Удружење љубитеља шкољки
1 min read
Хиљаде сићушних живота уграђено је у темељ сваке вјештачке плаже (Фото: Н. М.)
Милорад Павић – готово нико не зна – био је од средине 90-их година 20. вијека члан херцегновског Удружења љубитеља шкољки „Cypraea“, и имао је чланску карту бр. 62.
За чланство га је препоручило то што је на нелинеаран начин увео шкољке у савремену српску књижевност, што је први добитник обалне награде „Стефан Митров Љубиша“ (Град театар, Будва, 1994), те што је први постмодернист који је читаоцу открио Боку Которску.
Удружење љубитеља шкољки основано је годину раније, са задатком да заштити малаколошку фауну и да, између осталог, промовише малакологију као науку о шкољкама.
У то вријеме, када „преко ноћи јефтине ствари постадоше скупе, а скупе појефтинише“, како је ратно стање дефинисао Павић, водило се рачуна само о томе како да се јестиве врсте – мушље илити дагње, вонголе, вагани, каменице, а посебно прстаци – што више излове, јер је у невољи Приморце опет Бог погледао, и довео им у собе и апартмане дословно све Србе – јер је земља (Савезна Република Југославија, састављена од Србије и Црне Горе) била под санкцијама па се осим на Бокељско приморје и на оно мало обале од Чања до Улциња, нигдје није ни путовало.
У то вријеме, београдски часопис ЗОВ по први пут на еx-YU просторима покреће рубрику Малакологија која двапут мјесечно пуних 6 година, до 2000. г, доноси портрете свих живих обалних шкољки и пужева, укључујући и куриозитетне приче везане за шкољке, као нпр. чињеницу да су лукави западноевропски трговци увезли у колонијалну Африку огромне количине љуштура пужа Cypraea moneta и прогласили је свеафричком, конвертибилном валутом! Данас раде исто са штампаним папирима званим евро, званим долар, али у 19. вијеку још увијек важи цјеновник по коме се конкретно нешто купује ни за шта: здрава црнкиња са свим зубима за 50.000 љуштура Cypraea moneta, крава за 5.000, кокошка за 25… Ко имало сумња у свеприсутност шкољки дубоко унутар Црног континента нека прогугла какав накит носе домороци дубоко у Африци, или нека пође у београдски Музеј афричке уметности. Све врви од шкољки тамо гдје их никад било.
Вратимо се у Боку. Грозних 90-их година готово да ниједан хотел није насуо обалу да би потом могао да постави више наплативих лежаљки и сунцобрана. Данас је пак довољно на 7 дана обићи Залив колима или барком, и увјерити се да екоцид не престаје: Црна Гора и Црногорци обалу или бетонирају или је насипају супстратом неадекватног хемијског састава у управо фараонским количинама: на тај начин дословно сахрањују у темеље мега-плажа све: морске траве и алге, ракове и ракове самце, морске краставце, станишта за ситне рибе гавуне и сардуне, морске јежеве, и десетине врста шкољки… Литорална или обална зона је зона гдје по природи ствари све врви од живота. Сада је то гробље изнад кога се налазе сунцобрани и лежаљке.
Удружење љубитеља шкољки „Cypraea“ које од свог оснивања до данас намјерно нема нити динар на рачуну, храбро с нулте надморске уздиже руку под углом којим се потказује орао. Ено грабљиваца!
Тужно, претужно… Сугерисао бих, ипак, председнику Друштва да непријатељ свега живог на обали, мору и ваздуху, има друго име: “montenegro”.