У позоришту свог ума
Пише: Алекса Радановић
У позоришту мог ума, свјетлост рефлектора обасјава моје мисли, а завјесе се подижу. У том магичном простору, машта постаје главна глумица, а идеје играју своје улоге.
Сценографија се мијења у складу са периодом живота, а костими одражавају моју личност.
Прва сцена представља мене у годинама безбрижности и среће. Главну улогу игра жена у бијелој хаљини, која представља невиност мојих мисли у тим годинама. Око ње се налазе ратници који је чувају. Моја породица представља те ратнике. Они ме чувају од свог зла које живот спрема. У ћошку сцене сједи жена у црном, тужна је, и не престаје плакати.
Друга сцена представља мене у годинама пубертета. У овој сцени стојим ја у црном одијелу. Гледам збуњено у ликове око себе. Нисам знао да ће жена из прве сцене бити у ствари упозорење на оно што ме чека. То је била смрт мог оца, због тога носим црно одијело. Око мене играју кловнови, који представљају моја помијешана осјећања.
У трећој сцени стојим ја, сам са кофером. Носим ролку, капут и ципеле. Кофер представља пут и авантуру која ме чека. Моје одијело означава озбиљност и свијест година у којима сам. Око мене нема ликова јер полако постајем свијестан да сам сам, и да само ја живим овај живот.
Свака сцена доноси нешто ново, неки нови почетак и неки нови крај. Гледајмо да прођемо кроз што више сцена у нашем животу, јер на крају свега нас живот је једна велика представа.
