Ukus kestena

Piše: Mišo Vujović

“Rana jesen ranih šesdesetih”, priseća se studenskih dana, moj vremešni ali krepki i uvek elegantni prijatelj Toma, tih i nepretenciozan, gospodstven i skroman, kao većina ljudi tog plemenitog kova.

“Ona je bila iz Bosanske Krupe, studirala je ekonomiju. Nije se odlikovala nekom atraktivnošću, ali joj privlačnost nije nedostajala. Vedra jedra i mlada. Prirodna u svemu! Kao neprskana jabuka, zdrava, sočna i rumena.

Oboje brucoši ustreptali i uzbuđeni. Dok sam išao prema studenskom domu bulevarom se širio miris pečenog kestenja. Tada su ih na svakom ćošku prodavali. Taj miris je bio toliko jak i omamljiv da mu nisam mogao odoleti. Kupio sam fišečić vrućih kestena. Znao sam da će ovih nekoliko pečenih plodova brzo umiriti moj prazni želudac koji se pomalo grčio od treme. Kesten je strateška namirnica još iz vremena starih Grka i Rimljana. Zabeleženo je da je spasio Grke prilikom povlačenja iz Male Azije u petom veku”, deklamuje Toma.

“Kesten je u ranom hrišćanstvu smatran plodom čednosti, što me podstaklo da kupim još jednu porciju zamotanu u novinski papir. Mislim da je bila Borba.

Koračajući ulicom gulio sam i jeo nagorele plodove nesvestan da će taj ukus očarati moju simpatiju.

Poljubili smo se, u Tašmajdanskom parku,nakon duge šetnje bulevarom.

Nažalost ta veza je trajala kratko. Sreli smo se u Parizu nakon više od dve decenije.

Tooomo, poletela mi je u zagrljaj.

Tomo, još u ustima osećam miris kestenja od tvog poljubca, šapnula mi je na uvo prilikom pozdravljanja ”, priseća se Toma dok udišemo smogoviti vazduh sa ukusom gareži.

Napokon se zaustavlja taksi! Vozač otvara prozor sa pitanjem.

Dokle ?

“Do Pančeva”, kao iz topa će Toma.

“Izvolite”, uz široki osmeh i ozarenost uzvraća vozač.

“Ali preko Bulevara Despota Stefana i Nušićeve”, ubedljiv je Toma.

“To je u suprotnom pravcu!, zbunjeno će taksista.

“Znam, vozi do Nušićeve, a naplati do Pančeva”!