Удруженим снагама граде кућу борцу с Кошара

Када је 1999. године у јеку НАТО бомбардовања Радован Лучић (42) кренуо пут Кошара, у селу Буковац надомак Мионице оставио је малу једва условну за живљење кућу и родитеље с којима је у њој живео. Иако таква, Радовану је кућа била све што је до тада сам, својим рукама, направио. Мислио је на њу и родитеље у паклу Кошара док су око њега летеле бомбе и гранате које су припадници ОВК потпомогнути регуларним албанским војним формацијама бацале на караулу и њену околину.

С Кошара је успео да извуче живу главу и вратио се кући. Колико му је било драго што је поново с родитељима, пријатељима и комшијама, толико је жудео да од куће једва достојне живота у њој направи дом, већи од досадашњег, са честитом кухињом и купатилом. Маштао је да у такав сређен дом доведе жену коју ожени и с њом започне нови, бољи, део свог живота.

Као и већина људи на селу, Радован је тешко проналазио посао који би био плаћен толико да би од зарађеног новца део могао да одваја за адаптацију, а потом и проширење куће.

– Није било новца, па је кућа, практично, таква каква је била 1999. године остала до данас. Није баш функционална. Има две просторије, али не и право купатило. У њој сада живимо мој седамдесетпетогодишњи отац, супруга Гордана (30), која у августу треба да се породи, једноипогодишњи син Миломир и ја – скромно каже Радован, који ради у локалној приватној фирми.

Четворочлана породица живи од Радованове плате и дедине пензије. Није много, али вредни домаћин каже да се породица сналази и поносно додаје ону народну да „где чељад није бесна, ни кућа није тесна”.

– Супруга Гордана је домаћица. Брине о свима нама, а средином следећег месеца треба да се породи. Чекамо дечака којем ћемо дати име Милош. Ваљало би обновити кућу док малиша не дође на свет – сетан је Радован Лучић.

А жеља и снови овог честитог сеоског човека ускоро би могли да постану јава. Како каже, недавно га је, чувши за муку која га годинама мори, посетио Бобан Јанковић, председник општине Мионица, и обећао му помоћ. Покренуо је акцију помоћи и у њу, осим општине, укључио и локалне привреднике. Уз помоћ ових добрих људи требало би да буде обезбеђен грађевински материјал и ангажовани радници како би породица Лучић добила услован кров над главом достојан људи. Помагаће и комшије јер, како Радован каже, „с њима удобро живи”.

– Радујем се изградњи куће, како се не радујем. Сан ми је да цела породица, а нарочито Миломир и Милош, који тек треба да дође на свет, имају пристојну кућу. Када су били да обиђу кућу и виде како могу да ми помогну, рекли су ми да ће је, када радови почну, завршити за око два месеца. Замислите да Милоша из породилишта доведемо у адаптирану модерну кућу… Има ли нешто лепше – више за себе пита се Радован.

Бобан Јанковић каже да је ова варошица заједнички именилац свих честитих, марљивих и посвећених људи.

– Када сам са сарадницима посетио породицу Лучић, наишао сам на топао и срдачан пријем. Договорили смо се да заједно, уз подршку општине, унапредимо њихове услове живота и обезбедимо им нови дом. Они то заслужују. Надасве, Мионица је заједничка кућа свих нас – казао је Јанковић.

Политика

Прочитајте ЈОШ:

„Балкански ток“ комплетан – Србија и Мађарска спојиле цеви

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: