• Насловна
• Поглед

Улога моје породице у светској револуцији

10 година ‎ Недељник

Нисам хтео да пишем ове недеље, нити било које друге о Дражи Михаиловићу, али морам још овај последњи пут, пошто је Александар Апостоловски изразио жељу да пише из партизанског угла о Дражи (а не смем да га одбијем како ме не би тужио Љиљи Смајловић, или још горе, суду партије), док је колегијум Недељника због тога одлучио да ја заступам ту другу страну, након што смо прошле недеље, када је и било време, покрили све у вези са рехабилитацијом.

Тако ме по стоти пут, не мојом вољом, други сврставају на некакву страну. Али нема проблема, ‘ајде да ја будем четник у овој данашњој причи, макар онако како га ја доживљавам – отворени противник два највећа тоталитаризма у савременој историји – нацизма и комунизма.

За даље разумевање ове приче одмах да напоменем да никад нисам гласао за Вука, не дај боже Шешеља, односно да сам од кад сам добио право гласа заокруживао Ђинђића, који је први дан на власти скинуо петокраку са Скупштине града као први демократски градоначелник.

То што његова странка, коју је претходно обновио Борислав Пекић, а основао Милан Грол, данас осуђује рехабилитацију Драже Михаиловића, нема везе с демократијом, већ с комунистима који су још једном залутали у Крунску, овог пута улицу. Мада нема везе ни са тим, пошто је најгласнији противник рехабилитације, шеф посланичког клуба ДС Борислав Стефановић, до 1996. члан Српског покрета обнове.

Кажу људи из СПО да је био прави четник, да ниједну Равну гору није пропустио, где ја, на пример, никад нисам одлазио. Али шта је ту чудно кад је и Весна Пешић први пут у парламент ушла на листи СПО 1993, после чега је тражила да се скине Дражина слика, а онда ипак три године седела испод ње заједно са Жарком Кораћем.

Све је то демократија. Променио се Вучић, па што не би равногорац Стефановић. Само, мени је дражи стари Борко. И нови Вучић, за разлику од Момчила Крајишника који пати за старим. Оно што ме збуњује јесте заљубљеност самопрокламоване грађанске Србије у Титов тоталитарни режим. Или он то, за њих, можда није био.

Но, демократија је да свако мисли и говори шта хоће. То је била и јесте идеја демократског друштва које је устало против два тоталитаризма која су у свету, али и у Србији, ходала заједно до напада Хитлера на Совјетски Савез. Историјска је чињеница да су само демократска друштва, Британија и Француска објавиле рат Хитлеру, а да је Стаљин у њега ушао када је нападнут.

Историјска је и логика да би Хитлер, да је био мање луд или више стрпљив, са својим братом диктатором Стаљином лако направио трајни савез после којег би се историја цивилизације заувек променила. Совјети су добили рат, али га никад нису објавили Хитлеру.

Чак ни као авантуристички Срби који су 27. марта кренули на највећу империју, или Дража Михаиловић који је те године са нешто мало својих војника одбио да се преда нацистима.

Тако ја доживљавам антифашизам, антитоталитаризам, и зато се радујем сваком другачијем мишљењу, па макар се и потпуно не слагао с њим.

Ја нисам бесан кад видим Душана Петричића како у најважнијим националним новинама нацрта Дражу и Хитлера као пајташе, или Лазанског кад у истим новинама, и у истом броју где сви историчари поздрављају рехабилитацију, каже како ову тему треба оставити историчарима, а онда он као војни аналитичар тумачи неколико историјских фалсификата.

Једино што не могу да схватим јесте да ли људи заиста верују у те партизанске памфлете. Да ли стварно верују да је Тито био Блек Стена који је сам победио Немце као у Булајићевим филмовима, или да је био важнија ствар од маме и тате како је писало у нашим букварима.

Купио сам прошле недеље комплет старих НИН-ова из 1974. Па ви не можете да схватите шта је то! До маја и има неких текстова, а онда све само специјали о Титу. Да напоменем, 1974. када су већ били снимљени и “Кум 1” и “Кум 2”.

Цитирам. Број 1220, од 26. маја, уредници на трећој страни кажу:

“Овог пута специјални прилог посветили смо Дану младости, Десетом конгресу и рођендану председника Тита. У оваквим тренуцима новинарске недоумице су увек велике: шта рећи – да ли се враћати у прошлост, коју је историја црвеним словима обележила, садашњост или будућност? Ипак смо се одлучили за ‘реалну димензију’...”

