор: Између сна и јаве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: