Краљ Петар Први Карађорђевић, ујединитељ српског народа, опјеван у народним пјесмама као Петар Мркоњић – у народу прозван Чика Пера, још за живота је постао легенда због личне храбрости, поштења, али и изградње Србије као модерне и најмоћније државе на Балкану.
Свједочанства о херојским борбама српског народа у Првом свјетском рату, као и вјерност и оданост старог, болесног краља својим војницима и идеји о ослобођењу и уједињењу српског народа, далеко су прелазили границе Краљевине.
Највећи европски листови величали су краља Петра. Тако енглеска штампа од 4. децембра 1915. доноси преко цијеле стране слику краља Петра са следећим текстом: „У историји дугог мучеништва Србије није било херојскије фигуре од краља Петра. Патриота међу патриотама, он се борио заједно са својим војницима, све док није пао у несвест од просте изнемоглости, у току битке код Пирота, и инспирисао је трупе својом храброшћу…“
Под насловом „Краљ херој“, француска ревија од 6. марта 1915. године, пише: „Стари српски краљ Петар има данас седамдесет година. Школовао се у Сан Сиру. Борио се у нашим редовима 1870. Одликован је, за храброст, на бојном пољу код Вилерсексела. Један од наших српских пријатеља је примио, од једног тамошњег официра, следеће писмо. Из њега се може видети какву је дивну улогу играо стари краљ.
У писму се излажу напори председника владе Пашића да би убиједио старога краља да због своје старости и слабога здравља одустане да прати своје војнике, преко албанских гудура. Сви Пашићеви напори су остали без успјеха и краљ Петар је са војском прешао албанске планине, усред зиме, прекривене снегом, на једним воловским колима, а гдје су биле непроходне био је ношен од својих војника, све док нијесу стигли до албанске обале на Јадрану“.
О подвизима српског краља и његове војске писали су и људи од пера. Француски пјесник Едмон Ростан, писац „Сирана де Бержерака“, надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму „Краљ Петрова четири вола“, коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник „Плаве гробнице“. Ростанова пјесма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима.
Ратник и војсковођа
Ријечи краља Петра изговорене пред Сувоборску/Колубарску битку, када су Аустријанци дошли до Колубаре, а он са оба своја сина сишао у ров и одржао говор исцрпљеној и уморној војсци, одзвањале су много шире од рововског простора. Ево тог говора:
Дјецо моја!
Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада побиједити или умрети!
Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!
Сад је дошло вријеме да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.
Остали, напријед!
Ријечи старог краља учиниле су оно што је изгледало немогуће. Клонули и изнемогли ратници, као препорођени, смогли су снаге за још једну, побједоносну битку.
Петар Карађорђевић (1844–1921) је био Карађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Карађорђевића, који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је са породицом живео у иностранству. Борио се у француској војсци у француско-пруском рату. Придружио се као добровољац под псеудонимом Петар Мркоњић у босанскохерцеговачком устанку против Османског царства.
Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, кћерком кнеза Николе. Са њом је имао петоро деце, укључујући и наследника Александра. Након смрти оца 1885, Петар је постао глава династије Карађорђевић.
Послије Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије, а годину доцније крунисан у Београду. Због старости је 24. јуна 1914. пренио краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Као краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.
Тежећи ка економском и друштвеном напретку Србије омогућио је уношење страног капитала, развој индустрије, занатства и трговине, као и отварање Универзитета у Београду.
Посвећен добру Србије
Историчар Станоје Станојевић, описујући краља Петра, записује:
„Одлуком краља Петра да буде демократски и уставни владар искреним и лојалним вршењем те одлуке била су једним махом једном за свагда ријешена у Србији сва унутрашња питања, и сва снага у земљи, трошена до тога времена у јаловим унутрашњим партијским и династичким борбама, окренула се после тога раду на државном снажењу и спреми за рјешење великих националних и државних задатака.
Што се у том правцу могло онда несметано радити велика је заслуга краља Петра. Он је искрено желео слободу и величину свога народа и био је увјерен да ће се то онако како је он пустио да се ради најбоље и сигурно постићи.“
Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успјеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ). У народу је због ријетког поштења и скромности називан Чика Пера.
Људске врлине које су красиле краља, војничке вјештине које је доказивао на многим ратиштима у земљи и ван ње, неизмерна оданост народу из кога је поникао, као и идеја уједињења коју је заступао све до смрти, подариле су краљу Петру још за живота славу и поштовање на цијелом простору Краљевине СХС.
Три града понела су и његово име – Мркоњић Град у БиХ од 1924. године (раније Варцар Вакуф), у Црној Гори Петровац на мору од 1919. године (раније Кастел Ластва) и Петровград у Војводини од 1935. до 1946. године (раније Бечкерек, данас Зрењанин).
Међу бројним признањима краљ Петар је био носилац и највећег руског одликовања, Велике ленте Светог Андреје са мачевима, орденом који је прије њега носио само цар Александар Први, побједник над Наполеоном.
Умро је 16. августа 1921. у Београду. Сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Краљ Петар I Карађорђевић, једна од најзнаменитијих личности српске историје. А таст му утече од аустроугара преко Јадрана код другог краљевског зета, В.Е. Сабљичице….
Краљ Петар Карађорђевић, као световни и Патријарх Павле као духовни поглавар, два су најсвјетлија лика прошлог вијека, не само код Срба. Таквих примјера не знам да има у свијету. нека им Бог подари рајско насеље, а нама наук како треба да изгледа владар и патријарх.