• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Уљаревић: Систем који не препознаје поезију српских пјесника

2 дана ‎ ИН4С

У Побједи је 1. августа, на насловној и на деветој страни, објављен обиман текст са насловом И Уљаревићев систем једва препознао Куће бескућника. Побједа, игноришући Закон на који се позвао позва уредник Радомир Уљаревић, до данас није објавила реаговање које сам послао сутрадан по објави. 

Његово реаговање преносимо у цјелости:

Поводом текста објављеног 1. августа у Побједи, желим само да укажем на низ нетачних опсервација које су у њему изнесене. Прије свега, желим да укажем на разлоге зашто сам ја као уредник, између осталих књига, потписао и књигу Бећира Вуковића Куће бескућника, уз напомену да је процес објављивања било које књиге прилично сложен, и да тај процес готово по правилу прате и грешке, уз пословичну аљкавост библиотечких службеника, издавача и штампара. Отуда и изрека: ни човјека без мане, ни књиге без грешке. Ни ово издање у том смислу није изузетак. Готово све књиге прије него што се коначно одобре за штампу прођу такозвано препринт издање, дакле, прво штампано издање које није званично, и на које се само форме ради додају подаци за импресум, да би на тим препринт примјерцима уредник и рецензенти, непосредно прије него што књига буде пуштена у штампу, унијели исправке током такозване суперице. Е пар примјерака тог, тзв. препринт издања се непажњом издавача, нашло међу књигама које су објављене након унесених исправки.

У Побједином тексту стоји: У тој књижари, која је у власништву Радомира Уљаревића… књига постоји у свега пар примјерака. Није у реду да ми се приписује власништво над нечим што ни формално није моје. Ваљда би требало да је лоше то што је неко власник нечега? Ја вјерујем да је супротно, под условом да је тај неко својим трудом нешто стекао. А то што је због повременог нестанка струје у књижари падао компјутерски систем, повод је за спектакуларни наслов, и то на насловној страни: И Уљаревићев систем једва препознао Куће бескућника. Ако бих у том маниру реаговао, могао бих да кажем да Побједин систем не препознаје поезију српских пјесника, с обзиром на чињеницу да су бројни српски пјесници уз Црне Горе у последњих тридесет година добили низ важних награда за поезију у иностранству, и да је исто тако значајан број њихових књига преведено и објављено на страним језицима, а да Побједа о томе није објавила ни словце. За Побједу то није информација која заслужује да нађе мјесто ни у дну културне рубрике, само зато што се ти пјесници изјашњавају као српски. Нерадо подјећам на ту аргументацију, али нажалост ствари тако стоје.

Ауторка поменутог текста, професорица руске књижевности и црногорска пјесникиња, децидирано каже да у књизи Куће бескућника: вриједности нема, потом духовито запажа да је та Бећирова књига намјерно написана лоше како би до краја унизио државу која га је богато наградила. Ја искрено вјерујем да она тако и мисли. И не само она. Вјерујем да само упућени могу да проникну у заумну страну стихова који се ових дана на мрежама наводе као лоши стихови. Извргавање руглу тих, и других стихова је само још једна похвала тим стиховима, и заслужује кратак осврт, адресован на све који олако покушвају да се баве поезијом, или да тумаче поезију.

Дакле, преостао им је једини валидни аргумент, а то је да покажу како поезија Бећира Вуковића није достојна награде. Добро, то је легитимно право, неки говоре чак и за највеће црквене достојнике да нису достојни. Поезија Бећира Вуковића дјелује као инцидент у хорској генијалности која се надвила над домицилном књижевношћу. Он се усудио да пише другачије, ту сте га нашли, сатјерали сте га у ћошак, не свиђа вам се шта он пише, не свиђају вам се стихови који су рашчистили са гусларском традицијом. Осим тога, нема оних милозвучних томпсоновских мелодија, нема ничега што милује ваш истанчани слух, господо. Ријечју: побједа је ваша.

Живимо у немогућем времену, тачније у времену у коме је све могуће, свједоци смо како нечитачи покушавају да читају поезију. Наслов једне књиге Бећира Вуковића гласи Нечитач. Прочитајте макар ту књигу, увјерићете се да је ријеч о вама. И ако сте већ нечитачи, онда  што пажљивије са поезијом, поготово ако сте тврди на ухо, јер потребан је слух. Оставите се онога што је за вас недокучиво. Ако ви налазите да је сношај на машини лош, немојте ту пјесничку слику да вреднујете према личним утисцима. Промислите о тој цитатности. Зашто пјесник индискретно открива име ауторке цитата о веш машини – Ана? Да ли се можда баш тиме постигла радикална деперсонизација: марка машине је важнија од сношаја. Име је најмање важно. Ето, и сами видите, с поезијом није све тако просто, па и кад указује на простоту у којој неки виде унижавање Црне Горе. Сами су се навукли на танак лед. Митске слике постмодерног доба нечитаче остављају на цједилу.

