Пише: Милица Краљ
На данашњи дан, 30. јула 1818.године рођена је Емили Бронте, средња од сестара Бронте, ауторка романа „Оркански висови“. Непосредно пред смртни часак записала је: „Весник наде долази ми сваког дан. У замену за кратки живот нуди ми Вечну слободу…“
Ховорт, село на северу Енглеске у коме су рођене и живеле сестре Бронте, имало је око четири хиљаде становника и у њему није било ниједне образоване породице. Око села су се налазиле мочваре и пожутело жбуње, вода је била нездрава,просечни век становништва кретао се око 26 година. Изнад Ховорта црква и гробље.
Породица пречасног Бронтеа са супругом Маријом, населила се у Ховорту 1820.године. Имали су и шесторо мале деце. Мајка Марија умире од рака у тридесет осмој години. У сивој мрачној кући остало је шест сирочића: пет бледуњавих девојчица: Елизабет, Марија, Шарлота, Емили, Ана, и синчић Патрик, касније назван Бренвел по мајчином девојачком презимену.
Шарлота је рођена 21.априла 1816.године, Емили 1818. а Ен1820. Њихов отац, пречасни Бронте позвао је своју свастику Елизабету у Ховорт како би се бринула о својим сестричинама и сестрићу. После детињства са тетком под немилосрдним очевим погледом,четири старије ћерке отац шаље у колеџ у Каун Бриџу који је намењен деци сиромашних пастора. Суморна и строга установа представљалаа је за мале сестре Бронте ужасно искуство, управник ове установе, пречасни Краус Вилсон, сматрао је да штићенице овог дома морају да се лишавају свега, да буду богобојажљиве, да једу неукусну и сиротињску храну, да не желе нити траже ишта више од онога што им се пружа. Све девојчице у колеџу, па и мале сетре Бронте, морале су да се купају леденом водом, да пешаче недељом до цркве на службу три километара и да три сата божје службе проведу у леденој просторији. Као последица овакве тортуре девојчице су често побољевале, а тело им је остало неразвијено и оштећених нерава.
Најстарије сестре Марија и Елизабета умрле су чим су изишле из колеџа.
Кад су се вратиле у Хорворт девочице су са оцем могле да разговарају о књижевности, политици, религији. Књиге си им биле једини пријатељи и једино друштво, као и играчке. Увече су им тетка Елизабета и служавка Табита причале старе легенде док су девојчице опчињене древним фантастичним световима тонуле у сан.
Под великим утицајем прича девојчице су с братом почеле да измишљају разне приче, позоришне комаде, витешке приче, краљеве и јунаке, чија имена су резултат знатижељне маште, непостојећа краљевства: Гондаи, Ангриа…
Шарлота је у четрнаестој години почела да пише „каталог својих књига“ и за петанест месеци исписала 22 свеске збијеним рукописом да готово нико није могао да га дешифрује.
Њихов брат Бренвел био је леп, висок, риђокоси младић, весео, заљубљен у музику, сликарство и поезију. Отац га је обожавао. Кад је напунио осамнаест година отац га шаље на Краљевску академију у Лондону. У сусрету са великим градом и средином посве другачијом од њиховог сеоцета Бренвел је осетио панични страх и није ни улазио у академију већ се вратио кући.
Шарлота је била ниског раста и патила је због свог неугледног физичког изгледа, имала је велики нос и велика уста, а била је и кратковида. Кад би скидала наочаре са тешким гвозденим оквиром, приносила је књигу до самих очију како би могла да чита. Имала је невероватну енергију, желела је да искуси све оно што живот носи, склапала је пријатељства и одржавала их.
Средња сестра Емили, нија имала таквих жеља. Била је висока, мршава и неприступачна. За њу је Ховорт представљао једини рај на земљи, у њему је била најслободнија и најмање несрећна. Ту је могла да пише а да јој нико не смета. Радила је све кућне послове, месила хлеб, спремала храну,чистила, прала, хранила стоку, живину и сокола у кавезу. Није желела да искочи из затвореног круга надајући се лепшем животу и вечној слободи тек након смрти: Весник наде долази ми сваког дана /У замену за кратки живот нуди ми Вечну слободу…“
Емили је била најлепша од сестара, али никада није упознала љубав ни доживела страст о којој са толико снаге пише у „Орканским висовима.“ Ти висови на којима ветар бесни име је и усамљене уклете куће која је позорница романа, али у ширем контексту ти висови су и трагична усамљеност сетара Бронте.
Ана, трећа сестра, била је најпобожнија, намирнија и најблаже нарави. У двадесет и четвртој години завршила је четврту свеску повести“Живот Солалле Вернон“.
Брат Бренвел почео је да се опија, узимао је опијум и запослио се као службеник на железничкој станицу у Соуерби Бриџу.
