• Поглед

У сусрет стогодишњици

1 min read

7 година ‎ ИН4С

"Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори"

Дакле Европа нација настајала је тако што су те нације у своје темеље уграђивале оно што су имале а оно што је фалило су позајмљивале или присвајале. Наравно свака од нација имала је своје особености које су припадале само њој. У такве процесе кренула је и српска нација, ослоњена на памћење о својој великој средњевјековној држави која је неславно завршила Косовским бојем, које је до модерних времена стигло највише кроз гусле и нашу епску поезију која је преношена са кољена на кољено и која је у основним стварима историјски тачно сачувала нашу историју од заборава. Наравно, каснијим истраживањима, историографија је сазнала и детаље који међутим нису измјенили оно што је дух усмено преношене српске историје. Основа српског националног препорода био је Косовски завјет и потреба да се ,,освети Косово”. Наравно било је ту и других елемената али је овај био најбитији. Од самог почетка тог процеса у њему је снажно учешће узела Црна Гора и њене владике. Потпуно једнако као и Србија, Црна Гора је баштинила све битне елементе српског идентитета и српске државности са коначном тежњом, чак и снажније израженом него у Србији, да се ,,освети Косово” односно да се српство уједини. Ово је био магистрални српски пут, остале сегменте одређивале су околности. У том смислу Подгоричка скупштина представљала је само финале оваквих тежњи. Остварено је српско уједињење, додуше, кроз форму југословенског, али ипак остварено. Само што је битне елементе кроз које се подизала модерна српска нација замјенио један други мит – југословенски. Ако се један снажно изграђен и жртвама потврђен српски идентитет након 1918. године могао замјенити југословенским, онда можемо рећи да се тако отворио пут за разграђивање и фрагментисање унутар српске нације које се касније догодило и које се још увијек догађа. Све оно што је било битно у српском бићу није могло бити битно и у југословенском а југословенско биће као своје прихватили су само Срби али не и остали учесници у његовом изграђивању – Хрвати и Словенци. Главни проблем југословенства је био што оно није имало садржај. Хрвати нису имали заједничко историјско искуство са Србима, Словенци поготово. Међутим Хрвати су као платформу за описмењавање узели Вукову реформу српског језика и тако без икаквог претходног заједничког историјског искуства у смислу стварања једне државе успјели да уђу у Краљевину СХС, заједно са Словенцима.

Пошто би уграђивање српских елемената у југословенски идентитет изазвало негодовање, а све хрватско и словеначко није хтјело да буде и југословенско, Срби су због новог мита који су себи наметнули, мита југословенства, морали да вјештачким, неприродним садржајима, изграђују тај идентитет. У њему није било мјеста за оне елементе које су у себи носиле државности Србије и Црне Горе а који су гурали српски народ у смјеру српског уједињења. Тако су Срби осмишљавали идентитет Хрвата и Словенаца, њихову историју, само да би је приближили српској историји и дали им једнак значај са Србима, који им свакако није припадао. Тако је направљено плодно тле за потпуну разградњу српске нације коју су спровели комунисти издвајајући из српског корпуса неколико новоуспостављених нација. Међу њима и црногорску. Међутим тадашњи црногорски национални идентитет који су комунисти успоставили није из себе искључивао своје битне српске елементе, српски језик, Косовски завјет, Горски вијенац и слично већ им је придодао ,,тековине револуције” и издвојио се из остатка српског корпуса али ипак под једним државним кровом што је и помогло да све то лакше прође.

Уз искуство рушења Његошевог гроба на Ловћену, такав идентитет стигао је до деведесетих година па и до 21. вијека. С обзиром на то да је по неком плану са Запада Црну Гору требало издвојити из дотадашњег цивилизацијског круга и премјестити је у нови а то није могло да се постигне само отцјепљењем од Србије, потребно је било изградити потпуно нову нацију, на потпуно новим темељима.