Па онда на страни 14, после југословенског освајања месеца и осталих лудости следи “реална димензија” под насловом “Тито врати се“.

Глигорић се присећа Дрвара: “Врло се добро сећам тих тренутака. У пећини је било хладно. Тито је био огрнут шињелом. Меци су фијукали около. Једна минобацачка граната је пала тако близу улаза у пећину, да смо чули пуф када је улетела у земљу. Страховали смо јер Тито није био у заклону. Неко је то јавио Кардељу који је одмах пошао напред и рекао ‘Тито, врати се’: Тито не реагује. Кардељ мало повиси глас: ‘Тито, врати се’. То је већ звучало као захтев, као ‘наређење’. Тито опет као да није чуо…”

И све би то било у реду да рођена сестра моје баке није била у пећини тада с њим! Мила Крстајић била је његова лична секретарица, а њен муж, дакле мој деда ујак, био је чувени Титов телохранитељ, и једини кога је имао, Никица Прља, који га је изнео на рукама. Тако да ја породично, иако ме сврставају на другу страну, знам све детаље из пећине.

И зато, пре него што одемо даље, да вам представим своју породичну анамнезу, пошто је то постало неопходно последњих дана.

Моју породицу сатрли су партизани. И оне демократски настојене, и оне истакнуте комунисте. Само у различитом периоду.

“Пре неколико дана, Раиф Диздаревић на телевизији Н1 каже како у Другом светском рату само Бошњаци нису имали организован колаборационистички покрет (?!) пошто су Хрвати већином били уз усташе, а сви Срби љотићевци, недићевци и четници Драже Михаиловића. Уколико је Дража Михаиловић био сарадник окупатора, жао ми је, Раиф је у том делу у праву”

Мој деда Гојко имао је тројицу браће и сестру Анђу. Најстарији брат погинуо је у Првом светском рату. Када је почео Други, деда, жандарм из Никшића, прекомандован је на Косово.

Његов најмлађи брат Радосав – Рако Лалић био је капетан авијације у краљевој војсци. Идеолошки комуниста, тако каже породична прича, вероватно мало и романсирана. Када је краљ напустио земљу, Рако се разочарао у монархију и вратио у родно село Трепча изнад Никшића.

Ту је дочекао партизане и првог дана им се прикључио. Имали су састанак у некој кући, њега поставили за команданта, а онда се договарали како да побију све виђеније људе у селу. Да посеју страх како би им се сви прикључили. Рако је скочио, посвађао се са свима и отишао на спавање.

Мислио је да је то обична свађа, али за неколико сати његов кум партизан појавио се на вратима и рекао му да одмах бежи, пошто ће њега првог да убију. Узео је униформу и оружје и упутио се у шуму.. Партизани су дошли за два сата, запалили кућу и убили најстаријег брата Николу. Шта је било са женама, наши стари нам нису причали. Нисмо могли ни да их питамо. Знам још да су Трепчу још три пута запалили, и то ће вам данас потврдити сваки мештанин.

Тако је Рако отишао на север и постао један од виђенијих четника. Данас има споменик на Чакору и на насловној је страни албума црногорских четника. Кума је следећи пут видео 1945. испред цркве на Чакору. Тражио је да му пусте људе, да ће се он предати. Добио је часну партизанску реч. Изашли су. И све су их покосили.

Мој отац је рођен неколико месеци касније у Хоргошу, где је деда мислио да је прешао српску границу и за 300 долара које му је послала сестра Анђа, побегла после убиства Николе у Лос Анђелес, купио кућу.

На његову жалост, граница се померила буквално преко нашег Камараша, па је деда остао у Србији, а од сигурног убиства спасло га је што су Машини, то је моја бака, сви били истакнути комунисти.

С Лалићима је, дакле, резултат био: двоје убијено, двоје протерано. А с Крстајићима, Прљама, сукоб је тек следио. Сва њена браћа завршила су на Голом отоку, док је Мила, Титова секретарица, отишла у породичну кућу у Херцег Новом, након што су јој одмах после рата комунисти убили Никицу Прљу, човека који се могао наћи у књигама за четврти разред основне школе.

