У Сарајеву укинута улица Срђана Алексића
1 min read
Фото: Пиксабај
Последњих дана августа прошле године у Сарајеву је званично избрисано име улице Срђана Алексића. Улица је, наравно, остала, али је преименована у улицу Мехмеда Алагића, генерала тзв. АБиХ (25.08.22). Било је то пет месеци уочи 30. годишњице смрти Срђана Алексића која је као и минулих година обележена сећањем на Срђана Алексића (27.01.23).
Заслужује да подсетимо. Пре 30 година у требињској болници преминуо је храбри и племенити младић Срђан Алексић, војник Војске Републике Српске, од повреда које је шест дана раније задобио бранећи пријатеља Бошњака Алена Главовића од групе такође припадника ВРС. Породица и пријатељи су запалили свеће и положили цвијеће на његов гроб. Као и сваке године, био је и Ален, коме је Срђан спасао живот жртвујући властити. Срђанов отац Раде записао је: „Умро је вршећи своју људску дужност” и следећи успомену на сина постао широм региона познати мисионар националног помирења и хуманизма, који је у бројним интервјуима, уместо жеље за осветом, указивао на светао пример свог Срђана.
Корпоративни (некро)капитализам
Године 2012. Срђан је постхумно одликован Златном медаљом „Милош Обилић” за показану храброст и дело посебног јунаштва. Деветог јануара 2013. председник Републике Српске Милорад Додик одликовао га је Орденом части Републике Српске са златним зрацима. Многи градови у БиХ и Србији дали су име улицама по Срђану Алексићу, поред осталих и Сарајево. На овогодишњој комеморацији председник Општине Требиње Драгослав Бањак рече: „Подсећање на Срђана Алексића и на многе друге хероје који су направили сличан поступак на простору некадашње Југославије помаже да се разуме страхота рата и степен безумља које га прати и, на другој страни, помаже да се људи у време мира међусобно зближе.”
Многи градови у БиХ и Србији дали су улицама име по Срђану Алексићу, поред осталих и Сарајево.
Било је и више разлога за ту почаст у Сарајеву. Бошњаци блиски националистичкој СДА дали су подршку иницијативи зато што се Срђан жртвовао да спасе главу њиховом Главовићу. Грађанисти зато што је „вршећи своју људску дужност” прекорачио „националне торове” и жртвовао се за идеју „целовите, јединствене и мултикултурне БиХ”. Трећи су сматрали да Сарајево као начелно заједничка престоница БиХ на тај начин симболично демонстрира да је изнад националних, ентитетских и кантоналних подела. Остале је задивио овај светао људски чин у мрачним годинама ратних подела и сукоба, сам по себи.
Како титловати Вучића
Зашто се Сарајево после толико година ипак предомислило? Дневни лист „Ослобођење” доноси ту вест без објашњења, па преостаје да сами покушамо да објаснимо зашто је изнебуха скинута метална плоча са именом Срђана Алексића. Да ли то значи да они нису имали таквог храброг и племенитог човека у својим националним редовима који је током грађанског рата, уз животни ризик, спасао главу пријатеља Србина? Да је тако, требало би да их буде срамота, па би ако не измислили, оно бар преувеличали неки ситнији пример међунационалне солидарности. А било је, сигурно, макар усамљених и не тако великих примера међунационалне солидарности са све три стране, уз ризик да то буде свирепо кажњено од најгорих међу национално својим. Нису ли Цацо, Ћело, Јука и сл. паравојни шефови месних гангова у униформама официра резервног састава војне полиције тукли своје војнике због болећивости према пријатељу, колеги, комшији, кога би препознали и избавили из приватног затвора у који су допали само зато што су Срби или помогли да побегну из града-логора за Србе?
Зашто онда Бошњаци систематски прећуткују оно чиме би требало, као и Срби, да се поносе и који би у Српској понели признање праведник као што у Израелу дају онима који су спасавали Јевреје. Зато што они себе виде као колективног Срђана Алексића, они су сви били племените комшије, одани заједништву и суживоту, који су невино страдали због наивног идеализма да ће им комшијска љубав бити узвраћена. Јама Казани, приватни затвори, декаптација заробљеника, пребијања, убијања и сл. били су искључиво у самоодбрани, инцидентно, преувеличано, измишљено. Зато је за њих Сребреница геноцид, а Мали Зејтинлик напросто не постоји. Бошњачки Срђан Алексић би негирао симетрију „Срби су лош народ, геноцидаши” – „Муслимани су народ добрих Бошњана” који је беспомоћно само страдао од српских варвара.
У Сарајеву се током рата десило управо обрнуто, Срби који су, бар кад су барикаде биле тек постављене, могли да оду на за себе сигурнију страну, а остали су да ратне невоље деле са иноверним и другонационалним комшијама доживели су касније највећа разочарања, понижавања и малтретирања на сваком кораку јер су третирани као пета колона. Када их после рата у приватном пријатељском разговору човек упита шта би са оним нагодним народом који је неговао култ комшилука, добија спреман одговор: „Нема их више јер сте их све побили!”. А реис Мустафа Церић наставља: „Сада су то неки нови и другачији муслимани!”, а накратко премијер Златко Лагумџија, алудирајући на исламске терористе у БиХ: „Ако подршку Запада не добију умерени Бошњаци, на власт ће доћи неки други ’лудиֹ’ муслимани.”
Аутоперцепција Бошњака апсолутно искључује сваку сопствену кривицу за било шта током рата у БиХ, а посебно то да су политички изазвали тај рат и и да је био грађански, а не агресија. Томе је у великој мери кумовао и пристрасан став тзв. међународне заједнице. Било је у Сарајеву муслимана који су искрено неговали изразито негативну еквидистанцу према све три националне странке, а каснију националну пристрасност објашњавали: „Не само Запад него и ваши традиционални пријатељи Руси (Јељцин, Козирев) упиру прстом у српску страну као јединог кривца.” Такву представу су, мање или више, не само усвојили, него и задржали и деценијама утврђивали и обогаћивали: „Сви Срби су ’ружни, прљави и зли’, а Бошњаци су сви невини, безазлени и жртве”. Нема изузетака! Када би пронашли свога Срђана, то би била релативизација да је на обе стране било немало изузетака.
Биће да су у Сарајеву и сами накнадно схватили да именом улице одају признање не само Срђану Алексићу него и српском народу из којег је потекао. Као и да тиме индиректно руже свој народ који у својим редовима у смутна времена није имао тако светао лик. Зато је надлежна комисија Кантона Сарајево улицу Срђана Алексића у насељу Отока 2 и преименовала у улицу генерала Мехмеда Алагића.
Паре или живот
Ко је Мехмед Алагић? Хашка оптужница, терети га за „убиства, насиље над животом особа, окрутно поступање, безобзирно разарање градова, насеља и села које није оправдано војном нужношћу, пљачку јавне или приватне имовине, те уништавање или хотимично наношење штете институцијама посвећеним религији, кршење закона и обичаја ратовања, као и намерно убијање, намерно наношење велике патње или озбиљне повреде тела или здравља, нечовечно поступање, незаконито затварање цивила и екстензивно уништавање имовине која није оправдана војном нуждом”. За Бошњаке је Алагић славни војсковођа, национални херој и не верују ни у једну тачку хашке оптужнице, али зато сви одреда верују у хашку пресуду да се у Сребреници догодио геноцид. С обзиром на смрт у току процеса, међународни суд у Хагу зауставио је процес против Алагића 21. марта 2003. Из истих разлога прекинут је и процес Слободану Милошевићу, али он нема улицу у Београду.
Неко би рекао „мора да се Срђан Алексић преврће у гробу”. Напротив, његова звезда још јаче сија на ведром медитеранском небу изнад Требиња.
Професор емеритус
A šta očekivati od muslimana u tamnom vilajetu !?!