У знак сјећања на пале руске војнике: Полагање виjенаца на Руској некрополи (ВИДЕО)
У знак сјећања на пале руске војнике, фото: Спутњик/Дејан Симић
У оквиру обиљежавања стоте годишњице од побједе у Првом свјетском рату, амбасадор Русије у Београду Александар Чепурин полаже вијенце на у знак сјећања на руске пале војнике.
Амбасадор Русије Александар Чепурин на церемонији обиљежавања 100-годишњице завршетка Првог свјетског рата захвалио је свима који су се окупили код Руске некрополе како би одали почаст руским војницима који су изгубили живот у Првом свјетском рату, преноси Спутњик.
“Руски цар Николај II који је почетком 20 вијека улагао велике напоре како би се избјегао рат у Европи и војници руске Царске војске којима је посвећен овај споменик нису могли да не помогну братској Србији”, рекао је Чепурин и додао да је Русија која је вјековима помагала балканске народе у борби за независност није остала по страни ни 1914. године.
https://www.facebook.com/rs.sputniknews/videos/308283353114976/?t=0
Полагању вјенаца присуствовали су између осталих министар за науку и технолошки развој Ненад Поповић, престолонаследник Александар Карађорђевић и делегације амбасада земаља учесница у Великом рату.
На Руској некрополи, на Новом гробљу у Београду, сахрањени су посмртни остаци руских војника који су погинули током Првог свјетског рата.
У њихову част подигнути су меморијални споменик „Руске славе“ и Иверска капела, испред којих се сваке године одржавају церемоније у знак сјећања на жртве рата 1914—1918. год.
СРБИЈА ЈЕ ОСТАЛА УСАМЉЕНА ЗБОГ ПРОПАСТИ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који се тичу нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног и пониженог несрећног српског народа, неможемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског, једноверског, масонско-марксистичког, идолатриског, окултног и езотериског друштва, које би било под контролом међународних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“, и тзв, „великих кадрова“…
Међу многобројним српским и руским непријатељима у Првом св. рату истицао се и Владимир Илич Лењин, масон, сифилистичар, бундистички, фабијански и бољшевички лакеј, који се у најтежим моментима србског и руског народа у Првом светском рату сврстао на страну највећих наших непријатеља. Србија је остала усамљена без пријатеља и без руске подршке. Њега је др Милисав Спалајковић назвао највећим криминалцем двадесетог столећа и пљунуо му у лице на једном дипломатском пријему у Петрограду (Види: Кнез Гр. Трубецкој, Рускаја дипломатија 1914-1917 и војна на Балканах, Монреал, Канада, 1983, стр. 159).
Какво је било Лењиново „родољубље“ говори између осталих и маџарски историчар, проф. Еуген Гонда у својој књизи коју је објавио под насловом „Версајска конференција“ где дословно каже: „Лењин је у тајним преговорима са америчким послаником понудио 1919. године стварање некомунистичких држава, под окриљем савезника, Балтичку област, област Архангелска, западну Белорусију, пола Украјине, Крим, Кавказ, Урал и цео Сибир у замену да савезници признају комунистички режим и да помогну обнову после рата…“ – “In secret negotiations with an American emissary to the Kremlin, Lenin offered in 1919 to accept creation of Allied-sponsered non-Communist states in the Baltic region, the area of Archangel, western Byelorussia, half of the Ukraine, Crimea the Caucasus, the Ural mountains and the whole of Siberia, in exchange, the Allies’ were to recognize the Communist regime and help its postwar reconstruction…” (Види: Prof. Eugen Gonda, The Versailles Conference, New York, 1981).
Имајући на уму да се цар Никола II, велика словенска душа, једини пријатељ србског народа, одрекао престола 2. марта 1917. године и да је образована прва влада кнеза Љвова која је трајала до 2. маја. Њу је сменила друга влада кнеза Љвова, која је трајала од 2. маја до 2. јула. Иза ње је дошла прва влада Александра Керенског, петровградског адвоката, масона, који је свој велики говорнички таленат искористио да доврши демоларисање руске војске. Ову је владу заменила друга влада Керенског, која је трајала до 25. октобра 1917. године. Руско самодржавље је било срушено. Буржоаско-демократска револуција је била остварена, према фабијанско-бундистичком пројекту, чија су седишта била у Лондону и Њујорку. Русија је остала без цара. На сцени се појавио фабијанско-бундистички лакеј Лењин. Он се 16. априла 1917. године укрцао у немачки воз и вратио се из Швајцарске у Русију, да покрене другу етапу фабијанско-бундистичке и бољшевичке револуције у Русији.
