U susret kolonijalnim izborima

Izbori su odlična stvar za svaku državu, ne zato što se na njima o nečemu odlučuje, nego što ogoljavaju političku scenu, isteruju iz rupe lažne opozicionare i, na kraju krajeva, pokazuju narodu kako će se provesti zato što voli da glasa, a nema pojma o politici. Pred svake izbore se pojave i slabašni glasovi koji kažu da vražju rabotu treba bojkotovati i delegitimisati. Takve glasove rado i poletno guše najpre opozicione stranke i političari, kojima ne pada na pamet da propuste priliku da se uglave u skupštinu i gurnu prste u pekmez.

Posle ovih, za reč se jave dežurni politički analitičari-amateri, koji pametuju kako bojkot i nije loša ideja, ali nema ko da ga organizuje. Valjda zato i glasaju za one koji nisu organizovali bojkot, već su predali listu.

Postoji vrlo ozbiljna argumentacija u korist bojkota i ona nije ni nova, niti naročito originalna, ali je valja povremeno aktuelizovati.

1. Bojkot delegitimiše sistem, dok izlazak na izbore, uz obaveznu kuknjavu na predizborne uslove i neizostavan plač nad pokradenim rezultatima, u osnovi legitimiše sistem. Sistem je, dakle, dobar, samo ga kontrolišu nevaljalci. Ovo razmišljanje ima rupu veličine Sibira: kako su nevaljalci uspeli da se probiju kroz dobar sistem i isplivaju na vrh?

2. Za male političke organizacije, poziv na bojkot je odličan način da se prikrije slabost. Kad neka partija, ili pokret, koji bi se na izborima borili za cenzus, pozovu na bojkot, zapravo se šlepuju na onaj deo biračkog tela koji apstinuje. Ako na izbore ne izađe 40% birača, što je uobičajeno, takva organizacija uvek može to da predstavi kao posledicu bojkota i – sledstveno tome – poverenja i podrške koju narod ima za nju. Kad izađe na izbore i zabode 4%, samo demaskira svoju nemoć.

3. I budali je jasno, posle četvrt veka treniranja demokratije, da izbori niti menjaju šta, niti se na njima nešo posebno bira, sem kome će se nevaljalcu dati da cedi državnu kasu u naredne četiri godine, Izbor je, dakle, iracionalan. Kasta ostaje kasta, kmetovi ostaju kmetovi, stranci ostaju gospodari naše sudbine. Čemu onda izbori?

4. Svaka vlast na izbore izlazi sa 25-30% prednosti u startu, jer računa na konzervativne glasove, odnosno na onaj deo biračkog tela koji uvek glasa za vlast, ma ko je vršio. Neko glasa iz navike, neko iz koristi, dok manjine glasaju za vlast samo pod uslovom da ona razara sopstvenu državu, što je kod nas notorna stvar.

Veliki deo glasača uopšte i ne razume o čemu se radi. Pretpostavka da se svi razumeju u politiku, ravna je pretpostavci da svi lepo pevaju, lepo crtaju i jednako dobro igraju fudbal. Politički sistem je stvario fikciju o tome da jednaka prava stvaraju i jednako razumevanje, što je najobičnija budalaština. Hirurg se razume u politiku taman koliko i politikolog u hirurgiju, ali propagandna mašina stvara opsenu da je političko razumevanje jedina sposobnost koja je ravnomerno raspoređena u populaciji.

Kad pitate lekara, ili mašinbravara, svejedno, da li su svi birači jednaki u pogledu prava da odlučuju o politici, reći će da jesu, ali ako ih pitate da li su svi sposobni da odluče kako se operiše slepo crevo, ili kako treba obraditi komad metala, reći će vam da su ta znanja privilegija profesionalaca.

Tome treba dodati i nešto što demokratija, skupa sa koncepcijom ljudskih prava, savršeno ignoriše, a to je biološka različitost. Neki ljudi, prosto, zbog ličnih ograničenja, nisu sposobni da shvate o čemu se uopšte radi, kamoli da validno odlučuju. Teško biste se odlučili da vam vozač bude neko ko ima koeficijent inteligencije oko 70, ali vam ni malo ne smeta da takav odlučuje na izborima. Takav birač je nalik nekome ko dolazi, bez mrve sluha, u pevačko društvo i insistira da peva, jer on na to, Bože moj, ima pravo. Pravo, koje se podiglo iznad razumevanja, zapravo je negacija svih onih prava koja nastaju na osnovu stručnosti, znanja i talenata.

Prema tome, od izbora se treba uzdržati uvek i svuda, bez obzira ko na njih izlazi, jer je demokratija, sama po sebi, najveći svetski lažov, jer je ljudima dala pravo da odlučuju mimo razumevanja.

5. Bojkot je, u uslovima strahovlade, koja je podržana spolja (nemojmo se zavaravati da krasni Zapad ne zna da ovde postoji medijska cenzura, da postoje masivna kršenja ustava i zakona, kao i dramatično kršenje tradicionalnih prava čoveka i građanina) častan lični izbor. Ne dati glas ni jednom učesniku sistema koji robi, pljačka, zastrašuje i laže, jeste stvar obraza. Tačno je da se na rezultatima izbora neće poznati da li ste baš vi izašli, ili niste, ali na vama će se poznati kad se pogledate u ogledalo.

Balkanom krstare horde birača koji kukaju da ih je jedne godine prevario ovaj, druge onaj, a treće neko treći. Da se ne biste pridružili tužnom horskom zapevanju prevarenih birača, držite se dalje od biračkog mesta – to je siguran način da vas niko ne prevari.

6. Da bi izbori bili koliko-toliko smisleni, morali bismo da pretpostavimo da svaki učesnik ima jednak medijski prostor, jednaku kasicu i jednaku sposobnost da validno predstavi svoj program. To nikako nije slučaj, niti će biti. Kod vas, u Crnoj Gori, ljudi su jesenas dobili batine da bi opozicija izboksovala korektne izborne uslove. Ako ne izboksuje, a neće, u to sam siguran, nemojte ni njoj dati svoj glas, jer vas onda laže jednako kao i vlast.

I – na koncu – odlučite da li želite slobodu i nezavisnost, ili modernu demokratiju, jer i jedno, i drugo nećete dobiti. Sloboda se nalazi sa one strane neokolonijalnog sistema, kome služe svi koji na izbore idu, znali to oni, ili ne znali.