Уласком у НАТО Ђукановић осигурао мјесто на сметлишту историје

Пише: Игор Пшењичников

„Остварише се снови идиота!“ – ускликнуо је са веселим чуђењем Остап Бендер, када је коначно добио дуго чекани милион од илегалног милионера Корејка. Са том сценом сасвим се преплиће оно што се догодило 28. априла у Скупштини Црне Горе када је већина (46 од 81-ог посланика) ратификовала ступање земље у НАТО.

Њен председник Филип Вујановић и бивши премијер Мило Ђукановић, који су присуствовали том заседању, аплаузом су дочекали одлуку посланика. Било би интересантно сазнати да ли су и коју сузу пустили? Јер, морали су. Нарочито Ђукановић, који је током више од 20 година – будући за то време то премијер, то председник – са манијакалном упорношћу гурао Црну Гору прво на одвајање од Србије, а потом у НATO.

Ни за кога одавно нису тајна – ни у Црној Гори, ни у суседној Србији и на Балкану у целини, а ни за његове бриселске и и вашингтонске покровитеље – тесне Ђукановићеве везе са криминалитетом. Српска штампа је много пута писала да се у време ратног хаоса на територији бивше Југославије 90-их година Ђукановић бавио шверцом цигарета у Европу.

Црна Гора је била постала центар тог бизниса вредног много милијарди јер су шверцоване цигарете преко Јадрана стизале у Италију. Главна фигура у том бизнису био је управо Ђукановић.

Зна се и да је – после истраге коју је водило италијанско правосуђе – суд у Напуљу одбацио захтев да се Ђукановић ухапси само зато што је тада имао премијерски имунитет.

Ђукановић је веома подесна фигура за НATO, јер је апсолутно послушан и њиме се лако управља (због његове прошлости и количине компромитујућих материјала који против њега постоје). Ђукановићев „бекграунд“ је поводац у рукама западних партнера. И, он зна: ослободиш се повоца – завршиш у затвору.

Црногорски премијер користио је западу Алијансу као справу за пробијање врата тврђава – најпре за иницирање референдума за одвајање Црне Горе од Србије 2006. године, а потом – за њено увлачење у НАТО.

Народ против НАТО

Одмах увести савезну државу Србије и Црне Горе у НАТО почетком и средином 2000-их Вашингтону и Бриселу је било апсолутно немогуће, јер је Алијанса бомбардовала Србију и Црну Гору 1999-те.

У Србији и је и сада против уласка земље у НАТО 83,7 одсто становништва. У отцепљеној од Србије мајушној Црној Гори – у чијем руководству су фактичке марионете – то је било много простије да се изведе.

Политичке партије у Црној Гори подељене су не само по гледању на решавање социјално-економских проблема, него и по односу према ступању у НATO. Међутим, чак и по подацима агенција за социјална истраживања које су под контролом црногорске власти – против ступања у НATO је 50 одсто становништва. По подацима српских патриотских организација, објективне анализе сведоче да је оних који се противе преко 60 одсто.

О томе како се Црногорци односе према НATO, може се судити по масовним антинатовским протестима, који са завидном учесталошћу избијају главном граду – Подгорици. Уосталом, у тренуцима заседања парламента поводом ратификације закона о ступању у НATO – у старој престоници Цетињу, где је и одржано то заседање – такође је одржана антинатовска акција.

Чим је Ђукановић ставио на дневни ред питање уласка у Алијансу, локални противници тог корака су затражили општенародни референдум. Његов исход је био, а и сада је унапред познат свима. Управо зато Ђукановић и његови, то јест његова Демократска партија социјалиста (ДПС), беже од исказивања народне воље.

Референдум би било веома тешко „контролисати“, за разлику од гласања у парламенту и од парламентарних избора. Ђукановићу је лакше да се договара са појединачним посланицима, ма са које да су партијске листе, него са целим народом. Зато је за легитимизовање уласка земље у НATO и изабрао – ратификацију у Скупштини.

Избори без избора

Али, ни парламент му – док је трајао народни протест – није био до краја лојалан. Стога му је био неопходан „неопходни састав“. А он је био обезбеђен на парламентарним изборима одржаним 16. октобра.

Црногорска опозиција уопште не сумња да су ти „избори“ били покрадени од стране Ђукановића и његове партије – управо ради тога да би се кроз парламент могла „провући“ одлука о уласку у НATO мимо општенародног референдума. Управо онда када је Ђукановићу било најпотребније да убеди сународнике да Црној Гори прети спољна опасност и да јој је потребна заштита НATO – дошло је до масовног хапшења грађана који су тобоже спремали државни преврат. За његово планирање су и званична Подгорица и Запад одмах оптужили Русију.

Британски „Times“ је, као лутку из сандука, извукао црногорског специјалног тужиоца Миловоја Катнића, који води ту ствар. Јер, он наводно има „доказе да иза свега стоје руске власти“.  Катнић се „захвалио британској и америчкој шпијунажи на помоћи у истрази“. Желећи то или не желећи, црногорски тужилац је указао на оне који стоје иза те антируске пропагандистичке кампање.

Међутим, Црногорци не журе да се помире са својом натовском будућношћу.

Не верујући у поштење садашњих народних представника у актуелном саставу Скупштине, главна опозициона сила земље – Демократски фронт – одржала је 26. априла  „Сабор изабраних представника народа Црне Горе“ – неку врсту паралелног парламента, – на којем одлучила да организује свенародни референдум на тему – треба ли Црна Гора да буде или не треба да буде у НATO.

Нејасно је како ће то опстајати истовремено са официјелном верзијом ступања Црне Горе у НATO. Јасно је само да Црну Гору чекају макар нови народни протести.

Мило као употребљена салвета

Министарство иностраних послова Русије је поводом ратификације изразило жаљење што се руководство Црне Горе и његови западни покровитељи“ нису приклонили гласу разума и савести“.

Одлуку о ратификацији без узимања у обзир мишљења народа назвало је „демонстративним актом којим се газе све демократске норме и принципи“.

Сада је Ђукановић, с обзиром да је по нотама НATO већ „одрадио“ партитуре одвајања Црне Горе од Србије и увођења земље у алијансу, постао бескористан Западу.

Да ли је чудно што је Ђукановић, који је преко 20 година са лакоћом прелазио са положаја председника државе на положај премијера, и назад, одједном дао оставку десет дана након избора који су били успешни за његову Демократску партију социјалиста?

Сматрам да није.

Вашингтонски куратори су Ђукановићу одузели „тапију“ на даљу владавину. Сада он Американцима не вреди више од употребљене салвете. Мавар је одрадио свој посао.

Зато је његова судбина веома магловита. Нећу се изненадити ако суд у Напољу обнови истрагу о шверцу цигарета чији је главни актер, као и раније, управо Мило Ђукановић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: