U vremenu koje je pred nama pokazaće se svaka mana i pukotina u našem biću

Piše: o. Darko Ristov Đogo 

U jednom od najboljih mjesta („Balista ili prašta“) Petrovićeve „Opsade Crkve Svetog Spasa“ Arif predlaže knezu:

„Istina je da ne mogu dosegnuti visinu Žiče… Ako dopustiš, gospodaru, okušao bih sreću s jednom opsadnom napravom. Latini je zovu balista, a Sloveni glagolje prašta. No, crkvu ne bih gađao stenama. Nama nije šićar da tu ili tamo probijemo zidine uzvisite utvrde, Pre nam valja sve ovo iz vazduha spustiti na tlo. Predlažem, stoga, da namesto pritesanog kamena u praštu stavljamo kakve teške događaje, te da ih ubacujemo kroz crkvene prozore i tako otežamo hram, dok ga ne spustimo na dovoljnu visinu našeg domašaja“

Pokojni, tihi i ingeniozni Goran Petrović slutio je i raščitao našu stvarnost.

Ovih dana, kada zabrinuto ćutim, pitaju me bližnji šta će se desiti. Ne mogu to znati. No znam da će vrijeme ispred nas pokazati svaku pukotinu na zidinama Crkve Svetog Spasa. U današnjem kaleidoskopu novosti, u obavezama koje (mi) se nameću, u organizovanju odbrane od kafkijanske krivice koja se nameće ovom narodu, teže mi je pala činjenica da zvanični sajt zvanične turističke agencije moje Srpske Pravoslavne Crkve u spisku „destinacija u inostranstvu“ nabraja i Bijeljinu i Ostrog, Jasenovac i njegovih 700.000 mučenika svetih… Teže od opsadne Rezolucije i izdaje lažnih Helena, teže od mirisa nevolje u vazduhu podnosim te pukotine na živom Tijelu ovog naroda. Ako se Crkva spusti na zemlju, ako njeno Pamćenje vijekova ne može dalje ni dublje od granica bivše Socijalističke Republike Srbije – u čije zidine onda da se sklonimo i gdje da potražimo lice Spasovo?

Znam – iz sličnih iskustava – da iza tog spiska „destinacija u inostranstvu“ sjedi neki neznaveni ali gordi službenik koji svemu tome pristupa iz perspektive Poreske uprave Republike Srbije ili slične kakve birokratske „pameti“. Neki čovjek koji u memljivim hodnicima Patrijaršije „samo radi ono svoj posao“, poput raznih „novinara“ koji o Tumanima pišu kao „srpskom Ostrogu“ – kao da Ostrog nije srpski, kao da se litije i nisu desile upravo da bi Ostrog ostao srpski. Koliko puta treba navesti Lomparovu pronicljivu misao da naši neprijatelji „svode sve srpsko na srbijansko ne bi li ono što nije srbijansko prestalo da bude srpsko“. Koliko neznavenosti, neobrazovanja ili sitne regionalne zlobe treba još da nama samima oduzima toliko neophodnu snagu u ova vremena kada nas sve baliste i prašte svakako gađaju brigama?

U vremenu koje je pred nama pokazaće se svaka mana i pukotina u našem biću, kao što se može pokazati snaga naroda kojeg Crkva i Hristov put ka Vidovdanu i sa njega drže na okupu. Otadžbina je jedna, nedjeljiva. Molim da to neko javi i u Dobročinstvo, ulica, čini mi se, kralja Petra, 11000 Beograd.