U Srbiji niko ne sme da bude gladan; jerej Vladimir Marković u „Srpskom sv(ij)etu“

„Ovo vreme koje mi živimo do Hrista pa do danas, nije vreme Božje pravde. Kad bi Božja prvda postojala ovde na zemlji, onda teško da bi iko uopšte živ ostao. Nego, ovo je vreme Božje milosti, vreme kada On popušta i kada nam stalno pruža ruku. Ta pružena ruka u vidu nekog stradanja izgleda surovo, ali i u toj surovosti je ljubav. Ma šta nam rekli, o tome ko smo i šta smo mi, šta to nama struji kroz vene, šta je to DNK srpskog čoveka, mi znamo da mi nikad nismo kukali i jadikovali sami nad sobom, već smo narod koji nosi svoj krst. Naši osnovači od Svetog Save, pa kasnije i Svetog Lazara su osnivači naroda koji se utvrdio na zavetima koje su dali Bogu o tome da će uvek birati ono što je neprolazno i večno i da će uvek da se žrtvuje za veru i to je ono što teče kroz naše vene“, rekao je jerej Vladimir Marković, starešina hrama Svetih Apostola Petra i Pavla na Topčideru, gostujući u „Srpskom sv(ij)etu“ povodom natupajućih vaskršnjih praznika.

O onima koji gledaju na sve to kao besmisao, kaže:

„ To su ljudi koji mogu da se oduševljavaju sa grčkom mitologijom i istorijom diveći se termopilskim klancima i Leonidi, a sa druge strane da potpuno zanemare istu stvar kod nas koja se desila na Kosovu 1389. godine. Neki će da kažu da je to mitologija, metafizika, to su neke bajke, a to su obično moderni obrazovani ljudi širokih shvatanja koji najčešće kada im dođe neka bliskoistočna sekta i kada krene da priča o metafizici, o meditaciji i tehnikama disanja, oni će o toj sekti da pronađu dubinu, da nađu mudrost i da je poštuju. A sa druge strane nisu imali priliku da se upoznaju sa pravoslavnim isihazmom, pokretom koji je zapravo duša naše crkve. Ako ćemo iskreno, oko 95 odsto naših vernika uopšte ga i ne poznaje“.

„Mi smo postavljeni da budemo gospodari prirode, ali vrlo često zanemarujemo prirodu i iskorišćavamo je onako kako to ne bismo smeli: da naši unuci nemaju priliku da šetaju na čistom vazduhu“, odgovorio je sveštenik Vladimir Marković na pitanje o virusu korona, dodajući da ima ozbiljnih problema koji muče čovječanstvo.

On je govorio o prazniku Vaskrsa i onome što mu prethodi, o duhovnom rukovođenju sveštenika, o ispovjesti i o današnjem odnosu ljudi prema hrišćanstvu, govoreći o stradanju:

„Postoji i priča o Pravednom Jovu gde su Jevreji dopali vavilonskog ropstva. Jov je bio pravednik koji je uživao u izobilju svega i koji zatim biva iskušan od demona, uz dopuštenje Božje. On to sve prihvata da je od Boga, ne proklinjući, već stalno hvaleći Boga. Ta priča se završava susretom Jova i Boga, gde Bog postavlja pitanja Jovu, na koja on nema odgovor, čime ga Bog podseća da je bitniji od odgovora odnos i susret. I da je bitno da on gleda Boga, da je u Njegovoj blizini, da se sretnu. Tako mi u crkvi danas imamo priliku da se molimo za ljude. Ta naša molitva je susret između Boga i nas, ali i susret nas sa tim ljudima koje zastupamo tom molitvom“.

Gost Nacionalne IN4S televizije je govorio jednostavnim jezikom o ispovjesti, o samom grijehu i pokajanju, o pričešću i službama u crkvi, govoreći i o ulozi muškaraca i žena i u crkvi i uopšteno u društvu.

Voditeljka emisije Gordana Janićijević je pozvala gledaoce da pogledaju specijalno izdanje Srpskog sv(ij)eta u nedjelju u kojoj ćete biti u prilici da čuju interesantne razgovore, pjesmu i gusle, pomenuvši i ambijent u kom je snimana emisija, a koji između ostalog posebno obogaćuje ikona Svetih Mučenika Jasenovačkih, sveštenika Jove Lakića.
Gost u studiju je govorio o humanitarnom radu crkve:

„Nikad nije bilo perioda kada crkva nije brinula o sirotinji. Počevši od Svetog Save koji je osnivao škole, bolnice i sirotišta. I u doba Drugog svetskog rata je crkva imala sirotište, ona se time uvek bavila. Kada bismo mi ulazili u neku agresivnu kampanju, kao deo odgovora na prigovore koji se čuju u javnosti, to bi bilo licemerno. Onde ne bismo činili dobro i milostinju, kao unutrašnju potrebu da projavljujemo svoju veru, nego sa jasnim ciljem da se tamo pojačaju brojevi, da nema negativnih komentara i slično. Mi to nismo ni radili, niti ćemo da radimo. Mi poštujemo bogolikost svakog čoveka, i ono što imamo, mi to dajemo. Hristos je rekao da ćemo uvek imati siromahe među nama, a da Hrista nećemo. Crkva se oduvek bavila siromasima, i ljudi koji su u potrebi, oni to znaju. Desilo se devedesetih usled promena i stradanja da deluje da crkva nije ništa činila. Ali upravo je tad nastalo nekoliko naših humanitarnih organizacija. Kada pričamo o tome, meni je značajno da pomognemo svom narodu tamo gde je najpotrebnije. Kuhinje su primer toga. Država traži papire koji su potrebni da bi neko dokazao da je on taj kom je potrebna pomoć. Ali mi ne možemo da kažemo nekom da bude gladan sedam dana dok nam ne donese te papire, ili malo duže, jer niko ne bi smeo da bude gladan. Tako da smo mi te potrebite ljude pozvali da dođu, dok ne reše svoju situaciju“.

Pomenuo je da su se neki ljudi bunili što takvi siromašni ljudi se na jednom mjestu okupljaju, jer navodno ruže sliku grada.

“Versko dobrotvorno starateljstvo“ je organizacija o kojoj prvenstveno govori o. Vladimir, pa je ukratko govorio i o njenom istorijatu, napomenuvši da dnevno sada naprave između 1800 do 2000 obroka, ali i da imaju veliki broj volontera ljekara raznih specijalizacija koji pomažu ljudima kroz ovu organizaciju, kao i pravnici i bračni savjetnici:
„Mi baš ne volimo tu reč volonteri, ali kada kažemo dobrovoljci, to zvuči kao da neko ide u rat. Mada to i jeste jedan duhovni rat“.

Pogledajte cijelo gostovanje na Jutjub kanalu IN4S.

Tekst priredila Milijana Eraković