Umesto sveće voštanice: Gromovnički govori i 46 knjiga Petra Milatovića – Ostroškog

Piše: Predrag Savić, advokat i književnik

Dr Petar Milatović Ostroški (2. novembar 1949, Veleta – 20. avgust 2025, Veleta) bio je istinski srpski patriota, pesnik odrastao uz Njegoševe stihove, prozaista, satiričar, novinar i publicista, dugo aktivan u dijaspori u Beču. Njegova smrt 20. avgusta 2025. označila je kraj jedne izuzetne intrigatne književno-novinarske i naučno-istraživačke biografije, čiji je centralni motiv bio položaj i identitet srpskog naroda u zavičaju i rasejanju. Petar je autor čak 46 knjiga i član: Udruženja književnika Crne Gore, Udruženja književnika Republike Srpske i Matice srpske. Sahranjen je 22. avgusta na groblju u rodnoj Veleti kod Danilovgrada.

Vest o njegovoj smrti objavile su njegove ćerke, koje su preuzele očevu Fejsbuk stranicu. Sa tog profila javile su se rečima: „Pomoz Bog očevim prijateljima! Sa ovog profila pišu ćerke Jelena i Irena.“ Upravo one su podelile pojedinosti o njegovim poslednjim danima: nakon što je hitno prebačen u bolnicu zbog teške upale pluća, bio je tri dana priključen na aparat za disanje, a ujutru 20. avgusta u 09:36 časova srce mu je stalo. Petar Milatović Ostroški bio je otac pet kćerki, koje danas čuvaju uspomenu na njegovo delo.

Rođen je u Veleti kod Slapa na Zeti, školovao se u Slapu, Frutku, Danilovgradu, Podgorici i Beogradu. Od 1983. godine živeo je u Beču, gde je nastavio svoj književni i novinarski rad. U emigraciji je uređivao srpske listove „Srpski vidici“, „Glas Srba“ i „Istina“. Bio je i ratni dopisnik agencije SRNA. U javnom životu bio je prepoznatljiv kao hrabar javni radnik, čovek koji je zbog ekstremnih antikomunističkih mišljenja i delanja preživeo više atentata i ostao dosledan svom stavu da istinu treba javno izgovarati bez obzira na cenu.

Petar Milatović – Ostroški je održao preko 1.300 javnih govorâ, na srpskom i nemačkom jeziku, ispred relevantnih ustanova poput austrijskog parlamenta, američke ambasade, OEBS-a u Beču (od 1990), kao i Ujedinjenih nacija (OUN) u Njujorku 12. avgusta 1992. godine. Takođe je govorio u brojnim gradovima širom sveta: Čikago, Vašington, Klivlend, Nju Džerzi, Njujork, Sidnej, Melburn, Adelaida, Kanbera, Brisbane, Ženeva, Lozana, Cirih, Frankfurt, Dortmund, Berlin, Minhen, Pariz, London, Rim, Atina, Linc, Salcburg, Insbruk i mnogi drugi. Bio je gromoviti govornik, vrstan besednik kakav se retko rađa, a sam Petar se ponosio svojim gromovničkim govorničkim veštinama, svestan da je reč za njega bila i oružje i najmoćnije sredstvo borbe. Mogao si da se ne slažeš sa njegovim političkim stavovima i analizama, ali si morao da priznaš da je bio beskrajno tvrdoglav, originalan, hrabar i dosledan.

Svojim govorima i pisanom rečju izazivao je kontroverze i neretko stvarao neprijatelje. Znao je da grubo odgovori ideološkim protivnicima, bez ustezanja. Antikomunizam mu je bio u krvi, ljubav prema srpstvu u duši. I onda kada je preterivao u svojim oštrim kritičkim stavovima, radio je to na samo njemu svojstven, energičan i dosledan način. Upravo takav stav, bez kalkulacija i sa potpunom odanošću sopstvenom uverenju, činio ga je jedinstvenom pojavom u javnom prostoru. Poznat je po svojim britkim mislima o oholosti svetskih moćnika, odnosu Srba prema otadžbini, izazovima iseljeništva, nacionalnim izdajama i nesposobnim vladama. Poslednjih godina intenzivno se bavio istraživanjem srpskog nacionalnog blaga u bečkim arhivima i bibliotekama. I na tom polju nije pravio kompromise, već je žestoko optužio Vuka Karadžića.

Ostao je upamćen i po tome što je još 1970. godine uputio otvoreno pismo Josipu Brozu Titu u kome je optužio komunistički režim za smrt svoje porodice. Taj čin mogao je da ga košta života, ali je, po njegovim rečima, rezultirao odgovorom iz Titovog kabineta i rešenjem njegovog statusa.

U poslednje vreme redovno je pisao kolumne za podgorički portal „Borbu“, naročito tokom prošle godine kada je u seriji polemičnih tekstova upućivao pisma svom „dragom i veselom rođaku“ predsedniku Crne Gore Jakovu Milatoviću.

Izbor njegovih dela uključuje: „Slovo o riječima“ (1980), „Glavogrami“ (1982), „Retorika astralika“ (1989), „Naumi i zaumi Petrusa iz sorabskog uterusa“ (1989), „Seobe puteva“ (1991), „Ispod nebeskih kandila“ (1992), „Vračeva gradina“ (1993), „Ferfinsterter Sonnenaufgang / Mrcajuće svitanje“ (1999), roman „Pasji sinovi“ (1990), roman „Lov na Srbe“ (1994, više izdanja), „Lov na Tita“ (romansirana ispovest Nikole Kavaje, 1991), „Trpijada“ (1983), „Za odbranu naroda“ (1989), „U ime naroda“ (1989–1990), „Srbija nije bestragija“ (1992), „Ustavotvorci – izdajnici“ (1992), „Wahrheit bleibt Wahrheit / Istina ostaje istina“ (1992), „Oči u oči“ (1993), „Proroci govore Srbima“ (1994), „Testament tiranina Josipa Broza“ (1994), „Zloupotreba Srpstva“ (1994), „Optužujem“ (1998), „Ulovljeni lovci“ (2009), „Tumači slobode“ (2011), „Na braniku istine“ (2014), „Srpsko blago u Beču i Vukova prodaja srpskih relikvija“ (2019).

Moj prvi kontakt sa Petrom dogodio se 1991. godine, dok sam radio kao urednik feljtona „Evropskih novosti“, izdanja Večernjih novosti koje je štampano u Frankfurtu. Preko izdavača i književnog urednika Veljka Topalovića dobio sam Petrov broj telefona u Beču. Pozvao sam ga i zamolio da mi, bez ikakve naknade, odobri štampanje feljtona po njegovoj knjizi Lov na Tita. Petar je odmah prihvatio, ali je uz dozu skepse dodao da takav feljton vrlo lako može biti zabranjen.

Samo delo nosilo je pun naslov Lov na Tita – romansirana ispovest srpskog komandosa Nikole Kavaje. Knjigu je objavio beogradski izdavač AIZ „Dosije“, sa sedištem u Višnjičkoj ulici broj 50. Direktor izdavačke kuće bio je Branislav Brkić, dok je glavni i odgovorni urednik, kao i recenzent, bio upravo Veljko Topalović. Urednički posao na knjizi obavio je Dušan Mrđenović, a samo izdanje je štampano u „Prosveti“ u Požarevcu, u tiražu od 3.000 primeraka.

Petar je, dakle, bez oklevanja dozvolio da se iz knjige pravi feljton, iako je bio svestan rizika. Njegova predviđanja su se ubrzo obistinila – pred sam kraj feljtona stigla je interna zabrana. Ipak, pošto je upravo zahvaljujući tom feljtonu tiraž lista u desetostručen, doneta je odluka da se nastavi sa objavljivanjem.

Na te događaje sa pokojnim Petrom evocirao sam uspomene pre dve–tri godine preko svog FB profila. Sećanje je ostalo snažno, jer je upravo ta saradnja pokazala koliko je bio spreman da podrži medijsku borbu, bez kalkulacija i bez interesa, verujući da je istina važnija od svega. To je pokazao objavljujući svoje tekstove na portalu „Tamo daleko“.

I zato danas, sa još većim iznenađenjem i tugom, konstatujem da su povodom Petrove smrti objavljene tek kratke informacije, i to samo na pojedinim portalima u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Takav čovek, sa takvim životom i delom i neizmernom ljubavlju prema srpstvu, zaslužio je daleko više bez obzira što se mnogi sa njim nisu ideološki i politički slagali.

Život i delo Petra Milatovića Ostroškog svedoče o istrajnosti i hrabrosti čoveka koji je lični progon pretvorio u javnu borbu za istinu i pravdu. Bio je pesnik i publicista, ali pre svega gromoviti govornik i čuvar narodnog pamćenja, čovek beskrajne originalnosti, hrabrosti, drskosti i doslednosti.