Бити гувернанта значи бити нешто као дискретан део намештаја
Све три сестре неуморно пишу, живећи искључиво међу исписаним редовима живот какав су желеле. Да би зарадиле толико потребан новац Шарлота и Ана радиле су као гувернаннте у породицама богатих велепоседника.
У роману“Вилет“ Шарлот пише:“Бити гувернанта значи бити нешто као дискретан део намештаја, једноставна столица, тепих који у себи нема ништа особито…“
Шарлотина жеља била је да са сестрама отвори школу за образовање младих девојака. За остварење такве жеље било је потребно да знају стране језике. Она успева да пронађе адресу“Куће за образовање младих девојака“ у Бриселу и, заједно са Емили,фебруара 1842.године одлази у Белгију.
У Белгији се по први пут заљубљује у Константина Хегера, мужа директорке инсистута Зое Хегер. Зое Хегер била је лепа и прилачна жена, а њен муж образован и изванредан професор и човек доброг срца. Неискусна, свесна свог физичког изгледа, Шарлота је свим својим бићем осећала неутаживу потребу за остварењем те немогуће љубави. Зое је приметила да је Шарлота заљубљена у њенго мужа и почела је да је прогања. Болесна од туге и неостварене љубави Шарлота се вратила у Ховорт. Пуне две године свакодневно је писала писма ономе кога је у души назвала“црни лабуд“.
Емили није имала таквих интересовања већ је марљиво учила и стекла завидно образовање.
И поред неостваривих љубавних снова успеле су да отворе школу, али упркос огласима и проспектима које су свуда слале нису имале ученика.
Увидевши да од школе нема никакве вајде Шарлота наговара сестре да оно што су до тада писале пошаљу једном лондонском издавачу.
У мају 1845.године песме Шарлоте, Емили и Ане објављене су у Лондону под мушким именима.Картер, Елис и Ектон Бел и то захваљујући малом наслеђу које им је оставила тетка Елизабет.
Нажалост, издавач је продао само два примерка, али то их није поколебало. Њихова спистељска авантура тек је започела. Мушки псеудоним којима су прикриле свој пол и идентитет заинтригирао је издаваче, док оне једва чекају да падне ноћ и да се предају у потпуности својим новим рукописима.
У јесен 1847.године у Лондону су се појавила три романа:“Џејн Ејр“ Карева Бела(Шарлота), „Оркански висови“ Елиса Бела(Емили) и „Агнес Греј“ Ерктона Бела(Ана).
Шарлотин роман“Џејн Ејр“ доживео је невероватан успех, док „Оркански висови“ нису схваћени као ни „Агнес Греј“.
„Џејн Ејр“ су читали сви, од краљице Викторије,па до Текерија, а издавач Џон Смит поносио се својом одважношћу и проницљивошћу да објави то дело.
И друга два романа су се читала и продавала, а у лондонским књижевним круговима се причало само о загонетним Беловима, интересовање за њих је расло са сваким новим продатим примерком књига.
Сестре су знале да су постале прави писци, али и даље су неуморно писале, док се Бренвел борио са халуцинацијама изазваним све већим дозама наркотика.
Шарлота и Ана која је 1848. објавила други роман“Закупник из Вајдфел хола“ одлучиле су да открију свој идентитет, док је Емили то одбила.
Њих две путују у Лондон код издавачаСмита који је био немало изненађен кад аје уместо браће Бел угледао две неугледне провинцијалке лоше обучене.
Крајем 1848. Бренвел умире,а на његовој сахрани Емили је добила бронхитис са којим се и ноћу и дању борила пуна три месеца. Умрла је у тридесетој години и однела са собом своју тајну.
Емили: снажна као мушкарац, једноставна као дете…
Емили је била „снажна као мушкарац, једноставна као дете, у свему јединствена“ записала је Шарлота. Повучена, споља чинило се сушта благост, предузимљива, привржена. Живела је у некој врсти ћутања које је споља само књижевност прекидала. На дан своје смрти, устала је као и обично, сишла међу укућане ни реч им не рекавши да јој није добро и умрла је пре подне и не врћајући се у кревет. За собом је оставила и неколико песма,као и роман о страсти коју никад није упознала, роман о жестокој љубави прожету непојмљивим злом, као и свест у којој љубав није везана само за светлост, већ и за жестину и смрт, јер је смрт, по свој прилици, истина љубави.
Ниједне патње не желим да се лишим…
У“Орканским висовима“ , као и у грчкој трагедији, предмет преступа је трагично кршење закона. Прича о два детета која сама лутају по бескрајној пустари и која се заљубљују једно у друго, јавља се на једном плану. После одрастања нахоче Хитклиф , а Катарина Ершо се, и поред обећања датог Хитклифу, удаје за богатог и младог властелина Едгара Линтона. Да би се осветио КатариниХитклиф се жени њеном заовом. Предмет књигеје побуна уклетог, кога судбина прогања из његовог краљевства и кога ништа не може засутавити у жаркој жељи да нађе изгубљено краљевство. Пре смрт, умирући Хитклиф упознаје необично блаженство, али је то блаженство застрашујуће, оно је трагично. Катарина, која воли Хитклифа, умире зато што је прекршила, и то у свом духу, закон верности; а Катаринина смрт представља за Хитклифа“непрекидно мучење“ , којим он испашта своју насилничку грубост.
У једној својој песми“Олуја срца“ Емили описује свет „Орканских висова“ који је ближи неизрецивом мучењу:“Ниједне патње не желим да се лишим,/ни да трпим иједно мучење;/Што зебња више мучи, брже благосиља./И изгубљена у пакленом огњу/или озарена небеским сјајем, /Ако наговештава Смрт, визија је божанска.“
Ово силовито и поетично дело Емили Бронте име „узвишеног места“ где се открива истина. То је име уклете куће, којој Хитклиф, пошто је у њу примљен, доноси несрећу, ањен свет је свет сурове и непријатељске суверености и свет испаштања. У читавој књижевности романа нема лика који се доживљава стварније и једноставније од Хитклифа, иако он утеловљује једну темељну истину, истину детета побуњеног против света Добра, против света одраслих, које је, својом побуном без остатка, посвећено Злу.
Ана, трећа сестра, увек је била по страни, у сенци старијих сестара. Посе Емилине смрти и она се разболела. Неговала ју је до задњег часка Шарлота, али је и поред бриге и неге умрла у двадесет деветој години живота.
Остала је само Шарлота са оцем. И њу су мучиле многе бољке:главобоља, зубобооља, мучнине, бол у очима, депресија, ноћне море. Никако није могла да се помири са прераним губитком сетара:“Чак и кад бих могла да живим а да не спавам не бих у томе успела.Кад сам будна мислим на њих, кад заспим сањам их.“
У другом роману „Ширли“ Шарлота је покушала да направи Емилин портрет . Објавла је и песничку заоставштину својих сестара и биографске белешке о Елис и Ектону Белу. У Лондон где је повремено одлазила дочекивали су је као велику Џеј Ејр. Постала је славна и у свом родном Хорворту, одлазила је у посете Текерију, а њен портрет је сликао славни Ричмонд.
Објавила је и роман „Вилет“ и заљубила се у свог младог издавача Џорџа Смита. Одлазила је с њим у позориште, облачила се у свилене модерне хаљине, огртала се чипканим шалом и стављала би ружичасти шешир. Он јој је поклањао књиге и слике али није био заљубљен у њу. У њу се заљубљује Смитов помоћник Џејмс Тејлор. Њен мужа кога она воли не воли је. Властиту тужну љубавну причу. Доживљава као велики неуспех. Остаје јој само писање. Писање као ваздух, као бог, као љубав, као сан све то схватила је у својој 35 години.Враћа се из Лондона у Хорворт.
У Хорворту се у њу заљубио пастор пречасни Артур Бел Николс. Био је то млад, крупан и озбиља човек који у Шарлот није видое славну књижевницу већ крхку младу жену. Она га је упорно одбијала али је на крају задивљена његовом упорношћу пристала да се уда за њега.
После смрти сестара Емили, Ане и брата било је то прво венчање у породици.
Одевена у белу хаљину 29.јуна 1854.године Шарлота Бронте се удала за Артура Никоса. Венчање је обављено у хорвортској цркви. На свадбено путовање отишли су у Ирску. Шарлота је схватила да је човек за кога се удала воли и да је најзад срећна.
Али ни њена срећа није дуго трајала. Оставши у другом стању није успела да изнесе до краја трудноћу. Пошто је и она ко и сестре имала туберкулоззу, умрла је у тридесет деветој години, 31. марта 1855.године. Само једну непуну годину проживела је у породичној срећи.
Задње речи упућене мужу који ју је неговао усрдно и нежне биле су:“Били смо тако срећни.“
Сестре Бронте, неприкосновено усамљене, меланхоличне, маштовите, горде, писањем су превладавале сурове окове свог ховортског света и безмилосног времена у коме су дахом својих речи грејале слеђене јагодице прстију.
(Из књиге „Арахнина нит“(есеји о песникињама, сликаркама и хероинама“, Унирекс, Подгорица- Унирекс груп, Београд, 2018.)
Прочитајте ЈОШ:
Сликање по сећању: Како је Шумановић у тишини Шида овековечио даме с Монпарнаса
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