Прва фаза -буржоаско-фебруарске револуције била је завршена. Лењин је фабијанско-бундистичкој и бољшевичкој партији одредио задатак да преотме власт од инфантилне буржоазије, каја је приграбила власт фебруарском револуцијом. Увео је револуцију у другу етапу у којој ће сва власт доћи у руке фабијанско-бундистичко бољшевичких структра. Избацио је паролу – „Сва власт Совјетима!“
Револуција је била остврена. Остварило се и пророчанство Ф. М. Достојевског (1821-1881):
„Приближава се њихово царство, њихова апсолутна власт! Почиње неограничена власт њихових идеја пред којима вену осећања човечности, жудња за истином, хришћанска и национална осећања, као и осећања националног поноса европских нација…
Пустићемо пијанство, сплетке, потказивања, даћемо маха нечувеном разврату, свакога генија ћемо угасити још од раног детињства. Све ћемо свести на исти именитељ-потпуна једнакост!… Данас је потребно имати један или два нараштаја разврата, разврата нечувеног, гадног, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву животињу – то нама треба! Ми ћемо прогласити рушења… Ми ћемо пустити пожаре… Пустићемо легенде. И почеће пометња! Настаће такво љуљање каквог свет још није запамтио!… Замаглиће се Русија-заплакати земља за старим боговима!…“
Отпочео је тешки и крвави грађански рат. Фабијанско-бундистичке и бољшевичке структуре у Русији биле су усмерене и на стварање независних држава.
У мемоарима Лојда Џорџа, између осталог, стоји:
„Начин на који је руско царство разбијено може се видети по овим датумима:
12. септембра 1917. – Независност Пољске од Русији признали су Централне силе, које су јој дале привремени устав.
20. септембар, 1917. – Веће народа Транс-кавказије, Јерменије, Грузије, Азербејџана и Дагестана прогласило је Транскавказију као савезну Републику.
20. новембра 1917, – Украјина се прогласила независном Републиком.
28. новембра 1917. Естонија је прогласила независност.
6. децембра 1917, – Финска је прогласила независност.
23. децембра 1917, – Бесарабија је формирала независну Републику Молдавију.
4. јануара 1918, – Независност Финске признали су Русија, Француска и Шведска.
12. јануара 1918, – Латвија је прогласила независност.
9. фебруар 1918, – Украјина је склопила посебан мир са Централним силама…“
(Види: David Lloyd George, War memoirs, Vol. II, London, England, 1938, стр. 1886-87).
Што се тиче бивших совјетских фабијанско-бундистичких и бољшевичких република у овом контексту помунили бисмо књигу руског царског генерала Н. Головина, коју је објавио у емиграцији под насловом “Чему тежи Велика Британија”, где дословно стоји:
„Овде морам поменути сравњење, које сам већ неколико пута раније чинио. Ја сам сравнио британске политичаре са хидро-инжењерима, који желе да искористе стихијску силу воде, организујући њен ток. Такву исту стихијску појаву представља распад Русије, који долази услед тога, што су у Москви бољшевици на крмилу врховне власти. Једна појава тог распада је удаљавање од Москве свих делова Руске Империје, која је под царском влашћу била ‘велика, јединствена и недељива’. Нарочито силно се испољава тај процес на периферији Русије. Он је већ довео до образовања читавог низа независних држава, које су добиле карактеристичан назв ‘лимитрофи’. Али тај процес још није завршен. Докле год се државна власт буде налазила у рукама бољшевика, он ће се продужавати повињијући се неумољивим законима историје. Отпадаће не само области са народима друге расе, него ће се чак и у областима од искона руским развијати процес дезинтеграције. Предзнаци таквог процеса већ се осећају; с једне стране то се доказује порастом украјинске самосталности, с друге стране – појавом изданака сеператизма тамо где је изгледало, да је чак и сама помисао о сепаратизму смешна: у козачким областима, у Сибиру и на руском Далеком Истоку.
Под таквим условима ствара се у стратегиском смислу, необично погодна ситуација за наступање Велике Британије не само у Перзију него и даље у Закавкаску. Овде ће она лако моћи да примени свој омиљени метод продирања: образовати мале независне државе, које ће ради заштите добивене самосталности бити вољне ( заинтересоване ) да остану у орбиту политике Велике Британије. Помињем: Португалију, Белгију, Холадију, Грчку, Финску, Естонију и Литву. Претварање Британске Империје у Савез слободних држава, може само ојачати поверење малих држава према вођама британске политике.
Као таква независна држава у западном делу Закавкаске може бити Грузија. У источном делу Заквкаске, може се створити таква мала независна држава од руског Азербејџана са нафтом у Баку…” (Види: Н. Н. Головин, Чему тежи Велика Британија, Београд, 1938, стр. 188).
… Ruska slava!
Mir im vječni na bratskoj srpskoj zemlji, koje su nas Srbe zauvijek zadužili braća Rusi!
Слава им,
вјечнаја памјат.