Неколико пута сам био у тој кући, али сам Милу последњи пут видео кад је Милан Лалић из Вечерњих новости бележио њену исповест у којој му је рекла како је само једном питала за Никицу. Крцун јој је рекао: “Мила, имаш децу.” И тако се понашала. Она их је ваљда најбоље и познавала.

Све у свему, ми смо се као клинци сваке године за Светог Јована окупљали у породичној кући у Хоргошу, где се кад оде поп и ми деца, као, полегамо, причало о политици. Стриц Миљан, којег сам највише волео, био је прави четник, домаћин.

И русофил. Али ту су били мој ујак Радован Штурановић, писац устава из 1974, стрина Оливера Лалић, легендарни двадесетогодишњи генсек Скупштине Југославије. Дакле, све сами комунисти.

Породичне расправе биле су као у филму “Три карте за Холивуд“, с тим што сам ја као најмлађи Лалић имао срећу да спавам с баком Машом у кревету и слушам причу о Баји Патку, због чега сам увек био на америчкој страни.

Бака, рођена у Америци, имала је неку књижицу о Дизниленду, па сам ја као мали знао да само о њој не смем да причам. Била је сакривена испод кревета, док је дедин пиштољ био Миљану изнад главе. Због тога сам, верујем, и релативно успешан у новинарству. Умем да чувам тајну најмање тридесет година.

Тако сам ја одрастао у мешовитој четничко-комунистичкој породици препуној тајни, у којој су и једни и други страдали од Тита.

Мој отац је, штавише, попут Рака по којем је добио име, био прави комуниста, добровољац за рат на Куби, али је онда први ухапшен када је експлодирала бомба у загребачком Вијеснику. Пакет је дошао из дијаспоре, где су сви наши били, а прошао је кроз Вечерње новости, где је он радио, тако да је Озна, активирајући народне непријатеље прво дошла по њега. Ћале је прошао полиграф, али није и тест партије коју је тада заувек напустио.

Ја сам веровао да ће мене да мимоиђе та судбина, али сам онда крајем деведесетих објавио фељтон о Дражи, и то зато што сам међу реткима тамо знао енглески, па још имао картицу с којом сам за 24 долара у Пентагону купио документа “Оператион бранцх”.

То је архив у којем је Дража добио Легију заслужних, а за документе у боји тада су ми тражили око 300 долара. Фирма није желела ни да чује. Све у свему, од миљеника Јована Кесара, који је био страх и трепет Вечерњих новости, у том дану сам постао његов највећи непријатељ.

Много година касније сазнаћу да он није дозвољавао да будем примљен у стални радни однос, као ни да постанем уредник годинама касније. Проблеми су се само увећавали како сам почео да се бавим историјским фељтонима, а посебно када сам у Архиву УДБЕ пронашао досијее Драгог Јовановића, Николе Губерева, Божидара Бећиревића…

Ствари су се саме преда мном отварале, на пример, да није постојала реч четници, већ само “дражиновци”, да су Немци у Србији само прогањали четнике, пошто партизана овде и није било, да су на Бањици две трећине затвореника били “дражиновци”, да нико од Срба није смео да прихвати одељење за борбу против припадника ДМ, осим Руса Губерева, пошто су сви мислили да ће да победи Дража, да је Недић зато на сваки начин покушавао да ступи у контакт с њим, да је Демократска странка Милана Грола била идеолошки бекап четничком покрету, као и да је цело суђење Дражи Михаиловићу потпуно фалсификовано.

Поменути Кесар је деведесетих година објавио чувену књигу стенограма са суђења, а онда сам ја у архивама УДБЕ видео како је све фалсификовано, односно како иде један пасус у Кесаровој књизи, па четири којих нема, а који се налазе у архиву Драгог Јовановића. Показао сам то Кесару, он је гледао, блед, шокиран… Али за три године поново је објавио своју лаж!

“То што Ђинђићева странка, коју је претходно обновио Борислав Пекић, а основао Милан Грол, данас осуђује рехабилитацију Драже Михаиловића, нема везе с демократијом, већ с комунистима који су још једном залутали у Крунску, овог пута улицу. Мада нема везе ни са тим, пошто је најгласнији противник рехабилитације, шеф посланичког клуба ДС Борислав Стефановић, до 1996. члан Српског покрета обнове. Кажу људи из СПО да је био прави четник, да ниједну Равну гору није пропустио”

То је тај мозак који нисам могао да схватим, као што нисам могао да схватим када су ме пре неколико месеци звали из УНС-а да ми се извињавају што нисам добио некакву годишњу награду, јер нова председница Комисије није дозволила због мог – наводно – четништва. Логика Јована Кесара.

Наравно, нисам се уопште узбудио јер нисам знао ни да ме је неко кандидовао, а годишњу награду УНС-а добио сам 1998. с двадесет и кусур година када ми је она нешто значила, управо за ове фељтоне, али је то етикетирање које мене стиже и 2015. године.

Тако је било и после гостовања у емисији “Да можда не” где сам ја после филма о Вранићу рекао: зашто не причамо о највећем четничком злочину у Фочи? На Пешчанику је изашло како сам слегао раменима с професором Бојаном Димитријевићем на помен Фоче. Како то неко може да напише?

Ја заиста не мислим да је Дража био Мајка Тереза, али не мислим ни да репортажом са места злочина после 75 година може да се доказује злочиначки ген четника. Знам и да је Дража због Вранића стрељао Косту Пећанца, као и да је наредио убиство команданата осумњичених за Фочу, али ми до данас није јасно зашто комунисти одбијају да причају о својим злочинима.

Па, данас Американци признају силовања по Немачкој, као и убиства цивила, уништавање читавих градова. Само Химлер, Ајхман, причају да нису одговорни. У психологији то се ради кад си много крив.

И зато мени у том тоталном рату пребројавање мртвих иде на живце. Јер, по овој логици, довољно је поменути Пасја гробља, када су партизани на Бадњи дан 1942. над телима 240 унакажених грађана разапели пса на крст и написали “пасје гробље”, а пошто је то три и по пута више него у Вранићу, да ли то значи да су партизани три и по пута већи злочинци од четника? Или да одемо још даље, шта смо ми, генерација која је дозволила Сребреницу, уколико су четници злочинци због Вранића?

Како називамо ове људе у Хагу који нису дигли једну оптужницу за Сребреницу кад је Дража усред Другог светског рата наредио стрељање одговорних за Фочу? Каква нам је држава која не суди ни “шкорпионима” који су пред ТВ камерама стрељали децу?

Или, ако већ помињемо хашку командну одговорност, по којој је Дражи судио и комунистички Војни суд, онда је једини одговорнији од њега био његов председник владе и њему надређени Слободан Јовановић. Човек на новчаници од 5.000 динара? Човек осуђен на истом процесу на којем је и Дража?

Но, о томе се данас више не може причати. Дража је могао да буде рехабилитован као у целом свету, 1991. или најкасније 1996, када је Ђинђић скинуо ту звезду а амерички ветерани донели Легију заслужних у Београд. Све после тога било је само поновно убиство Драже Михаиловића и његовог покрета.

У ратовима у Босни и Хрватској, Србе су звали “четници”, иако су нас предводили комунисти са Слободаном Милошевићем на челу, и његовом супругом, рођеном у шуми 1943. од мајке Вере Милетић. Ратове у Босни водили су Караџић и Младић који су се пре тога уткривали у томе ко више воли Тита.

Шешеља је служба направила да уништи сваку идеју монархије или демократије како су је промовисали и реоснивачи ДС предвођени Бориславом Пекићем.

Данас историчари немају никакву дилему да је четнички покрет био антифашистички, осим Дубравке Стојановић.

Прошле недеље смо позвали Љубодрага Димића да покрије ту другу страну (отприлике као ја сада), али нам је он у теми о рехабилитацији рекао да то треба да остане на млађим историчарима, пошто се тек откривају сви документи.

А сви млађи, од Пеђе Марковића, Слободана Марковића, који је ваљда симбол грађанске Србије, Душана Батаковића, Момчила Павловића, Косте Николића, Чедомира Антића, Бојана Димитријевића, не знам да ли сте приметили да је већина у ДС, или је била, данас кажу да је Србија имала два покрета отпора.

То у прошлом броју Недељника потврђује и Владимир Гајгер, са Хрватског института за повијест, баш као што је пре неколико година усред емисије “Недјељом у два” на ХРТ-у то Александру Станковићу рекао најпознатији хрватски историчар Душан Биланџић.

Цитирам: “Дража се не може одређивати на линији фашист-нефашист, њега одређује његова политичка концепција, а он је српски хегемониста и империјалист.”

Све то није важно за људе који имају неки свој став. Који неће о томе да причају, да полемишу. Ми ћемо за две недеље у Р Магазину да објавимо нове документе руских историчара и њихов поглед на четнике, а видећемо да ли ће да вас изненади. Ево, да вам откријем само једну ствар коју је Никита Бондарев пронашао у руским архивима – да је Стаљин 1944. још размишљао да ли да подржи Тита или Дражу.

Шта ћемо с тим? Ништа, наравно. Као што ништа нећемо с одликовањем Де Гола, чињеницом да су први град у Србији – Крушевац – ослободили црвеноармејци и четници заједно, да је Хари Труман, на захтев Двајта Ајзенхауера, 1946. највишим одликовањем САД одликовао Дражу Михаиловића. И то с образложењем које сам ја за 24 долара пронашао у Пентагону, по којем је “Операција Халијард” највеће спасавање савезничких пилота у Европи у Другом светском рату.

Нађите једног фашисту или колаборационисту којег су одликовали Де Гол и Труман, или један град на свету који је Црвена армија ослободила с фашистима, и повлачим цео текст. Потписујем Апостолов.

“Све ово најбоље показује у каквом стању се налази Србија. Држава не да истину уколико није уцењена. У друштву влада тотална конфузија, подела на две стране. Лажна историја извучена из контекста која је само у улози доказивања своје тезе. Националисти су углавном против националних вредности и монархије, грађански пол данас су заузели љотићевци – одушевљени издајници своје земље и једини пацифисти на свету који агресивним методама намећу свој став”

И за крај, морам да напоменем две геостратешке ствари.

Прво, уколико су четници били сарадници окупатора, онда у Србији није било антифашиста, пошто су партизани до 1944. били на територији НДХ. Тако испада да су Хрвати, муслимани и прекодрински Срби били антифашисти, а једина окупирана земља, и једина у којој је важило сто за једног, била земља у којој су сви били фашисти.

Друга је теза о четничким злочинима, која је имала идеју да изједначи четнике и усташе, и на којој је направљена Титова Југославија. Финале је у “Беспућима” Фрање Туђмана у којима он износи тезу како су усташе хтеле “само” трећину да побију, другу трећину да протерају и покатоличе, што је логички нонсенс, и историјски фалсификат, а “четници су хтели да покољу све“.

Тако пре неки дан Раиф Диздаревић на телевизији Н1 каже како у Другом светском рату само Бошњаци нису имали организован колаборационистички покрет (?!) пошто су Хрвати већином били уз усташе, а сви Срби љотићевци, недићевци и четници Драже Михаиловића. Уколико је Дража Михаиловић био сарадник окупатора, жао ми је, Раиф је у том делу у праву.

И зато је важно да се стави историјска тачка на тај процес. Наша држава зна све о Дражи. Ја сам сведок. Када сам преузео Пресс, на једном од првих састанака појавио се Слободан Хомен с питањем шта тражим да прекинемо напад на неку од судија Врховног суда.

Нисам ни знао о чему се ради, али сам рекао: “Дај Дражу.” И за два дана, на столу ме је чекало сведочење Боже Кундака који га је убио хицем у потиљак на Ади Циганлији. Новочетници су потрчали да копају по Ади, као да је могуће наћи кости после 70 година на једном толико пута плављеном острву.

Али то најбоље показује у каквом стању се налази Србија. Држава не да истину уколико није уцењена. У друштву влада тотална конфузија, подела на две стране. Лажна историја извучена из контекста, која је само у улози доказивања своје тезе.

Националисти су углавном против националних вредности и монархије, грађански пол данас су заузели љотићевци – одушевљени издајници своје земље и једини пацифисти на свету који агресивним методама намећу свој став.

Као дете настрадалих четника, одрасло у комунистичкој кући, у којој су комунисти касније још више страдали од својих, не знам шта да мислим. Немам одавно ни странку за коју да гласам, ни опцију којој да припадам.

Осећам се као Борислав Пекић 1944. у ослобођеном Београду:

“С улице се чује бат ногу и песма.
Четири године чекала се песма,
четири године бат ногу.
Ни ова песма ни ове ноге...”

Аутор: Вељко Лалић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: