Udruženim snagama grade kuću borcu s Košara

Kada je 1999. godine u jeku NATO bombardovanja Radovan Lučić (42) krenuo put Košara, u selu Bukovac nadomak Mionice ostavio je malu jedva uslovnu za življenje kuću i roditelje s kojima je u njoj živeo. Iako takva, Radovanu je kuća bila sve što je do tada sam, svojim rukama, napravio. Mislio je na nju i roditelje u paklu Košara dok su oko njega letele bombe i granate koje su pripadnici OVK potpomognuti regularnim albanskim vojnim formacijama bacale na karaulu i njenu okolinu.

S Košara je uspeo da izvuče živu glavu i vratio se kući. Koliko mu je bilo drago što je ponovo s roditeljima, prijateljima i komšijama, toliko je žudeo da od kuće jedva dostojne života u njoj napravi dom, veći od dosadašnjeg, sa čestitom kuhinjom i kupatilom. Maštao je da u takav sređen dom dovede ženu koju oženi i s njom započne novi, bolji, deo svog života.

Kao i većina ljudi na selu, Radovan je teško pronalazio posao koji bi bio plaćen toliko da bi od zarađenog novca deo mogao da odvaja za adaptaciju, a potom i proširenje kuće.

– Nije bilo novca, pa je kuća, praktično, takva kakva je bila 1999. godine ostala do danas. Nije baš funkcionalna. Ima dve prostorije, ali ne i pravo kupatilo. U njoj sada živimo moj sedamdesetpetogodišnji otac, supruga Gordana (30), koja u avgustu treba da se porodi, jednoipogodišnji sin Milomir i ja – skromno kaže Radovan, koji radi u lokalnoj privatnoj firmi.

Četvoročlana porodica živi od Radovanove plate i dedine penzije. Nije mnogo, ali vredni domaćin kaže da se porodica snalazi i ponosno dodaje onu narodnu da „gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna”.

– Supruga Gordana je domaćica. Brine o svima nama, a sredinom sledećeg meseca treba da se porodi. Čekamo dečaka kojem ćemo dati ime Miloš. Valjalo bi obnoviti kuću dok mališa ne dođe na svet – setan je Radovan Lučić.

A želja i snovi ovog čestitog seoskog čoveka uskoro bi mogli da postanu java. Kako kaže, nedavno ga je, čuvši za muku koja ga godinama mori, posetio Boban Janković, predsednik opštine Mionica, i obećao mu pomoć. Pokrenuo je akciju pomoći i u nju, osim opštine, uključio i lokalne privrednike. Uz pomoć ovih dobrih ljudi trebalo bi da bude obezbeđen građevinski materijal i angažovani radnici kako bi porodica Lučić dobila uslovan krov nad glavom dostojan ljudi. Pomagaće i komšije jer, kako Radovan kaže, „s njima udobro živi”.

– Radujem se izgradnji kuće, kako se ne radujem. San mi je da cela porodica, a naročito Milomir i Miloš, koji tek treba da dođe na svet, imaju pristojnu kuću. Kada su bili da obiđu kuću i vide kako mogu da mi pomognu, rekli su mi da će je, kada radovi počnu, završiti za oko dva meseca. Zamislite da Miloša iz porodilišta dovedemo u adaptiranu modernu kuću… Ima li nešto lepše – više za sebe pita se Radovan.

Boban Janković kaže da je ova varošica zajednički imenilac svih čestitih, marljivih i posvećenih ljudi.

– Kada sam sa saradnicima posetio porodicu Lučić, naišao sam na topao i srdačan prijem. Dogovorili smo se da zajedno, uz podršku opštine, unapredimo njihove uslove života i obezbedimo im novi dom. Oni to zaslužuju. Nadasve, Mionica je zajednička kuća svih nas – kazao je Janković.

Politika

Pročitajte JOŠ:

„Balkanski tok“ kompletan – Srbija i Mađarska spojile cevi