Uključite sopstveni mozak, dileri

Piše: Igor Karaulov

Pre neki dan sam se vozio prelepim autoputem M11 od Sankt Peterburga do Moskve i pokušavao da među okolnim šumama uhvatim stabilan signal bar neke radio stanice. Odjednom se u etru pojavila pop pesma sa refrenom „London – Pariz“ i, naravno, odmah sam pomislio na naše sadašnje okretanje Istoku. Treba li očekivati pesme koje će zvučati nešto poput „Delhi – Peking”?
Ovo je samo delimično šaljivo pitanje. Jasno je da je pominjanje lepog života u masovnoj kulturi zapadnih prestonica, kao i fraza Ostapa Bendera o „najboljim kućama u Filadelfiji“, samo odraz tradicije visoke kulture, koja od Petra Velikog gleda tamo gde sunce zalazi. Zapad je za nas odavno postao otadžbina razuma. Rusi su počeli sa imitacijom, a Evropljani i danas našeg Puškina smatraju imitatorom. Vremenom je u Rusiji stvoreno mnogo originala po svim standardima, ali najvažnija stvar za rusku obrazovanu klasu je ipak ostala – osvajanje i varenje zapadnih novotarija. Pojavio se Kont – tumačili su Konta. Pojavio se Marks – tumačili su Marksa. I tako dalje, do mislilaca modernog doba, od Fukoa do Fukujame. Isti taj London – Pariz – Njujork, ali ne u kontekstu modernih galanterijskih radnji, već u kontekstu ideja, tehnika i stilova pogodnih za dilovanje unutar zemlje.
To dilovanje je cvetalo u uslovima kasnog SSSR-a, počevši od otopljenja u vreme Hruščova. Pored dilera farmerki, tada su postojali i intelektualni trgovci koji su imali pristup najnovijem zapadnom proizvodu i dilovali ga domaćem potrošaču. Funkcija intelektualnog i kulturnog posredovanja između Zapada i Rusije posebno je tražena poslednjih decenija, a ruska inteligencija, naročito humanitarna, čvrsto je sedela na ovom potoku. To se ne odnosi samo na tok ideja, već i na tok novca, koji je uključivao i zapadne grantove i prihode od domaće tražnje. Nastao je čitav jedan sloj ljudi koji se mogu nazvati stranim agentima u nauci i kulturi – ne u smislu popularnog zakona o stranim agentima, već u smislu njihove stvarne uloge u procesu razmene.
Na primer, ruski kustosi savremene umetnosti imali su svoje zapadne kustose koji su im ukazivali šta je progresivno, a šta reakcionarno, sekundarno, neperspektivno. Vrednost ruske umetnosti bila je određena time koliko je bila tražena u najboljim kućama … ne, ne u Filadelfiji, već u aukcijskim kućama Evrope. Štaviše, ovaj tok nije imao nikakav stabilan semantički sadržaj. Kakve god ideje donesu, mi ih forsiramo. U romantičnim godinama liberalnih reformi, kad je Soroš delio novac, oni su rasturali ideje „otvorenog društva“ prema Karlu Poperu.

Poslednjih godina prešli su na drugi, svežiji proizvod. U tok pomenute posredničke funkcije uklopio se, na primer, sav ruski feminizam, u kome nije bilo apsolutno ničeg autohtonog, sve je spolja uvezeno, sponzorisano i kultivisano.
S tim u vezi postaje razumljivija frustracija, koja ponekad poprima i agresivne forme, uočena kod nekih predstavnika kulturne i intelektualne elite nakon početka specijalne vojne operacije. Mislim da u velikoj većini slučajeva ovi ljudi uopšte nisu simpatisali Ukrajinu. Prosto, istorija ih je izbacila iz zone komfora, u kojoj su imali sve na raspolaganju: jedni – studija za snimanje u Londonu, drugi – naučne konferencije u univerzitetskim kampusima SAD, treći – Venecijansko bijenale. I što je najvažnije, mogućnost da ovde budete značajni na račun nekog statusa tamo, i obrnuto.
I tu ih možemo razumeti. Na kraju krajeva, urušio se model postojanja, koji nisu birali čak ni oni sami, već njihovi učitelji i učitelji njihovih učitelja – jednom rečju, postojeći sistem. „Veliki lanac je pukao“! I za sada nema ničega što bi im pomoglo u ovoj nevolji. Preseljenjem, odnosno bekstvom iz zemlje to se ne leči. Uz pomoć preseljenja može se izbeći mobilizacija, i ništa više.

Možeš se nekako zaposliti na novom mestu, u drugoj i trećoj ulozi – recimo predavati rusku književnost negde u Taškentu. Ali uloga kulturtregera, koji prosvetljuje navodno divlje Ruse na temu novih parisko-londonskih trendova, ne može se vratiti, jednostavno je ukinuta. Ni ovde više nije potrebna, ni tamo. Evo, u prošlosti svemoćna kritičarka, Galina Juzefovič, muči se na Kipru: u Moskvi se sajam non-fikšn knjiga održava bez nje, i ona je, vidite, lišena mogućnosti da lično objasni javnosti sve slasti proze Hani Janagihare.
Pa ipak, šta da se radi s tim? Šta biste savetovali onima koji su istrgnuti iz svog uobičajenog koordinatnog sistema? Da uče orijentalne jezike? Da se okušaju u drugim, sličnim tokovima, odnosno da postanu specijalisti za iransku kinematografiju, indijsku filozofiju, kineske političke nauke? Naravno, ne bi nam škodilo da upoznamo zemlje sa kojima smo danas u istom čamcu. Ali ni sa jednom od ovih zemalja Rusija nikad neće imati odnose takve unutrašnje dubine i napetosti koji između Rusije i Zapada postoje već pola milenijuma. Multipolarni svet kome svi težimo je potpuno drukčija struktura, gde nema lidera i sledbenika, nema dijalektike kulturnog vođstva i otpora tome.
Posrednička funkcija ruske „napredne“ inteligencije počivala je na jednoj važnoj zabrani: za Rusiju ne može biti „posebnog puta“. Bilo je uobičajeno da se podsmevaju svakoj takvoj ideji. Samo kopiranje Zapada, uzdignuto u rang kulta. Ali danas se svetska situacija promenila na takav način da je Rusija, kao i druge velike zemlje, jednostavno prinuđena da ide svojim putem, jer drugi put nije predviđen. Stoga, oni koji se plaše preokreta istorije i zbog toga krive vlast, revnosne rodoljube ili nekakvu kletvu koja od davnina tišti ruski narod, trebalo bi najpre da se pomire i prihvate ovaj poseban put. To je jedini praktični savet koji im se može dati. Imate li mozga? Pa iskoristite ga da biste živeli svojom pameću. Naš narod, a možda i čovečanstvo u celini, biće vam na tome zahvalni.
Pritom, demistifikujući odnose sa Zapadom, lišavajući ih svetog oreola, važno je izbeći njihovu negativnu mistifikaciju i ne proglašavati sve što dolazi sa Zapada apsolutnim zlom. Odatle ipak treba uzeti sve što može biti korisno, ali čisto poslovno, bez pravljenja kulta – ni od cediljki za čaj, ni od filozofskih ideja. Baš onako kako je to prvobitno zamišljao Petar Veliki.
(Vzglяd; preveo Ž. Nikčević)