Свијет је у хаосу. Дошло је до вршне тачке – у нас је организован први протест против поезије. Против лоше поезије, јер протестанти завређују боље пјеснике. Хајде да о томе промислимо. Можда би требало забранити књигу Куће бескућника? Можда би то било неко решење? Можда би барбари били задовољени?

У чему је проблем ове књиге? Она се бави нечим успутним, рекло би се површним, при томе, она понире до дна, силази у основе бића, дотиче невидљиво и несхватљиво, и тиме сама постаје несхватљива и невидљива, па се не треба чудити читаоцима који тврде да ове књиге нема. Ње готово да нема, јер у њој нема ништа од текста на који фнавикли.

Још од своје прве књиге Бећир Вуковић неодступно обликује свој јединствени свијет, са неупитном повјерењем у језик бајалица, збрајалица, скривалица, поскочица, ругалица, загонетки и других замјеница. А тај језик рађе користи деминутиве: /кратких, кратких ножица/ Ручица још краћих, краћих/; јер није довољно што су ручице по себи кратке, песник, мајстор деминутива их још скраћује: краћих, краћих! Дакле, тај језик рађе користи деминутиве него аугментативе који техником увећања детаља, (или органа) стварају саркастичне представе, али и техника умањења производи иронијске и црнохуморне ефекте; бизарне слике инсистирају на концентрованом злу, а зло је централна тема која заокупља пажњу аутора ових наоко бенигних и безазлених пјесничких слика…

Књига Куће бескућника мрси конце неспремним читаоцима, ненаоружаним извјесним знањима. Они с правом протестују против књижевног текста који је толико иритантан да сами текст рађе проглашавају непостојећим. Не само што не желе да читају, што не желе да виде, они одиста не виде на толикој даљини, јер ова поезија је хиљадама миља далеко од миљеника бивше власти који су обучени да читају кроз једнопартијске наочаре. Ништа даље.

Бећир устрајава у својим књигама на тој дистанци, на том растојању, не допушта да се приближи неквалификован читалац. Отишао је предалеко. Ослободио се метафоре, лирике, стилских фигура, још је преостало само у назнакама нешто ироније, као да се креће ка потпуном брисању текста, брисању ријечи, или њиховом ослобађању од сувишних значења која оптерећују, као да користи само знакове, таква поезија може да иритира, да наведе на протест све оне који се губе у гравитационом пољу поезије апсурда. Лова у нејасном. Црне уметности. Недоспева. Нечитача. Кућа бескућника. А све наведено ваља Понети на пусто острво.

Бећир Вуковић заступа једну сасвим посебну књижевну мисао, и зато није тако једноставно предвид‌јети и разумјети ову поезију – њу је лакше превид‌јети него разумјети. Усамљеничке визије овог пјесника указују на оно што је најважније, а што је тако скривено да се да само наслутити у неком неосимболистичкиком појмовном систему.

Поетско философска афористичност има печат искуствености, тако да читалац задобија повјерење у стихове које не мора, а можда и не треба, да покушава да разумије. На моменте ствари се губе, прелазе у друга агрегатна стања, и поезија се тиче ничег које је ентитет који овд‌је у форми трансцедентног ступа на сцену.

Изгледа да је у Црној Гори, ако нема римовања готово са поезијом, ако вас не успављује музикалност српског стиха, губите разум, раздражује вас сваки отклон, ви сте више за класични приступ и књижевности, и веш машини. Бећир је отворио то питање улоге машине у процесу идентитетских препознавања, с једне стране, с друге стране су они који преферирају класичне позе приказане у Кама сутри. Они своје приказе пјесничких књига уподобљују са рубриком у коју се уписује националност. Све као у доба фашизма, као 12. јула, иако се већ 13. јула раскрстило са оном Независном Црном Гором која је била направљена по узору на Независну државу Хрватску. То је родно мјесто ове нове књижевне критике, то је суштина проблема.

Испало би да смо се џабе свађали ако ћемо да се миримо, ако ћемо да будемо сви заједно, као 13 јула, онда смо се за џабе међусобно убијали, послије 13 јула. Какво помирење – револуција још увијек траје! Други свјетски рат се обнавља. А шта је са нашим грађанским ратом, са нашим вјерским ратовима, на клацкалици између 12. и 13. јула? Сад они који баштине вриједности 12. јула, не желе да се мире са добитницима 13-јулске награде.

А пјесник запео: Мир свима!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: