У пливању против струје

Редитељ Јован Живановић (1924–2002) у свом времену никада није био миљеник ни филмске критике, ни филмског естаблишмента. Кад је било непристојно да се прећути неки његов очигледан квалитет, похвале су изговаране кроз стиснуте зубе. У првом делу каријере имао је пристојну рецепцију изван Србије, а откако је реализовао свој последњи филм, прећуткиван је готово до безобразлука, све док није комотно могао да добије епитет најмање познатог аутора с највише познатих филмова. Остао би најпотцењенији српски филмски стваралац да није било Синише Здравковића и легендарне Живановићеве ретроспективе 1987. у Дому културе „Студентски град”.

Тако пише Богдан Златић, филмски критичар и аутор књиге „Пчелињак у осињем гнезду – Јован Живановић”, у издању Филмског центра Србије, која је представљена у Kинотеци. Књига садржи опсежан интервју с редитељем, анализе његових филмова из пера Динка Туцаковића, Небојше Пајкића, Мирољуба Стојановића, Драгана Јеличића, Димитрија Војнова, Саше Маркуш, Маје Узелац, и комплетну филмографију аутора.

– Живановић је у свом пливању против струје био јединствен по много чему. Сви његови играни филмови, осим једног, били су савремене тематике, и то у друштву у коме је бављење савременошћу било прилично опасан посао. На све то, једно од његових остварења, „Како су се волели Ромео и Јулија” (1966), једини је југословенски филм (вероватно и у тзв. источном блоку) у коме је приказано како у комунистичкој држави слободно време троши сам врх њене црвене елите. „Острва” (1963) први је еротски послератни европски филм који је приказан у редовној биоскопској мрежи држава са свих континената. У филму „Узрок смрти не помињати” (1968) први и последњи пут је на филмској траци приказано масовно стрељање српских свештеника, који у тренутку ликвидације морају једни другима да одслуже опело. Филмска јавност ће ово дело касније означити као формалан разлог за одстрањивање Живановића из кинематографије – навео је Златић.

Он примећује да су, парадоксално, Живановићеви филмови били стилски супротстављени онима из „црног таласа”, да би филмови шездесетих година прошлог века назив „црни талас” добили тек након режимског напада на „Узрок смрти не помињати”, где се појављују црне мараме удовица и кћери страдалих српских домаћина.

– Петровићеве „Скупљаче перја” Живановић је доживео као фронтални напад на националну културу Срба. Осетио је да је ружење српске цркве у контексту параболе о Ромима заправо поистовећивање културног етоса Срба са отпадништвом од европске историје, те да су тиме Срби стављени у ред група са маргине хуманитета. „Узрок смрти не помињати” је његов одговор на дерогирање националне културе Срба, које је филмом „Скупљачи перја” добило неслућене размере – пише Богдан Златић.

Национално је било јако у његовом бићу. Редитељев отац Михајло, учесник у балканским ратовима, прешао је Албанију у Првом светском рату, учествовао у пробоју Солунског фронта и довођен у везу са деловањем организације „Црна рука”.

– Бунтовнички импулс оца одвешће сина у партизане и Брозов табор. Јоца је 1942. скојевац и илегалац који у окупираном Београду организује долазак у партизане. Учествује 1944. у ослобађању Крагујевца, затим у борбама у Семберији, Босанској Посавини и Славонији, читамо у Златићевој књизи.

Живановић је из породице која је шест генерација била грађанска и његов опус може да се посматра у контексту тумачења девијација грађанског унутар распадања друштвених односа у социјализму.

– Колико је бринуо о грађанској иконографији види се и у филму „Узрок смрти не помињати” и сцени са фотографом која је снимљена у кући Момчила Настасијевића. Први његов филм „Зеница” проблематизује индустрализацију земље и судар грађанског с пролетерским. У филму „И Бог створи кафанску певачицу” народна музика је постала слика протеривања сељачке популације у девастиране српске градове, те представља неку врсту тужбалице због изгубљеног смисла живота у просторима без духовног центра – наглашава Златић и додаје да је овом редитељу почетком педесетих у „Авала филму” одбијено десетак документараца, свих на тему „Србије коју волимо”.

Потписао је режију 10 документарних и 10 играних филмова међу њима су „Чудна девојка”, „Те ноћи”, „Горки део реке”, „Наивко”, „Радио вихор зове Анђелију”…

– Као нужна координата сагледања Живановићевих позних филмова остаје однос према разним облицима и варијантама малограђанског, односно великоселског менталитета. У филму „РТЗА” (1979) тај је однос бруталан јер је без иронијске дистанце. Ако је у животу показивао велико поштовање за аутентичне сељаке, за оне који су остали на пола пута између села и града имао је читаву палету погрдних израза – „пејзан”, „мало из пасивних крајева”, „ђубрад из радничке класе”. Последња три филма била су му као пророчка визија настанка једне хибридне рурално-урбане културе која ће метастазирати деведесетих година прошлог века – наводи аутор књиге.

Живановића види као једног од најпродуктивнијих стваралаца  који је оставио идејно кохерентан, уметнички доследан и животно заокружен филмски опус, што га, како каже, уврштава у класике српског филма.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: