Друштво

У опуштеној атмосфери покренут унутарцрногорски дијалог: Кад ћемо на Цркву?

1 min read

8 година ‎ ИН4С

Раде Милошевић је истакао да се од 2006. године до данас властима нико није бранио да оснаже идентитет, ријеше црногорско црквено питање и да за данашње стање у овим областима, сносе искључиву кривицу.

Фото: Аналитика

У организацији Црногорскога Покрета, у хотелу “Премијер” у Подгорици, одржан је састанак црногорских политичких партија: Социјалдемократа, Црногорске, Либералне партије и Удружене реформске акције УРА. Циљ скупа је био да у опуштеној атмосфери, покрене унутарцрногорски дијалог, и поведе расправу о проблемима које угрожавају земљу и интегритет нације, преноси “Аналитика”.

У уводном излагању Слободан Јовановић је истакао без обзира на међусобне политичке разлике и међусобне партијске сукобљености, државни и национални интерес мора бити изнад свих осталих. Зато је нужно урадити политичку Платформу коју би требало да подрже све процрногорске странке и која би одредила и вањскополитичке и унутарполитичке приоритете.

Сonditio sine qua non: Ријешити црквено питање

У вањској политици евроатланске интеграције морају бити conditio sine qua non дјеловања свих политичких субјеката. Разлози су више него јасни, и у безбједносном, и у економском, и у цивилизацијском смислу, и у заштити свих историјских и културних атрибута. На унутрашњем плану се мора постићи консензус око рјешења црквеног питања, питања образовног система, медијског простора и његове заштите, заштите културних добара и, коначно, изградњи државног идентитета који ће инкорпорирати сво насљеђе Црне Горе као аутентичног простора.

Ђорђије Сухик је становишта да се морају утврдити темељни принципи који штите суверенитет и национални интегритет, на којима треба да се заснива дјеловања свих политичких чинилаца, независно од тога ко је на власти.

Раде Ратковић је у свом излагању истакао да се мора водити економска политика која валоризује аутентичене црногорске природне и културне вриједности. Драган Миховић је дао свеобухватну анализу позиције црногорских интелектуалца и апеловао да стану у одбрану моралних, културних и политичких вриједности које чине окосницу Црне Горе. Здравко Шоћ је подржао организовање оваквих скупова и израду црногорске политичке Платформе.

Власт крива што није ријешено црногорско црквено питање

Раде Милошевић је истакао да се од 2006. године до данас властима нико није бранио да оснаже идентитет, ријеше црногорско црквено питање и да за данашње стање у овим областима, сносе искључиву кривицу.

На крају скупа закључено је да се Црна Гора налази у очигледној кризи, која тежи разрјешењу на начин који угрожава националне и државне интересе.

Нужно је да се објективно сагледају узроци неспоразума унутар суверенистичке опције, који јачају антицрногорске снаге и доводе у питању нацију и државу.

Стога је потребно постићи општеприхваћени унутарцрногорски договор, у питању националних и државних инетереса, на темељу политичке Платформе којом би се дефинисали витални државни и национални интереси, за које ће се залагати сви, независно од страначке, идеолошке и вјерске припадности, закључено је на састанку, преноси “Аналитика”.

Подјелите текст путем:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

Приредио: Душан Буковић
Имајући у виду да су западно-европски и амерички империјалисти- тријалисти ујармили Брозову велкикохрватску, интермаријумску, троцкистичку, бундистичко-бољшевичку, комунистичко-фашистичку и национал-социјалистичку диверзантску клику у Југославији у спровођењу антисрбског и антиправославног пројекта прекo извесних србских ренегата и полтрона, заглупљених бечко-берлинских марксиста баљезгара. Узгред бисмо цитирали чланак који је објављен под насловом “Социјални састав комунистичке владајуће клике…” , који то најбоље осветљава. Чланак у целости гласи…

СОЦИЈАЛНИ САСТАВ КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАДАЈУЋЕ КЛИКЕ – КО ЈЕ НАЈВИШЕ ДОПРИНЕО БОЉШЕВИЗИРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КО ДАНАС ЊОМЕ ВЛАДА?
I
Да је Југословенски комунистички покрет и грађански рат 1941-1945 базирао своје битисање и црпео своју снагу према учењу комунистичких теоретичара на широким слојевима пролетаризованог радништва и његовог савезника пауперизоване сеоске сиротиње, он никада не би могао извести тако звану “социјалистичку револуцију” у нашој земљи. Још мање би могао довести на власт данашњу владајућу комунистичку клику, која с правим радништвом или сељаштвом нити је икада имала нити данас има ма какве практичне везе. Ниједна револуција кроз историју света не може се похвалити својим специјалним феноменима и парадоксима као тако звана Југословенска комунистичка “народно-ослободилачка борба” и револуција.

За познаваоце нашег комунистичког феномена и парадокса није тајна да су се на челу КПЈ још од њеног оснивања 1919 налазили или однарођени интелектуалци к а о професори др. Сима Марковић, Мика Тодоровић, Љуба Радовановић, Душан Ђорђевић, лекари др. Вукашин Марковић, др. Цетковић, др. Сима Милошевић, др. Павле Грегорић, адвокати др. Рајко Јовановић, Славко Мијатовић, др. Владимир Бакарићц, економиста и правник Борис Кидрич и други. Или међународни професионални и школовани агенти Коминтерне типа Мартиновића-Шварца, Јосипа Цижинског (Милана Горкића), Јосипа Броза (Тита), Адолфа Мука, Алексе Беблера, Пержихова Воранеца (Ловра Кухара) и других. Руководиоци из редова професионалних радника који би постајали професионални револуционари као Филип Филиповић, Ђура Д Ђаковић, Никола Хећимовић, Лека Ранковић, могу се на прсте избројити. Главни руководеци и интелектуални слој чинили су синови богатих трговаца, индустријалаца и банкара, министара, ђенерала, професора универзитета и државних функционера, велепоседника, пензионера и рентијера. Правих радника и синова сеоске и градске сиротиње било је мало. И уколико их је било они су пред конкуренцијом ових првих тешко долазили на руководеће положаје. А да би парадох био још већи, они су и пре рата и за време грађанског рата били у великом броју с друге стране барикаде. Узело би нам много времена и простора ако би покушали да објаснимо овај наш југословенски комунистички феномен. Он је толико парадоксалан, нелогичан и просто невероватан да га је врло тешко и објаснити.

Ако је тачно казано да су многе револуције појеле своју децу, за наш пример могли би казати да су деца појела револуцију. За наш комунистички руководећи слој састављен углавном од недошколованих снобова, дегенерика, авантуриста, каријераша и друштвених отпадника, могло би се рећи да се је од вечито прогоњеног вука или пса луталице какав би он требао бити по догмама комунистичким, претворио у умиљато перфидно јагње које је три мајке сисало. Пре рата уживао све погодности владајућих режима утицајних отаца, за време рата играњем на све карте користило како окупаторску тако и западно-савезничку помоћ и сарадњу, да би после рата пировали у плодовима револуције, изборне, организоване и монополисане од њих и за њих. Многобројни примери најречитије ће документовати наша излагања и којима неће бити потребни никакви други коментари.
Милован Ђилас је син богатог пензионисаног мајора и земљопоседника, Коча Поповић, потиче из познате трговачке породице, Борис Кидрич је син словеначког професора универзитета Франца Кидрича, Иво-Лола Рибар, народни херој и организатор целокупне комунистичке омладине је син др. Ивана Рибара – Фишера, председника Уставотворне скупштине и богатог адвоката, Марко Ристић, унук српског државника, Ђуро и Олга Нинчић су деца др. Момчила Нинчића, Мелентије Поповић, син имућног протојереја из Црне Траве, Филип Филиповић и Предраг Вијоровић (организатор ударних терористичких тројки у Београду) су ђенералски синови. Бора Симовић, комунистицки дипломата син је денерала Душана Симовића, Бранко и Гордана Михаиловић су деца поч. ђенерала Драже Михаиловица. Драгче – Драган Павловић благајник Црвене помоћи син трговца и милионера Павловића власника фирме Марко Вулетић, Гавриловић и к о м п., Ратомир Беловић организатор шпанских добровољаца син је београдског трговца и председника боградске трговачке омладине Николе Беловића, др. Мирко Сарделић, садањи комунистички министар на страни син је државног саветника др. Рудолфа Сарделића, Славко Фејић, министар на страни син је реис-улеме Фејића, Душан Тривановић бивши уредник “Борбе”, син је школског надзорника Тривановића, сестриц пок. Адама Прибићевића, док је Светозарев син др.Стојан Прибићевић био један од шефова Титове пропаганду у САД. Синовац хероја Гаврила Принципа и син народног посланика Јова Принципа Слободан Принцип “Сељо”, погинуо је као организатор устанка у Босни и проглашен за народног хероја, Ђока Јовановић – Јарац комунистички књижевни критичар погинуо кao политком космајског партизанског одреда је пуковнички син а за време свих хапшења пре рата јавно се је позивао на своје даље сродничке везе с нашом владајућом кућом. Као комунистички агитатор био је хапшен још пре рата и Мирко Пламенац син Јована Пламенца бившег претседника владе. Организатори комунистичког устанка у срезу Пљевљанском били су инжињер Мирко Пејатовић, сестрић патријарха Варнаве и Даница Росић студенткиња медицине синовица великог патријарха. Народни херој Слободан Шкеровић, је син истакнутог политицара и педагога др. Николе Шкеровића. За време рата као комунистички организатор у Београду био је хапшен и адвокатски приправник Буковац, зет поч. Мише Трифуновића. Истакнути агитатор за рачун комуниста п р и југословенској избеглицкој влади у Лондону били су Бата Нешић, син поч. Љубе Нешића, бив. Југословенског министра на страни и Коен син др. Леона Коена, проф. медицинског факултета. Син угледног српског канађанског привредника Пера Булата Раде, активан је комунистички ђенерал мајор, члан комисије за атомску енергију и народни херој а кћерка Милка, народни посланик, народни херој и главни организатор женског антифашистичког покрета у Југославији. Комунистички књижевник др. Милош Савковић, потиче из имућне породице из Шумадије, исти је случај и са адвокатом Драгомиром Исаковићем, дугогодишњим агентом Коминтерне, који је син имучног проте Исаковића из села Бање, обадвојица ликвидирани од стране четника. Добривоје Радосављевић – Боби члан савезног Изврсног Већа и члан СК КПЈ је син богатог предратног официра и према комунистичким признањима најбогатијег човека у Источној Србији; Отмар Краечић, генерал пуковник, државни потсекретар за послове народне одбране потиче такође из добро ситуиране чиновничке породице; Иванка Ћуковић и сестра јој Оливера, организатори комунистичке омладине из Београда, деца су београдског трговца Раше Ћуковића; исти је случај и са децом београдског апотекара Свете Трајковића, чија је кћерка била љубавница Иве Лоле Рибара. Слободан Тузлић – “Бутум”, народни херој и сестра му Смиља студенткиња медицине су деца београдског дрварског трговца Љубомира Тузлића, Херцеговца пореклом. Родољуб Чолаковић потиче из буржоаске породице из Бјељине, Владимир Велебит, помоћник министра спољних послова и бивши амбасадор у Лондону син је ђенерала Љубомира Велебита. Аница Паскаљевић, организаторка комунистичке омладине у Крушевцу, кћерка је Зоје Паскаљевића, индустријалца из Крушевца. Др. Јаша Давичо, комунистички економиста потиче из трговачке породице из Београда, исти је случај и са Јашом Алмулијем, новинаром са београдског универзитета и уредником “Борбе”. Ђорђевић Милутин, судија врховног суда (судио поч. Дражи Михаиловићу) и брат му Жива Ђорђевић инжињер, државни потсекретар у Извршном већу НР Србије, синови су богатог трговца из Крагујевца; др. Јован Ђорђевић, проф. универзитета и члан врховног савета, син је Светислава Ђорђевића начелника управе државних монопола, рез. потпуковника и носиоца Карађорђеве звезде с мачевима. Маријановић Филип, директор више привредних предузећа, син је Светозара Маријановића, трговца из Ужица; Марко Никезић, садашњи амбасадор у Сјед. Амр. Државама, син је имућног заступника америчких петролејских фирми Петра Никезића. Павићевић Мишо, секретар главног синдикалног савеза и дугогодишњи амбасадор син је имућног пензионисаног потпуковника Војина Павићевића из Пљеваља. Исти је случај и са инж. Велимиром Јакићем сином пензионисаног потпуковника Миљана Јакића из Пљеваља (Јакић је умро одмах после рата као народни херој). Др. Ненад Парента лекар и сестра му Гордана, архитект обадвоје ликвидирани за време рата као комунисти били су деца Милоша Паренте ректора задарске богословије. Душан Тимотијевић, један од главних комунистичких новинара син је сенатора и члана демократске странке Косте Тимотијевића, док је његова жена Олга уредница комунистичког женског гласила “Жена Данас” кћерка др. Фридриха Попс Драгића, београдског адвоката и бив. Прет. Јеврејске општине; др. Михаило Вучковић данас секретар главног комунистичког задружног савеза и брат му др. Војислав Вучковић ликвидиран за време рата, синови су врло имућног адвоката Пере Вучковића а Војиславова жена Фани Политео, студ. уметности је кћерка др. Политеа, начелника министарства финансија, Хрвата из Сплита. Станислав Оцокољић, војни аташе и виши официр, син је такође истакнутог комунисте Негослава Оцокољића, бив. Начелника министарства унутрашњих послова; др. Милутин Ивковић “Милутинац” ликвидиран од стране Немаца, зет је горе поменутог др. Фридриха Попс Драгића, а био је лични лекар принца Ђорђа. Исти је случај и са другим повереником принца Ђорђа Милорадом Панићем – Сурепом, данас начелником за просвету НР Србије, који потиче из поседничке породице из Мачве.
Генерал пуковник М и л а н Купрешанин син је богатог поседника из Госпића; Милан Дединац књижевник син је пуковника Дединца из Београда, а злогласни Владимир Дедијер, званични Титов биограф и његов брат Стеван, синови су заслужног др. Јефте Дедијера, доцента универзитета, пореклом из Билећа. Душанка Кецмановић, организаторка антифашистичког фронта ж е н а, кћерка је проте Д. Кецмановића првака самост. Демократске странке из Бјељине, док један од најглавнијих економских комунистичких теоретицара народни херој Веселин Маслеша потиче из трговачке породице из Бања Луке. Синови проте Милана Смиљанића из села Равни ужичцки округ који је под утицајем деце и сам пришао комунистима, погинули су као истакнути комунистички војни руководиоци од којих је старији Манојло био гардијски официр; др. Добрила Шиљак, комунистички санитестски пуковник и шпански добровољац била је кћерка бив. Народног посланика проте Слободана Шиљка из Пљеваља кога су као истакнутог националисту убили комунисти.
Александар Вучо, ректор завода за кинематографију потиче такође из београдске богате породице; Бошко Видаковић, ранији комунистички генеракни конзул у Чикагу син је поч. Витомира Видаковића, протојереја и нар. посланика из Ужица, његов ближи сарадник и колега народни херој Мирислав Игумановић, син је директора гимназије Јеврема такође из Ужица. Момчило Будисављевић, још пре рата хапшени комуниста, синовац је бив. Министра Срђана Будисављевића а једно време био је и његов лични секретар. Бошко Ђуричић, погинуо у току рата син је претседника окружног суда из Јагодине. Љиљана Чаловска, студенткиња медицине хапшена за време револуције, данас истакнути новинар и дипломата кћерка је апотекара Чаловског из Битоља. Павле – Паја Геренчцевић, пре рата хапшен, син је богатог винарског трговца из Сремских Карловаца. Џуверовић Никола, народни посланик и члан Извршног већа НРС, врло истакнут за време револуције у Топлици, син је др. Арсе Џуверовића, угледног и имућног лекара из Прокупља. Финци Ели, директор предузећа “Култура” и уредник комунистичког часописа “Књижевност”, потиче из врло богате јеврејске породице из Сарајева; Матић Милован предратни претседник комунистичког културног одбора на београдском универзитету, сада генерални секретар југословенске комисије за УНЕСКО, син је познатог београдског лекара Матића; Маочевић Иванка, студенткиња медицине, жена генерала потпуковника др. Гојка Николиша, шефа санитета југ. Армије, врло активна и за време рата, кћерка је познатог лекара др. Маочевића, Хрвата из Осијека; др. Олга Поповић – Дедијер, предратна комунисткиња настрадала за време револуције, жена Вл. Дедијера, кћерка је др. Светислава Поповића, министра и некадањег првака самосталне а касије Југ. националне странке; Јевремовић Бранко, савезни јавни тужилац, предратни осуђивани комуниста син је богатог трговца Андрије Јоксимовића из Ужица, а сестрић Миливоја Смиљанића бив. помоћника мин. спољних послова, који га је стално узимао у заштиту па чак запослио у нашем посланству у Москви, одакле се је у току рата пребацио за Каиро. Јоксимовић Саво, генерал мајор ЈНА, члан ЦККПЦГ, потиче из угледног црногорског братства Јоксимовића из села Буча код Берана; Јовановић Милош, јавни тужилац НР Србије, као комуниста хапшен и осуђиван још пре рата, потице такође из имућне трговачке породице из Крагујевца, познат по томе што је био помочник Милоша Минића, тужиоца на процесу поч. Дражи Михаиловићу. Минић се скривао извесно време у току рата у кући истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици код Пожеге. Капетановић Хајро, државни секретар за финансије, пре рата као комуниста био убачен у Земљорадницку странку, потиче из беговске породице из Босанског Новог; Караматијевић Првослав академски сликар, доцент архитектонског факултета у Београду, познати предратни а за време рата са целом породицом нарочито истакнути борац и агитатор, син је проте Јевстатија Караматијевића из Нове Вароши, који је под утицајем деце такође пришао Титовом покрету, где је остао све до смрти 1949 као потпретседник комунистичког Црвеног Крста; Поповић Никола, генерал мајор, син је вишег пензионисаног официра Крсте Поповића са Цетиња; Макиедо Др. Сергије, опуномоћени министер у секретаријату за спољне послове води своје порекло из истакнуте хрватске породице из Задра; Мандић др. Олег, истакнути комунистички социолог, син је др. Николе Мандћа, адвоката из Ријеке, Хрвата по народности; Марјановић Јован, директор државне архиве и званични историчар данашњег комунистичког режима, син је професора Марјановића из Београда. Поздарец Хакија, генерални директор Народне Банке у Сарајеву, од 1942 истакнут у партизанском покрету Босне и Херцеговине, син је бившег народног посланика Југ. Муслиманске организације Нурије Поздерца, који је и сам све до своје смрти активно учествовао у партизанском покрерту, Хрват из Цазина; Продановић др. Бора, адвокат из Београда, погинуо у револуцији син је Јаше Продановића шефа српске републиканске странке; Пурић Љубица, члан савеза комуниста од 1941 истакнути функционер у Црвеном Крсту и женским комунистичким организацијама, родом је из Нове Вароши, кћерка проте Илије Пурића, чувена по томе што је као члан партизанског преког суда осудила на смрт свог рођеног брата Василија четничког официра; Радовановић др. Љубомир, амбасадор у секретаријату за иностране послове, још од пре рата као угледни адвокат у Београду био је познат као комунистичи настројен; др. Радомир Герић, инспектор Извршсног Већа за Србију, родом из угледне породице из Пећи, сестрић војводе Косте Пећанца који га је и заштићивао, активан у току рата.

На крају да видимо што они сами кажу о себи. Милутин Рајковић у комунистичком листу “Нова Борба” од 8 априла 1950 (излазио у Прагу) у чланку који је објављен под насловом “Однарођени и фашизирани интелигенти у служби долара”, каже: “Америцки монополистички капитал тежи за светским господарством. Њему на путу стоји табор мира, демократије и социјализма. Агресивност америчког империјализма угрожава слободу многих народа. Многе нације леже под јармом његове колонијалне експлоатације, угњетене и поробљене. Али амерички империјалисти морају, хтели или не хтели, да воде рачуна о патриотском расплоложењу слободољубивих народа. У припремама за потпаљивање новог рата они мобилишу огроман пропагандни апарат са задатком да разоружа, успава и ослаби вољу за одбраном националне независности и државног суверенитета код осталих народа…

У клеветничкој кампањи против Совјетског Савеза, поред америчких доларских идеолога, десних социјалиста, појавили су се сада, разуме се, и титовци.

Они загађују и трују наше истински прогресивне традиције, шире буржоаски национализам и шовинизам и преплављују наш јавни и кулурни живот популаризацијом америчке империјалистичке “културе”. Све установе јавног живота претворене су у антисовјетске трибуне и служе идејама разоружавања наших народа, слабљењу воље за отпор против америчке економске, политичке и културне агресије. Удружење новинара, књижевника, сликара, академија наука, филм, позориште, све то служи за рафинирану и маскирану популаризацију “западне културе”, при чему се са загриженом мржњом напада предводничка улога совјетске културе и науке.

Тако су се, под заставом империјализма, отворено обрели – надреалисти, шарена гомила београдског чаршиског снобизма, Марко Ристић, Коча Поповић, Оскар Давичо, Александар Вучо, и други; ситнобуржоаски анархиста и “бунтар” Мирослав Крлежа; површни Милан Богдановић; закржљали малограђански индивидуалист Јован Смољан Поповић; сав огрезао у “западна” схватања, безродни бескичмењак Ото Бихаљи који проповеда одбацивање тромог, простог осећања задовољства са самим собом и препоручује труд за добрим делима – тачно у стилу “истинског” социјализма Карла Грина; доајен титовских књижевних космополита несумњиво је Иво Андрић, који је био доајен и Стојадиновићеве профашистичке дипломатије, профашистички Стојадиновићеви новинари: Живан Митровић, Предраг Милојевић, Дуда Тимотијевић, Дојчило Митровић, Душко Благојевић, Синиша Пауновић, којима су се придружили потписник Недићевог апела милионер Владислав Рибникар, неморална креатура и лумп Бранко Драшковић, кукавица, лакташ и амерички шпијун Вл. Дедијер и слични шпијуни као Б. Пешић, М. Суђић; гебеловски карикатуристи и сликари Џумхур, Ћирић, Кун и други; књижевничка беда и секретар принца Ђорђа, Панић-Суреп, фалсификатор марксизма Зихерл; новчано-пословни мајстор у згртању огромних прихода Бранко Ћопић, крезуба књижевна уседелица Исидора Секулић, Велибор Глигорић и Густав Крклец.

Колико су се ови изроди срозали и претворили у полицијске провокаторе клике Тито-Ранковића види се по томе што они подржавају удбашке џелате у хапшењу, затварању и инквизиторском мучењу великог броја истинских родољуба…

Прелаз на отворене фашистичко мрачњачке позиције, служење титовској шпијунској агентури и њеним господарима америчким империјалистима, здерало је и последње трагове тобожње прогресивности са њих. Данас су они отворена фашистичка банда.
Борба против шпијунске банде Тита-Ранковића обухвата и дефинитивно чишћење наше прогресивне идеологије, науке и уметности од буржоаске агентуре која се шепури под заставом космополитизма и буржоаског национализма, плачена америчким доларима а чувана жандарским бајонетама титовског гестаповског апарата…

У комунистичком листу: “За Социјалистичку Југославију” од 30 марта 1950 Владимир Михаиловић овако приказује свога друга и члана ЦККПЈ и Савезног Извршног Већа Добривоја Радосављевића: “као син необично богатог краљевског официра, Радосављевић је од малена васпитаван у духу велико-српског шовинизма. Још пре рата на Београдском универзитету Радосављевић је постао провокатор и полицијски достављач”.

У истом комунистицком листу: “За Социјалистичку Југославију” од 15 октобра 1950 (излазио у СССР), извесни С. Чекић, пуковник Ј. А. , овако приказује поједине војне руководиоце у чланку: “Англо-амерички шпијуни пашују у Југословенској Армији”, где каже: “Клика Тита-Ранковића помоћу агената англо-америчке обавештајне службе, који су се дочепали руководећих положаја у Ј.А. још давно пре резолуције Информбироа почела је да спроводи у армији закамуфлирану непријатељску пропаганду против земаља народне демократије и Совјетског Савеза. Титовци су почели са тим што су систематски умањивали улогу Совјетске армије у ослобођењу наше земље…

Наши борци и официри знају доста о таквим антинародним елементима. Међу њима и о углађеном господину генерал-лајтанту Богдану Орешчанину, познатом по својим злобним антисовјетским иступањима. Тај господин у генералској униформи нема ништа заједничког са радничком класом, са њеном борбом и њеним патњама. Он је син најбогатијег велепоседника са Кордуна. Он је био и остао, и душом и срцем, са буржоазијом … Вукашин Мићуновић, родом из омрзнуте племићке породице у Црној Гори који је 1944 године био капетан данас је генерал-мајор. У рату је био познат као плашљивац, после рата као надувена незналица. Пуковник Никола Гажетић, који се 1941 године из кукавичлука предао Италијанима, уместо да буде заслужно кажњен због тога, он је форсиран као “добар руководилац”. Данас он руководи такозваним партијско-политичким кадровима Ј.А.

На положају начелника Главне политичке управе налази се данас послушни Титов лакеј, амерички шпијун генерал-лајтант Отмар Креачић, родом из жандармериске породице. Овај издајник је лако постао амерички шпијун, јер он нема и никада није имао ништа заједничког са борбом радничке класе. По наређењу својих америчких господара овај изрод спроводи данас у Ј.А. срамну антикомунистичку и антисовјетску пропаганду.

Сви они, на челу са маторим амерчким шпијуном и старим пријатељем Рандолфа Черчила генерл-пуковникмом Иваном Гошњаком, упињу се из петних жила да од Ј. А. направе слепо и послушно оруђе англо-америчких империјалиста.

Тито, Ранковић, Темпо, Гошњак и сва њихова шпијунска банда ликвидирали су партијске организације у армији и од њих направили помоћни полицијско-политички орган КОС-а. Такозване партијске организације у армији служе данас у првом реду да омогуће органима КОС-а проналажење и хапшење поштених комуниста пријатеља Совјетског Савеза. “Избори” који су почетком о. г. спроведени у такозваним партијским организацијама били су гнусна лакрдија, јер су сва руководства била унапред постављена уз благослов органа КОС-а. Чланови партије морали су да гласају за оне људе који су им били унапред предложени. Органи КОС-а сакупили су потом гласачке листиће и похапсили све оне који нису гласали за предложену листу. Други основни задатак такозване партијске организације јесте да свакодневно врши антисовјетску и антикомунистичку пропаганду, да усађује у срца и у душе људи мржњу према Совјетском Савезу и према земљама народне демократије.
Није онда ни мало случајно што Гошњак, Креачић, Мићуновић и остали издајници дају директиве и непосредна наређења да се примају у партију разни туђи елементи са тамном прошлошћу, а често пута и са рукама до лаката окрваљеним народном крвљу. Тако је по изричитом наређењу главне политичке управе примљен у партију пуковник Радослав Ђурић, бивши заменик Драже Михаиловића за Југоисточну Србију и Македонију све до августа 1944 године. Свима који знају за његове злочине у Топлици, Јабланици и Пустој Реци извесно је да је он енглески шпијун. То знају и Гошњак и генерал Отмар Креачић, али су они и поред тога, у ствари баш због тога наредили пуковнику Јанку Бобетку политкомесару пешадијске официрске школе, да прими у партију пуковника Ђурића.
На исти начин генерал Гошњак наредио је партијској организацији у којој сам и ја био секретар, да прими у партију генерал-мајора Вјекослава Клишанића, бившег генералштабног потпуковника старе Југославије и бившег начелника штаба једне Павелићеве дивизије, кога су наше јединице заробиле пред крај 1943 године.
Наша партијска организација га није примила. Онда је Главна политичка управа образовала комисију да испита случај такве непослушности партијске организације. Цела партијска организација, а биро ћелије посебно, претпели су тешку критику. Оштро је указано на “незрелост” партијске организације. Један члан бироа је кажњен строгим партијским укором и избачен из Генералштаба као непожељан, а један члан партије партијским укором. Таквим драстичним мерама хтели су да заведу ред, “дисциплину” и “послушност” у партијској организацији. Гошњак је одмах после тога повисио плату генералу Клишанићу и дао му аутомобил на лично располагање. Пре 4 месеца на Гошњакову интервенцију Клишанић је примљен у кандидата партије.

Од 1946 године члан је партије инжењер хемије Киковић Секула, а једно време је био и секретар основне партијске организације. Киковић Секула је 1941 године био у Беранском срезу организатор четника Драже Михаиловића. Одатле је побегао у Београд где је читаво време рата радио за Немце у једној фабрици сапуна. Пред крај рата требао је да сагради своју сопствену фабрику, али су му Совјетска Армија и југословенски партизани побркали личне рачуне. Међутим он се брзо снашао и ступио у Ј. А. Помоћу личних веза добио је чин мајора и висок положај у армији. Данас је он један од виших руководилаца команде хемијских јединица. За време окупације био је агент гестапоа, а данас КОС-а. Многи радници подносили су писмене тужбе против њега, доказивали његову сарадњу са Немцима и гестапом, давали имена људи који су због његове денунцијације пребијани по немачким логорима. Али, све то је било узалуд, сигнали радника били су глас вапијућег у пустињи.

Примање у партију таквих људи као што су Киковић, Клишанић и Радослав Ђурић није ни мало случајно. То нису грешке нижих партијских организација које су широм отвориле врата партије разним непријатељским елементима, то је систем заснован на наређењима из врха. То је курс који спроводе агенти англо-америчких империјалиста, који се налазе на власти и који су засели у врховима такозване комунистичке партије Југославије.
Ноте Совјетске Владе и будимпештански процес разобличили су издајничку Титову клику. Свима је постало јасно да је та клика одавно била у служби англо-америчких империјалиста у својству њихових плаћених агената.

Тито, Ранковић, Кардељ и Ђилас, ти матори и подли завереници против земаља народне демократије и Совјетског Савеза одредили су Ј. А. дубоко контрареволуционарне задатке. Они су наменили Југословенској армији улогу жандарма англо-америчких империјалиста на Балканском Полуострву и посебно у Југославији. Већ сада, по жељи Титове банде јединице Ј. А. користе се за оружане провокације против земаља народне демократије и за помоћ грчким монархо-фашистима у борби против грчког народа. Подли издајник Тито настоји да припреми Ј. А. за војне авантуре империјалиста против Совјетског Савеза – против најбољег пријатеља и заштитника националне независности наших народа…”

Тодор Тодоровић, помоћник министра финансија НР Србије, предратни руководилац родом из Зајечара у комунистичком листу “Напред” (излазио у Бугарској) у броју од 15 јула 1950 објавио је чланак под насловом “Социјална основа фашистичке диктатуре Тита – Ранковића” где каже: “Треба имати у виду, да је Титова клика, пре него што је приступила тајним припремама за контрареволуционарни преврат, већ имала уза се камарилу састављену од најтипицнијих претставника буржоазије. Ту камарилу окупили су око себе Тито и Ко. током рата, а нарочито када је Црвена Армија ослободила Србију и Београд. Било је неколико гарнитура представника буржоазије града и села, који су преживели револуционарни налет радних маса крајем 1944 и почетком 1945 године. Ту су улазили бивши краљевски министри и дипломате, стари шпијуни гестапоа и обавештајних служби Енглеске и САД изразити претставници старе реакционарне буржоазије и лидери грађанских партија. Свима је било заједничко да компромитују изградњу социјализма и да упропасте економске тековине народне демократије.

Многи из те камариле своју сарадњу са Титовом кликом започели су као шпијуни УДБ-е. Управо преко њих је УДБ-а џелата Ранковића координирала свој рад са радом Интелиџенс Сервиса и америчке обавештајне службе. Тако например начелник УДБ-е за Београд Војкан Лукић држао је на вези: попа Милана Смиљенића народног посланика и потпредседника президијума скупштине Србије, за време рата сарадник четника Драже Михаиловића, иначе богати експлоататор сеоске сиротиње; професора Синишу Станковића сарадника гестапоа из времена рата; Милана Поповића секретара реакционарне земљорадничке странке; Владу Симића лидера буржоаске републиканске странке; Милоша Царевића лидера реакционарне демократске странке…

Када је после историске резолуције Коминформа о стању у КПЈ од јуна 1948 године, током друге половине 1948 и 1949 године углавном окончала контрареволуционарни преврат и пресла од буржоаског национализма ка фашизму, Титова клика се нашла потпуно изолована од народних маса…

Титова фашистичка банда успела је помоћу терора и фалсификата, као у време Хитлера, да исфабрикује једну хајл хитлеровску скупстину (титовски Рајхстаг ), која је спремна да аминује све акције те банде усмерене на даљу фашизацију земље и на разбијање фронта мира и демократије…
Специјални и политички састав највишег органа власти – президијума титовске скупстине, владе Југославије и републиканских влада употпуњује слику у томе, колико су буржоаски и фашистички елементи продрли у све поре државног живота Југославије. Поред владајуће фашистичке четворке: Тито, Кардељ, Ђилас и Ранковић, као чланови президијума и министи владе Југославије ту су: Сава Косановић као фактицки претставник Трумана у титовској скупштини и влади ( преко њега влада САД диктира Титовој банди ), ту су претставници буржоаских партија – хрватске сељачке странке, земљорадничке, словеначке клерикале партије, демократске и републиканске странке: Иван Рибар, Фране Фрол, Јосип Рус, Влада Зечевић, Марко Вујачић, Васо Чубриловић, Јосип Видмар, Иван Регент, Доброслав Томашевић, Станоје Симић, Алекса Томић, Влада Симић, Косан Павловић – Брђански, хришћански социјалисти: Маријан Брецељ и Едвард Коцбек, и други…”

Још неки подаци о социјалном саставу Брозове владајуће клике објављени су у комунистичком листу “Под Заставом Интернационалзма” (излазио у Румунији) од 1 октобра 1949 у чланку “Шпијунске везе титоваца и англо-американаца” где стоји: “За време рата у Швајцарску био је послат Миша Ломпар, коме је био постављен задатак да успостави везу са руководиоцем америчке шпијунске организације у Европи Аленом Далсом. Дошавши у Швајцарску Ломпар је такође успоставио везу са троцкистицким групама које су се тамо налазиле.

У Марсељу се налазио Латиновић, а у Бариу Васо Јовановић, који су успоставили тесне везе са англо-америчком обавештајном слузбом. У Лондону се налазио генерал Велебит који је био стари енглески шпијун. Он је предавао енглеској обавештајној служби сав расположиви материал, као и обавештења о Совјетској Армији. Како говори Бранков, о томе је он такође сазнао из тајне архиве Удбе.

Сада пуковник Цицмил заузима полошај југословенског посланика у Лондону, Латиновић- – југословенског посланика у Швајцарској, Ломпар – сарадника југословенске мисије у Букурешту. Што се тиче Велебита он је после ослобођења Југославије био први заменик министра иностраних послова. Јовановић је био саветник југословенске мисије у Будимпешти и протеран од стране мађарских власти из Мађарске.

По опозивању Цицмила веза са англо-америчком обавештајном службом привремено је ослабила. После познате Резолуције Информбироа положај се погоршао и Ранковић је понова дао задатак да се учврсти веза са англо-америчком обавештајном службом у Мађарској. Бранков говори, да је у то време он био у Београду и разговарао са Ђиласом. Овај му је испричао о преговорима које је Тито имао са Енглезима и Американцима који су изјавили, да су они спремни да укажу војну и политичку помоћ Југославији, ако се Тито сагласи да иде са њима против Совјетског Савеза. Ђилас је подвукао при том, да југословенска влада мора примити тај предлог, јер су Енглези и Американци природни савезници Титове Југославије…”

У истом листу од 1 октобра 1949 објављен је чланак под насловом “Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије”, где стоји: “Што се тиче односа југословенске владе према народима Југославије, оптужени говори (Бранков,- м. н.), да се Титова клика одавно одвојила од народа, продајући његове интересе англо-америчким империјалистима. По мишљењу Бранкова, издаја Тита, Кардеља, Ђиласа и Ранковића потиче још из доба рата, концем 1943 године – почетком 1944 године, када је Тито дозволио присуство англо-америчких претставника у врховном штабу.

На питање претседника суда може ли Бранков казати имена англо-америчких претставника, Бранков је изјавио да је списак са тим именима био разаслан по свим штабовима у земљи и дат је задатак да се науче та презимена, да би у случају потребе указали одговарајућу помоћ тим људима. Бранков је подробно набројао имена и презимена англо-америчких претставника који су се налазили у то време у Југославији. При Титовом врховном штабу налазила се мисија САД у саставу пуковника Хамилтона, потпуковника Ферца и Тељера, мисија Велике Британије у саставу генерала Маклина, потпуковника Мура и Сељбина и мајора Черчила. На острву Вису налазио се амерички мајор Урбан, енглески мајор Корвет. При главном штабу у Македонији налазио се енглески мајор Кулнеј и потпоруцник Макдоналд: при главном штабу Србије – амерички капетан Грилс, енглески мајори Хенскер и Армстронг; при главном штабу Хрватске – амерички капетан Рејд и енглески мајор Роџерс; при главном штабу Словеније – амерички мајор Џојнс; при главном штабу Војводине, енглески мајор Лејвидели и потпоручник Вуд и др. Сва та лица говори оптужени сагласано тајним подацима, који се налазе у архивама Удбе били су опробани англо-амерички обавешстајци. Они су поставили себи за циљ да потчине утицају англо-американцима руководиоце Југославије, а заједно с тим народе Југославије и народе суседних земаља…
Бранков говори, да се из разговора са Цицмилом, из тајног материјала, из архиве Удбе убедио у то да су од Американаца и Енглеза били за њихове агенте у прво време заврбовани Ђилас, Кардељ, Ранковић и, поред тога, Марко Белинић сада министер Хрватске владе, Петар Стамболић – сада претседник владе Србије, Карло Мразовић, Миха Маринко – претседник владе Словеније, Светозар Вукмановић – министер југословенске владе, Кидрич – министер индустрије и претседник Привредног савета Југославије и други…”

Тако су писали они о себи у времену 1948-1953 у јеку сукоба Коминформ – Тито. Посебно је интересантна студија Радоње Голубовића, коју је објавио под насловом “Буржоаски национализам Титове клике под маском социјализма”, Москва, 1948. године. Иако се до сада ситуација можда у маломе изменила, ипак њихови сопствени документи и подаци несумњиво потврђују наше тезе (Види: Социјални састав комунистичке влајајуће клике – Ко је највише допринео бољшевизирању Југославије и ко данас њоме влада, “Слобода”, Чикаго, Илиној, бр. од 20 априла и 1 маја 1959).

Одговори

48 thoughts on “У опуштеној атмосфери покренут унутарцрногорски дијалог: Кад ћемо на Цркву?”

Душан Буковић каже:

16.05.2017 у 19:35

Приредио: Душан Буковић
Имајући у виду да су западно-европски и амерички империјалисти- тријалисти ујармили Брозову велкикохрватску, интермаријумску, троцкистичку, бундистичко-бољшевичку, комунистичко-фашистичку и национал-социјалистичку диверзантску клику у Југославији у спровођењу антисрбског и антиправославног пројекта прекo извесних србских ренегата и полтрона, заглупљених бечко-берлинских марксиста баљезгара. Узгред бисмо цитирали чланак који је објављен под насловом “Социјални састав комунистичке владајуће клике…” , који то најбоље осветљава. Чланак у целости гласи…

СОЦИЈАЛНИ САСТАВ КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАДАЈУЋЕ КЛИКЕ – КО ЈЕ НАЈВИШЕ ДОПРИНЕО БОЉШЕВИЗИРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КО ДАНАС ЊОМЕ ВЛАДА?
I
Да је Југословенски комунистички покрет и грађански рат 1941-1945 базирао своје битисање и црпео своју снагу према учењу комунистичких теоретичара на широким слојевима пролетаризованог радништва и његовог савезника пауперизоване сеоске сиротиње, он никада не би могао извести тако звану “социјалистичку револуцију” у нашој земљи. Још мање би могао довести на власт данашњу владајућу комунистичку клику, која с правим радништвом или сељаштвом нити је икада имала нити данас има ма какве практичне везе. Ниједна револуција кроз историју света не може се похвалити својим специјалним феноменима и парадоксима као тако звана Југословенска комунистичка “народно-ослободилачка борба” и револуција.

За познаваоце нашег комунистичког феномена и парадокса није тајна да су се на челу КПЈ још од њеног оснивања 1919 налазили или однарођени интелектуалци к а о професори др. Сима Марковић, Мика Тодоровић, Љуба Радовановић, Душан Ђорђевић, лекари др. Вукашин Марковић, др. Цетковић, др. Сима Милошевић, др. Павле Грегорић, адвокати др. Рајко Јовановић, Славко Мијатовић, др. Владимир Бакарићц, економиста и правник Борис Кидрич и други. Или међународни професионални и школовани агенти Коминтерне типа Мартиновића-Шварца, Јосипа Цижинског (Милана Горкића), Јосипа Броза (Тита), Адолфа Мука, Алексе Беблера, Пержихова Воранеца (Ловра Кухара) и других. Руководиоци из редова професионалних радника који би постајали професионални револуционари као Филип Филиповић, Ђура Д Ђаковић, Никола Хећимовић, Лека Ранковић, могу се на прсте избројити. Главни руководеци и интелектуални слој чинили су синови богатих трговаца, индустријалаца и банкара, министара, ђенерала, професора универзитета и државних функционера, велепоседника, пензионера и рентијера. Правих радника и синова сеоске и градске сиротиње било је мало. И уколико их је било они су пред конкуренцијом ових првих тешко долазили на руководеће положаје. А да би парадох био још већи, они су и пре рата и за време грађанског рата били у великом броју с друге стране барикаде. Узело би нам много времена и простора ако би покушали да објаснимо овај наш југословенски комунистички феномен. Он је толико парадоксалан, нелогичан и просто невероватан да га је врло тешко и објаснити.

Ако је тачно казано да су многе револуције појеле своју децу, за наш пример могли би казати да су деца појела револуцију. За наш комунистички руководећи слој састављен углавном од недошколованих снобова, дегенерика, авантуриста, каријераша и друштвених отпадника, могло би се рећи да се је од вечито прогоњеног вука или пса луталице какав би он требао бити по догмама комунистичким, претворио у умиљато перфидно јагње које је три мајке сисало. Пре рата уживао све погодности владајућих режима утицајних отаца, за време рата играњем на све карте користило како окупаторску тако и западно-савезничку помоћ и сарадњу, да би после рата пировали у плодовима револуције, изборне, организоване и монополисане од њих и за њих. Многобројни примери најречитије ће документовати наша излагања и којима неће бити потребни никакви други коментари.
Милован Ђилас је син богатог пензионисаног мајора и земљопоседника, Коча Поповић, потиче из познате трговачке породице, Борис Кидрич је син словеначког професора универзитета Франца Кидрича, Иво-Лола Рибар, народни херој и организатор целокупне комунистичке омладине је син др. Ивана Рибара – Фишера, председника Уставотворне скупштине и богатог адвоката, Марко Ристић, унук српског државника, Ђуро и Олга Нинчић су деца др. Момчила Нинчића, Мелентије Поповић, син имућног протојереја из Црне Траве, Филип Филиповић и Предраг Вијоровић (организатор ударних терористичких тројки у Београду) су ђенералски синови. Бора Симовић, комунистицки дипломата син је денерала Душана Симовића, Бранко и Гордана Михаиловић су деца поч. ђенерала Драже Михаиловица. Драгче – Драган Павловић благајник Црвене помоћи син трговца и милионера Павловића власника фирме Марко Вулетић, Гавриловић и к о м п., Ратомир Беловић организатор шпанских добровољаца син је београдског трговца и председника боградске трговачке омладине Николе Беловића, др. Мирко Сарделић, садањи комунистички министар на страни син је државног саветника др. Рудолфа Сарделића, Славко Фејић, министар на страни син је реис-улеме Фејића, Душан Тривановић бивши уредник “Борбе”, син је школског надзорника Тривановића, сестриц пок. Адама Прибићевића, док је Светозарев син др.Стојан Прибићевић био један од шефова Титове пропаганду у САД. Синовац хероја Гаврила Принципа и син народног посланика Јова Принципа Слободан Принцип “Сељо”, погинуо је као организатор устанка у Босни и проглашен за народног хероја, Ђока Јовановић – Јарац комунистички књижевни критичар погинуо кao политком космајског партизанског одреда је пуковнички син а за време свих хапшења пре рата јавно се је позивао на своје даље сродничке везе с нашом владајућом кућом. Као комунистички агитатор био је хапшен још пре рата и Мирко Пламенац син Јована Пламенца бившег претседника владе. Организатори комунистичког устанка у срезу Пљевљанском били су инжињер Мирко Пејатовић, сестрић патријарха Варнаве и Даница Росић студенткиња медицине синовица великог патријарха. Народни херој Слободан Шкеровић, је син истакнутог политицара и педагога др. Николе Шкеровића. За време рата као комунистички организатор у Београду био је хапшен и адвокатски приправник Буковац, зет поч. Мише Трифуновића. Истакнути агитатор за рачун комуниста п р и југословенској избеглицкој влади у Лондону били су Бата Нешић, син поч. Љубе Нешића, бив. Југословенског министра на страни и Коен син др. Леона Коена, проф. медицинског факултета. Син угледног српског канађанског привредника Пера Булата Раде, активан је комунистички ђенерал мајор, члан комисије за атомску енергију и народни херој а кћерка Милка, народни посланик, народни херој и главни организатор женског антифашистичког покрета у Југославији. Комунистички књижевник др. Милош Савковић, потиче из имућне породице из Шумадије, исти је случај и са адвокатом Драгомиром Исаковићем, дугогодишњим агентом Коминтерне, који је син имучног проте Исаковића из села Бање, обадвојица ликвидирани од стране четника. Добривоје Радосављевић – Боби члан савезног Изврсног Већа и члан СК КПЈ је син богатог предратног официра и према комунистичким признањима најбогатијег човека у Источној Србији; Отмар Краечић, генерал пуковник, државни потсекретар за послове народне одбране потиче такође из добро ситуиране чиновничке породице; Иванка Ћуковић и сестра јој Оливера, организатори комунистичке омладине из Београда, деца су београдског трговца Раше Ћуковића; исти је случај и са децом београдског апотекара Свете Трајковића, чија је кћерка била љубавница Иве Лоле Рибара. Слободан Тузлић – “Бутум”, народни херој и сестра му Смиља студенткиња медицине су деца београдског дрварског трговца Љубомира Тузлића, Херцеговца пореклом. Родољуб Чолаковић потиче из буржоаске породице из Бјељине, Владимир Велебит, помоћник министра спољних послова и бивши амбасадор у Лондону син је ђенерала Љубомира Велебита. Аница Паскаљевић, организаторка комунистичке омладине у Крушевцу, кћерка је Зоје Паскаљевића, индустријалца из Крушевца. Др. Јаша Давичо, комунистички економиста потиче из трговачке породице из Београда, исти је случај и са Јашом Алмулијем, новинаром са београдског универзитета и уредником “Борбе”. Ђорђевић Милутин, судија врховног суда (судио поч. Дражи Михаиловићу) и брат му Жива Ђорђевић инжињер, државни потсекретар у Извршном већу НР Србије, синови су богатог трговца из Крагујевца; др. Јован Ђорђевић, проф. универзитета и члан врховног савета, син је Светислава Ђорђевића начелника управе државних монопола, рез. потпуковника и носиоца Карађорђеве звезде с мачевима. Маријановић Филип, директор више привредних предузећа, син је Светозара Маријановића, трговца из Ужица; Марко Никезић, садашњи амбасадор у Сјед. Амр. Државама, син је имућног заступника америчких петролејских фирми Петра Никезића. Павићевић Мишо, секретар главног синдикалног савеза и дугогодишњи амбасадор син је имућног пензионисаног потпуковника Војина Павићевића из Пљеваља. Исти је случај и са инж. Велимиром Јакићем сином пензионисаног потпуковника Миљана Јакића из Пљеваља (Јакић је умро одмах после рата као народни херој). Др. Ненад Парента лекар и сестра му Гордана, архитект обадвоје ликвидирани за време рата као комунисти били су деца Милоша Паренте ректора задарске богословије. Душан Тимотијевић, један од главних комунистичких новинара син је сенатора и члана демократске странке Косте Тимотијевића, док је његова жена Олга уредница комунистичког женског гласила “Жена Данас” кћерка др. Фридриха Попс Драгића, београдског адвоката и бив. Прет. Јеврејске општине; др. Михаило Вучковић данас секретар главног комунистичког задружног савеза и брат му др. Војислав Вучковић ликвидиран за време рата, синови су врло имућног адвоката Пере Вучковића а Војиславова жена Фани Политео, студ. уметности је кћерка др. Политеа, начелника министарства финансија, Хрвата из Сплита. Станислав Оцокољић, војни аташе и виши официр, син је такође истакнутог комунисте Негослава Оцокољића, бив. Начелника министарства унутрашњих послова; др. Милутин Ивковић “Милутинац” ликвидиран од стране Немаца, зет је горе поменутог др. Фридриха Попс Драгића, а био је лични лекар принца Ђорђа. Исти је случај и са другим повереником принца Ђорђа Милорадом Панићем – Сурепом, данас начелником за просвету НР Србије, који потиче из поседничке породице из Мачве.
Генерал пуковник М и л а н Купрешанин син је богатог поседника из Госпића; Милан Дединац књижевник син је пуковника Дединца из Београда, а злогласни Владимир Дедијер, званични Титов биограф и његов брат Стеван, синови су заслужног др. Јефте Дедијера, доцента универзитета, пореклом из Билећа. Душанка Кецмановић, организаторка антифашистичког фронта ж е н а, кћерка је проте Д. Кецмановића првака самост. Демократске странке из Бјељине, док један од најглавнијих економских комунистичких теоретицара народни херој Веселин Маслеша потиче из трговачке породице из Бања Луке. Синови проте Милана Смиљанића из села Равни ужичцки округ који је под утицајем деце и сам пришао комунистима, погинули су као истакнути комунистички војни руководиоци од којих је старији Манојло био гардијски официр; др. Добрила Шиљак, комунистички санитестски пуковник и шпански добровољац била је кћерка бив. Народног посланика проте Слободана Шиљка из Пљеваља кога су као истакнутог националисту убили комунисти.
Александар Вучо, ректор завода за кинематографију потиче такође из београдске богате породице; Бошко Видаковић, ранији комунистички генеракни конзул у Чикагу син је поч. Витомира Видаковића, протојереја и нар. посланика из Ужица, његов ближи сарадник и колега народни херој Мирислав Игумановић, син је директора гимназије Јеврема такође из Ужица. Момчило Будисављевић, још пре рата хапшени комуниста, синовац је бив. Министра Срђана Будисављевића а једно време био је и његов лични секретар. Бошко Ђуричић, погинуо у току рата син је претседника окружног суда из Јагодине. Љиљана Чаловска, студенткиња медицине хапшена за време револуције, данас истакнути новинар и дипломата кћерка је апотекара Чаловског из Битоља. Павле – Паја Геренчцевић, пре рата хапшен, син је богатог винарског трговца из Сремских Карловаца. Џуверовић Никола, народни посланик и члан Извршног већа НРС, врло истакнут за време револуције у Топлици, син је др. Арсе Џуверовића, угледног и имућног лекара из Прокупља. Финци Ели, директор предузећа “Култура” и уредник комунистичког часописа “Књижевност”, потиче из врло богате јеврејске породице из Сарајева; Матић Милован предратни претседник комунистичког културног одбора на београдском универзитету, сада генерални секретар југословенске комисије за УНЕСКО, син је познатог београдског лекара Матића; Маочевић Иванка, студенткиња медицине, жена генерала потпуковника др. Гојка Николиша, шефа санитета југ. Армије, врло активна и за време рата, кћерка је познатог лекара др. Маочевића, Хрвата из Осијека; др. Олга Поповић – Дедијер, предратна комунисткиња настрадала за време револуције, жена Вл. Дедијера, кћерка је др. Светислава Поповића, министра и некадањег првака самосталне а касије Југ. националне странке; Јевремовић Бранко, савезни јавни тужилац, предратни осуђивани комуниста син је богатог трговца Андрије Јоксимовића из Ужица, а сестрић Миливоја Смиљанића бив. помоћника мин. спољних послова, који га је стално узимао у заштиту па чак запослио у нашем посланству у Москви, одакле се је у току рата пребацио за Каиро. Јоксимовић Саво, генерал мајор ЈНА, члан ЦККПЦГ, потиче из угледног црногорског братства Јоксимовића из села Буча код Берана; Јовановић Милош, јавни тужилац НР Србије, као комуниста хапшен и осуђиван још пре рата, потице такође из имућне трговачке породице из Крагујевца, познат по томе што је био помочник Милоша Минића, тужиоца на процесу поч. Дражи Михаиловићу. Минић се скривао извесно време у току рата у кући истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици код Пожеге. Капетановић Хајро, државни секретар за финансије, пре рата као комуниста био убачен у Земљорадницку странку, потиче из беговске породице из Босанског Новог; Караматијевић Првослав академски сликар, доцент архитектонског факултета у Београду, познати предратни а за време рата са целом породицом нарочито истакнути борац и агитатор, син је проте Јевстатија Караматијевића из Нове Вароши, који је под утицајем деце такође пришао Титовом покрету, где је остао све до смрти 1949 као потпретседник комунистичког Црвеног Крста; Поповић Никола, генерал мајор, син је вишег пензионисаног официра Крсте Поповића са Цетиња; Макиедо Др. Сергије, опуномоћени министер у секретаријату за спољне послове води своје порекло из истакнуте хрватске породице из Задра; Мандић др. Олег, истакнути комунистички социолог, син је др. Николе Мандћа, адвоката из Ријеке, Хрвата по народности; Марјановић Јован, директор државне архиве и званични историчар данашњег комунистичког режима, син је професора Марјановића из Београда. Поздарец Хакија, генерални директор Народне Банке у Сарајеву, од 1942 истакнут у партизанском покрету Босне и Херцеговине, син је бившег народног посланика Југ. Муслиманске организације Нурије Поздерца, који је и сам све до своје смрти активно учествовао у партизанском покрерту, Хрват из Цазина; Продановић др. Бора, адвокат из Београда, погинуо у револуцији син је Јаше Продановића шефа српске републиканске странке; Пурић Љубица, члан савеза комуниста од 1941 истакнути функционер у Црвеном Крсту и женским комунистичким организацијама, родом је из Нове Вароши, кћерка проте Илије Пурића, чувена по томе што је као члан партизанског преког суда осудила на смрт свог рођеног брата Василија четничког официра; Радовановић др. Љубомир, амбасадор у секретаријату за иностране послове, још од пре рата као угледни адвокат у Београду био је познат као комунистичи настројен; др. Радомир Герић, инспектор Извршсног Већа за Србију, родом из угледне породице из Пећи, сестрић војводе Косте Пећанца који га је и заштићивао, активан у току рата.

II

На крају да видимо што они сами кажу о себи. Милутин Рајковић у комунистичком листу “Нова Борба” од 8 априла 1950 (излазио у Прагу) у чланку који је објављен под насловом “Однарођени и фашизирани интелигенти у служби долара”, каже: “Америцки монополистички капитал тежи за светским господарством. Њему на путу стоји табор мира, демократије и социјализма. Агресивност америчког империјализма угрожава слободу многих народа. Многе нације леже под јармом његове колонијалне експлоатације, угњетене и поробљене. Али амерички империјалисти морају, хтели или не хтели, да воде рачуна о патриотском расплоложењу слободољубивих народа. У припремама за потпаљивање новог рата они мобилишу огроман пропагандни апарат са задатком да разоружа, успава и ослаби вољу за одбраном националне независности и државног суверенитета код осталих народа…

У клеветничкој кампањи против Совјетског Савеза, поред америчких доларских идеолога, десних социјалиста, појавили су се сада, разуме се, и титовци.

Они загађују и трују наше истински прогресивне традиције, шире буржоаски национализам и шовинизам и преплављују наш јавни и кулурни живот популаризацијом америчке империјалистичке “културе”. Све установе јавног живота претворене су у антисовјетске трибуне и служе идејама разоружавања наших народа, слабљењу воље за отпор против америчке економске, политичке и културне агресије. Удружење новинара, књижевника, сликара, академија наука, филм, позориште, све то служи за рафинирану и маскирану популаризацију “западне културе”, при чему се са загриженом мржњом напада предводничка улога совјетске културе и науке.

Тако су се, под заставом империјализма, отворено обрели – надреалисти, шарена гомила београдског чаршиског снобизма, Марко Ристић, Коча Поповић, Оскар Давичо, Александар Вучо, и други; ситнобуржоаски анархиста и “бунтар” Мирослав Крлежа; површни Милан Богдановић; закржљали малограђански индивидуалист Јован Смољан Поповић; сав огрезао у “западна” схватања, безродни бескичмењак Ото Бихаљи који проповеда одбацивање тромог, простог осећања задовољства са самим собом и препоручује труд за добрим делима – тачно у стилу “истинског” социјализма Карла Грина; доајен титовских књижевних космополита несумњиво је Иво Андрић, који је био доајен и Стојадиновићеве профашистичке дипломатије, профашистички Стојадиновићеви новинари: Живан Митровић, Предраг Милојевић, Дуда Тимотијевић, Дојчило Митровић, Душко Благојевић, Синиша Пауновић, којима су се придружили потписник Недићевог апела милионер Владислав Рибникар, неморална креатура и лумп Бранко Драшковић, кукавица, лакташ и амерички шпијун Вл. Дедијер и слични шпијуни као Б. Пешић, М. Суђић; гебеловски карикатуристи и сликари Џумхур, Ћирић, Кун и други; књижевничка беда и секретар принца Ђорђа, Панић-Суреп, фалсификатор марксизма Зихерл; новчано-пословни мајстор у згртању огромних прихода Бранко Ћопић, крезуба књижевна уседелица Исидора Секулић, Велибор Глигорић и Густав Крклец.

Колико су се ови изроди срозали и претворили у полицијске провокаторе клике Тито-Ранковића види се по томе што они подржавају удбашке џелате у хапшењу, затварању и инквизиторском мучењу великог броја истинских родољуба…

Прелаз на отворене фашистичко мрачњачке позиције, служење титовској шпијунској агентури и њеним господарима америчким империјалистима, здерало је и последње трагове тобожње прогресивности са њих. Данас су они отворена фашистичка банда.
Борба против шпијунске банде Тита-Ранковића обухвата и дефинитивно чишћење наше прогресивне идеологије, науке и уметности од буржоаске агентуре која се шепури под заставом космополитизма и буржоаског национализма, плачена америчким доларима а чувана жандарским бајонетама титовског гестаповског апарата…

У комунистичком листу: “За Социјалистичку Југославију” од 30 марта 1950 Владимир Михаиловић овако приказује свога друга и члана ЦККПЈ и Савезног Извршног Већа Добривоја Радосављевића: “као син необично богатог краљевског официра, Радосављевић је од малена васпитаван у духу велико-српског шовинизма. Још пре рата на Београдском универзитету Радосављевић је постао провокатор и полицијски достављач”.

У истом комунистицком листу: “За Социјалистичку Југославију” од 15 октобра 1950 (излазио у СССР), извесни С. Чекић, пуковник Ј. А. , овако приказује поједине војне руководиоце у чланку: “Англо-амерички шпијуни пашују у Југословенској Армији”, где каже: “Клика Тита-Ранковића помоћу агената англо-америчке обавештајне службе, који су се дочепали руководећих положаја у Ј.А. још давно пре резолуције Информбироа почела је да спроводи у армији закамуфлирану непријатељску пропаганду против земаља народне демократије и Совјетског Савеза. Титовци су почели са тим што су систематски умањивали улогу Совјетске армије у ослобођењу наше земље…

Наши борци и официри знају доста о таквим антинародним елементима. Међу њима и о углађеном господину генерал-лајтанту Богдану Орешчанину, познатом по својим злобним антисовјетским иступањима. Тај господин у генералској униформи нема ништа заједничког са радничком класом, са њеном борбом и њеним патњама. Он је син најбогатијег велепоседника са Кордуна. Он је био и остао, и душом и срцем, са буржоазијом … Вукашин Мићуновић, родом из омрзнуте племићке породице у Црној Гори који је 1944 године био капетан данас је генерал-мајор. У рату је био познат као плашљивац, после рата као надувена незналица. Пуковник Никола Гажетић, који се 1941 године из кукавичлука предао Италијанима, уместо да буде заслужно кажњен због тога, он је форсиран као “добар руководилац”. Данас он руководи такозваним партијско-политичким кадровима Ј.А.

На положају начелника Главне политичке управе налази се данас послушни Титов лакеј, амерички шпијун генерал-лајтант Отмар Креачић, родом из жандармериске породице. Овај издајник је лако постао амерички шпијун, јер он нема и никада није имао ништа заједничког са борбом радничке класе. По наређењу својих америчких господара овај изрод спроводи данас у Ј.А. срамну антикомунистичку и антисовјетску пропаганду.

Сви они, на челу са маторим амерчким шпијуном и старим пријатељем Рандолфа Черчила генерл-пуковникмом Иваном Гошњаком, упињу се из петних жила да од Ј. А. направе слепо и послушно оруђе англо-америчких империјалиста.

Тито, Ранковић, Темпо, Гошњак и сва њихова шпијунска банда ликвидирали су партијске организације у армији и од њих направили помоћни полицијско-политички орган КОС-а. Такозване партијске организације у армији служе данас у првом реду да омогуће органима КОС-а проналажење и хапшење поштених комуниста пријатеља Совјетског Савеза. “Избори” који су почетком о. г. спроведени у такозваним партијским организацијама били су гнусна лакрдија, јер су сва руководства била унапред постављена уз благослов органа КОС-а. Чланови партије морали су да гласају за оне људе који су им били унапред предложени. Органи КОС-а сакупили су потом гласачке листиће и похапсили све оне који нису гласали за предложену листу. Други основни задатак такозване партијске организације јесте да свакодневно врши антисовјетску и антикомунистичку пропаганду, да усађује у срца и у душе људи мржњу према Совјетском Савезу и према земљама народне демократије.
Није онда ни мало случајно што Гошњак, Креачић, Мићуновић и остали издајници дају директиве и непосредна наређења да се примају у партију разни туђи елементи са тамном прошлошћу, а често пута и са рукама до лаката окрваљеним народном крвљу. Тако је по изричитом наређењу главне политичке управе примљен у партију пуковник Радослав Ђурић, бивши заменик Драже Михаиловића за Југоисточну Србију и Македонију све до августа 1944 године. Свима који знају за његове злочине у Топлици, Јабланици и Пустој Реци извесно је да је он енглески шпијун. То знају и Гошњак и генерал Отмар Креачић, али су они и поред тога, у ствари баш због тога наредили пуковнику Јанку Бобетку политкомесару пешадијске официрске школе, да прими у партију пуковника Ђурића.
На исти начин генерал Гошњак наредио је партијској организацији у којој сам и ја био секретар, да прими у партију генерал-мајора Вјекослава Клишанића, бившег генералштабног потпуковника старе Југославије и бившег начелника штаба једне Павелићеве дивизије, кога су наше јединице заробиле пред крај 1943 године.
Наша партијска организација га није примила. Онда је Главна политичка управа образовала комисију да испита случај такве непослушности партијске организације. Цела партијска организација, а биро ћелије посебно, претпели су тешку критику. Оштро је указано на “незрелост” партијске организације. Један члан бироа је кажњен строгим партијским укором и избачен из Генералштаба као непожељан, а један члан партије партијским укором. Таквим драстичним мерама хтели су да заведу ред, “дисциплину” и “послушност” у партијској организацији. Гошњак је одмах после тога повисио плату генералу Клишанићу и дао му аутомобил на лично располагање. Пре 4 месеца на Гошњакову интервенцију Клишанић је примљен у кандидата партије.

Од 1946 године члан је партије инжењер хемије Киковић Секула, а једно време је био и секретар основне партијске организације. Киковић Секула је 1941 године био у Беранском срезу организатор четника Драже Михаиловића. Одатле је побегао у Београд где је читаво време рата радио за Немце у једној фабрици сапуна. Пред крај рата требао је да сагради своју сопствену фабрику, али су му Совјетска Армија и југословенски партизани побркали личне рачуне. Међутим он се брзо снашао и ступио у Ј. А. Помоћу личних веза добио је чин мајора и висок положај у армији. Данас је он један од виших руководилаца команде хемијских јединица. За време окупације био је агент гестапоа, а данас КОС-а. Многи радници подносили су писмене тужбе против њега, доказивали његову сарадњу са Немцима и гестапом, давали имена људи који су због његове денунцијације пребијани по немачким логорима. Али, све то је било узалуд, сигнали радника били су глас вапијућег у пустињи.

Примање у партију таквих људи као што су Киковић, Клишанић и Радослав Ђурић није ни мало случајно. То нису грешке нижих партијских организација које су широм отвориле врата партије разним непријатељским елементима, то је систем заснован на наређењима из врха. То је курс који спроводе агенти англо-америчких империјалиста, који се налазе на власти и који су засели у врховима такозване комунистичке партије Југославије.
Ноте Совјетске Владе и будимпештански процес разобличили су издајничку Титову клику. Свима је постало јасно да је та клика одавно била у служби англо-америчких империјалиста у својству њихових плаћених агената.

Тито, Ранковић, Кардељ и Ђилас, ти матори и подли завереници против земаља народне демократије и Совјетског Савеза одредили су Ј. А. дубоко контрареволуционарне задатке. Они су наменили Југословенској армији улогу жандарма англо-америчких империјалиста на Балканском Полуострву и посебно у Југославији. Већ сада, по жељи Титове банде јединице Ј. А. користе се за оружане провокације против земаља народне демократије и за помоћ грчким монархо-фашистима у борби против грчког народа. Подли издајник Тито настоји да припреми Ј. А. за војне авантуре империјалиста против Совјетског Савеза – против најбољег пријатеља и заштитника националне независности наших народа…”

Тодор Тодоровић, помоћник министра финансија НР Србије, предратни руководилац родом из Зајечара у комунистичком листу “Напред” (излазио у Бугарској) у броју од 15 јула 1950 објавио је чланак под насловом “Социјална основа фашистичке диктатуре Тита – Ранковића” где каже: “Треба имати у виду, да је Титова клика, пре него што је приступила тајним припремама за контрареволуционарни преврат, већ имала уза се камарилу састављену од најтипицнијих претставника буржоазије. Ту камарилу окупили су око себе Тито и Ко. током рата, а нарочито када је Црвена Армија ослободила Србију и Београд. Било је неколико гарнитура представника буржоазије града и села, који су преживели револуционарни налет радних маса крајем 1944 и почетком 1945 године. Ту су улазили бивши краљевски министри и дипломате, стари шпијуни гестапоа и обавештајних служби Енглеске и САД изразити претставници старе реакционарне буржоазије и лидери грађанских партија. Свима је било заједничко да компромитују изградњу социјализма и да упропасте економске тековине народне демократије.

Многи из те камариле своју сарадњу са Титовом кликом започели су као шпијуни УДБ-е. Управо преко њих је УДБ-а џелата Ранковића координирала свој рад са радом Интелиџенс Сервиса и америчке обавештајне службе. Тако например начелник УДБ-е за Београд Војкан Лукић држао је на вези: попа Милана Смиљенића народног посланика и потпредседника президијума скупштине Србије, за време рата сарадник четника Драже Михаиловића, иначе богати експлоататор сеоске сиротиње; професора Синишу Станковића сарадника гестапоа из времена рата; Милана Поповића секретара реакционарне земљорадничке странке; Владу Симића лидера буржоаске републиканске странке; Милоша Царевића лидера реакционарне демократске странке…

Када је после историске резолуције Коминформа о стању у КПЈ од јуна 1948 године, током друге половине 1948 и 1949 године углавном окончала контрареволуционарни преврат и пресла од буржоаског национализма ка фашизму, Титова клика се нашла потпуно изолована од народних маса…

Титова фашистичка банда успела је помоћу терора и фалсификата, као у време Хитлера, да исфабрикује једну хајл хитлеровску скупстину (титовски Рајхстаг ), која је спремна да аминује све акције те банде усмерене на даљу фашизацију земље и на разбијање фронта мира и демократије…
Специјални и политички састав највишег органа власти – президијума титовске скупстине, владе Југославије и републиканских влада употпуњује слику у томе, колико су буржоаски и фашистички елементи продрли у све поре државног живота Југославије. Поред владајуће фашистичке четворке: Тито, Кардељ, Ђилас и Ранковић, као чланови президијума и министи владе Југославије ту су: Сава Косановић као фактицки претставник Трумана у титовској скупштини и влади ( преко њега влада САД диктира Титовој банди ), ту су претставници буржоаских партија – хрватске сељачке странке, земљорадничке, словеначке клерикале партије, демократске и републиканске странке: Иван Рибар, Фране Фрол, Јосип Рус, Влада Зечевић, Марко Вујачић, Васо Чубриловић, Јосип Видмар, Иван Регент, Доброслав Томашевић, Станоје Симић, Алекса Томић, Влада Симић, Косан Павловић – Брђански, хришћански социјалисти: Маријан Брецељ и Едвард Коцбек, и други…”

Још неки подаци о социјалном саставу Брозове владајуће клике објављени су у комунистичком листу “Под Заставом Интернационалзма” (излазио у Румунији) од 1 октобра 1949 у чланку “Шпијунске везе титоваца и англо-американаца” где стоји: “За време рата у Швајцарску био је послат Миша Ломпар, коме је био постављен задатак да успостави везу са руководиоцем америчке шпијунске организације у Европи Аленом Далсом. Дошавши у Швајцарску Ломпар је такође успоставио везу са троцкистицким групама које су се тамо налазиле.

У Марсељу се налазио Латиновић, а у Бариу Васо Јовановић, који су успоставили тесне везе са англо-америчком обавештајном слузбом. У Лондону се налазио генерал Велебит који је био стари енглески шпијун. Он је предавао енглеској обавештајној служби сав расположиви материал, као и обавештења о Совјетској Армији. Како говори Бранков, о томе је он такође сазнао из тајне архиве Удбе.

Сада пуковник Цицмил заузима полошај југословенског посланика у Лондону, Латиновић- – југословенског посланика у Швајцарској, Ломпар – сарадника југословенске мисије у Букурешту. Што се тиче Велебита он је после ослобођења Југославије био први заменик министра иностраних послова. Јовановић је био саветник југословенске мисије у Будимпешти и протеран од стране мађарских власти из Мађарске.

По опозивању Цицмила веза са англо-америчком обавештајном службом привремено је ослабила. После познате Резолуције Информбироа положај се погоршао и Ранковић је понова дао задатак да се учврсти веза са англо-америчком обавештајном службом у Мађарској. Бранков говори, да је у то време он био у Београду и разговарао са Ђиласом. Овај му је испричао о преговорима које је Тито имао са Енглезима и Американцима који су изјавили, да су они спремни да укажу војну и политичку помоћ Југославији, ако се Тито сагласи да иде са њима против Совјетског Савеза. Ђилас је подвукао при том, да југословенска влада мора примити тај предлог, јер су Енглези и Американци природни савезници Титове Југославије…”

У истом листу од 1 октобра 1949 објављен је чланак под насловом “Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије”, где стоји: “Што се тиче односа југословенске владе према народима Југославије, оптужени говори (Бранков,- м. н.), да се Титова клика одавно одвојила од народа, продајући његове интересе англо-америчким империјалистима. По мишљењу Бранкова, издаја Тита, Кардеља, Ђиласа и Ранковића потиче још из доба рата, концем 1943 године – почетком 1944 године, када је Тито дозволио присуство англо-америчких претставника у врховном штабу.

На питање претседника суда може ли Бранков казати имена англо-америчких претставника, Бранков је изјавио да је списак са тим именима био разаслан по свим штабовима у земљи и дат је задатак да се науче та презимена, да би у случају потребе указали одговарајућу помоћ тим људима. Бранков је подробно набројао имена и презимена англо-америчких претставника који су се налазили у то време у Југославији. При Титовом врховном штабу налазила се мисија САД у саставу пуковника Хамилтона, потпуковника Ферца и Тељера, мисија Велике Британије у саставу генерала Маклина, потпуковника Мура и Сељбина и мајора Черчила. На острву Вису налазио се амерички мајор Урбан, енглески мајор Корвет. При главном штабу у Македонији налазио се енглески мајор Кулнеј и потпоруцник Макдоналд: при главном штабу Србије – амерички капетан Грилс, енглески мајори Хенскер и Армстронг; при главном штабу Хрватске – амерички капетан Рејд и енглески мајор Роџерс; при главном штабу Словеније – амерички мајор Џојнс; при главном штабу Војводине, енглески мајор Лејвидели и потпоручник Вуд и др. Сва та лица говори оптужени сагласано тајним подацима, који се налазе у архивама Удбе били су опробани англо-амерички обавешстајци. Они су поставили себи за циљ да потчине утицају англо-американцима руководиоце Југославије, а заједно с тим народе Југославије и народе суседних земаља…
Бранков говори, да се из разговора са Цицмилом, из тајног материјала, из архиве Удбе убедио у то да су од Американаца и Енглеза били за њихове агенте у прво време заврбовани Ђилас, Кардељ, Ранковић и, поред тога, Марко Белинић сада министер Хрватске владе, Петар Стамболић – сада претседник владе Србије, Карло Мразовић, Миха Маринко – претседник владе Словеније, Светозар Вукмановић – министер југословенске владе, Кидрич – министер индустрије и претседник Привредног савета Југославије и други…”

Тако су писали они о себи у времену 1948-1953 у јеку сукоба Коминформ – Тито. Посебно је интересантна студија Радоње Голубовића, коју је објавио под насловом “Буржоаски национализам Титове клике под маском социјализма”, Москва, 1948. године. Иако се до сада ситуација можда у маломе изменила, ипак њихови сопствени документи и подаци несумњиво потврђују наше тезе (Види: Социјални састав комунистичке влајајуће клике – Ко је највише допринео бољшевизирању Југославије и ко данас њоме влада, “Слобода”, Чикаго, Илиној, бр. од 20 априла и 1 маја 1959).

Одговори
Jakša каже:

16.05.2017 у 15:08

pa zar to pitanje nije riješeno imaju crkvu imaju Miraša niko im ne brani da idu tamo . Evo ja ih potpuno podržavam i uopšte mi ne smetaju , samo da im slučajno ne padne na um da otimaju pravoslavne crkve i manastire .

Одговори
Djikan каже:

15.05.2017 у 20:13

Apsolutno podržavam!
Nije poznato ni u literaturi ni u psihijatrijskoj praksi da se bili koji bolesnik uspješno socijalizovao učešćem u javnoj komunikaciji.
Naprotiv!

Одговори
Которанин каже:

15.05.2017 у 18:18

Уредници овог портала знају често да изоставе озбиљне коментаре ако су критикују конституенти ДФ-а, а дозволили су болесно пражњење и пропагирање нацизма од стране аутофекалних коментатора попут Комлена и Маће. Порадите мало на менталној хигијени.

Одговори
"100KA SITNOGA ZUBA" каже:

15.05.2017 у 09:14

OVAJ NAŠ NAKOT JE U NJIHOVOJ “SOVJETSKOJ REVOLUCIJI”PREDVOĐENI ŠVERCERIMA DUVANA,PROPALIM STUDENTIMA,RABADJIJAMA I TABADJIJAMA,ZLIM SINOVIMA I KĆERIMA,OCEUBICAMA I BOGOUBICAMA,ŠLJAMU SVIH FELA I NAKAZA ,PJEVAO PJESMICE TIPA “NOSIM KAPU NA TRI ROGA I BORIM SE PROTIV BOGA”!OJ HA!ILI “UBIĆEMO SVAKOG SKOTA ,KO JE PROTIV KPJ-OTA,KO ZA DRUGA TITA NIJE ,CRNA ZEMLJA ĆE GA KRIJE”!”HUMANO”,”DEMOKRATSKI”I “JEVROPSKI”!CRKVE JE TO ZLO PORUŠILO I PRETVORILO U ŠTALE I SKLADIŠTA ,SVEŠTENIKE POBILO I PROTJERALO IZ BOGOMOLJA . DANAS KADA JE VJERNI NAROD TO OBNOVIO I OŽIVIO HOĆE DA OTMU I PONOVO PROTJERUJU I STRAŠE VJERNIKE I SVEŠTENIKE!E NEĆE MOĆI NAKAZE ,SVE NAM MOŽETE UZETI ALI NAŠU SVETU VJERU NIKADA !TO JE STANAC KAMEN PREKO KOGA NEMA PROLAZA NI MICANJA!AKO TO NE SHVATITE I KRENETE U VAŠE STARO ZLO ,TEŠKO I NAMA I VAMA !NEKO VAS UPORNO GURA U TRAGEDIJU SVIH NAS A TO NIJE PRVI PUT U OVIM BRDIMA!PRVI PUT U ISTORIJI CRNE GORE “BAŠTINITE”DRŽAVU NA NEGACIJI NARODA I VJERE KOJI JE STVORIJO I SAČUVAO OVAJ KRŠ.TO ČINITE UZ POMOĆ ISKONSKIH NEPRIJATELJA CRNE GORE I SVEGA ŠTO ČINI CRNU GORU!

Одговори
1. Maśa каже:
  
  15.05.2017 у 17:43
  
  Neka de 100ko , što si se razvika ko jarin u torinu , vidiš li da pojma nemaš bez da vičeš , i nauči to jotovanje jadi te znali , ka što su .
  
  Одговори
Anonimni каже:

15.05.2017 у 08:48

Gdje je Becic da predsjedava ovim sastankom.

Одговори
Анонимни каже:

15.05.2017 у 07:38

Kad vidim da se Komlen, Masja i ovaj “nacionalni Crnogorac” iz stare Hercegovine-Nikšića (ha, ha!) “prepiru oko toga kako riješiti “srpsko pitanje”, jasno mi je da su neki za “mekšu” (asimilacija), a neki za radikalniju varijantu (protjerivanje, ako zatreba i ubijanje)!

Одговори
Анонимни каже:

14.05.2017 у 19:43

Maso nas je mujkan ,ne jede slanine samo od one strne gdje se prase cese o vratima ,drugo sve moze,je li maso

Одговори
"100KA SITNOG ZUBA" каже:

14.05.2017 у 18:57

UREDNICE,ZASTO DOZVOLJAVATE OVAKVE KOMENTARE TZ.”KOMLENA”?KRAJNJI JE CAS DA SE OVAKVI TIPOVI ISKLJUCE SA PORTALA!

Одговори
1. М3 каже:
  
  14.05.2017 у 21:04
  
  Не треба Комлену забрањивати да говори. Комлену треба помоћи да разумије да У нама и у Христу има пријатеље. Желимо да од њега добијемо пријатеља, а не непријатеља.
  
  Одговори
Maśa каже:

14.05.2017 у 15:59

Neće puno proći a na naše svetinje vijoriće se barjak crnogorski !

Одговори
1. Komlen каже:
  
  14.05.2017 у 16:18
  
  Tako je! Sa iskezenom glavom dzukanovicevom na njemu! I pentagramom!
  
  Одговори
2. Сале каже:
  
  14.05.2017 у 17:14
  
  Ту је причу предводио Свето Маровић, скоро вам је текст исти, од ријечи до ријечи, па види шта га чека.
  
  Одговори
3. Тамјан каже:
  
  14.05.2017 у 18:41
  
  Болесни Масја. Теби је цио свијет у барјаку.Ми Светиње носимо у Срцу, а теби је само стало да негдје ”натакнеш” барјак. Црква је Светиња наше духовности, а теби је светиња материјална оставштина. Да вас човјек пусти да ставите те барјаке што вам је једини наум, да у”улетите” у цркве ви би ушли са рукама на г…, осјетили самозадовољство, а у цркве више нико не би долазио. Схватате ли ви, од Бога отпали, зашта и коме Цркве служе. Што ће вама цркве кад вјере немате?
  
  Одговори
  1. Maśa каже:
    
    14.05.2017 у 20:28
    
    Vidimo mi zašta služi SPC u Crnu Goru , da širi srpstvo i posrbljuje crnogorce , no neće ni to još dugo .
    Zna se u pravoslavlju nezavisna država=autokefalna crkva !
    
    Одговори
4. katunjanin каже:
  
  14.05.2017 у 23:53
  
  E doces da otimas sa tvojim gnjidama , a mi cemo vas pustit kako ne . I pazite da vam TENDA NE PADNE NA GLAVE .
  
  Одговори
  1. Maśa каже:
    
    15.05.2017 у 17:40
    
    Neka de katunjanin , kad mi iz śevernih crnogorskih plemena siđemo na Cetinje ima mirno da stojiš i pozdravljaš !
    A svoje ćemo vrnuti nego što drugo , imovina će biti državna , pa ćemo te ponekad i puštiti da te želja mine , ako budeš dobar , i bez gicanja molim !
    I kupi tendu za svaki slučaj .
    
    Одговори
5. Biber каже:
  
  16.05.2017 у 23:30
  
  A da poperiš i petokraku, kao ti tata i đede?
  
  Одговори
Анонимни каже:

14.05.2017 у 15:51

Milo mora i zatvor ,i sve su teme rijesene,na to se koncetrisimo,ko j….e Komlena i ostale vucibatine!

Одговори
Djikan каже:

14.05.2017 у 14:56

… Autokefalni Crnogorci!???
Tužno, smiješno, zalosno …
Crkva njih opako žulja!
Znaju oni, znamo i mi, đe će se i kako koplja lomiti!
Pa kom obojci, kom opanci!
Opet, oni ne pojme koliko su najdalje od cilja, a mi nerazumijemo kako je sve u našim rukama, ako pameti ima!
… Jedne smo mi (ne)pameti, kako smo jedno, jadi ga znali!

Одговори
Vlajko каже:

14.05.2017 у 13:17

Ne pita se ovaj tužni skup dali su Crnu Goru opljačkali Srbi ili Crnogorci.Da u ovom otimanju narodne imovine nisu možda Srbi sa Anfilohijem prednjačili ili su to sve 100% Crnogorci.Skup u zaključima nije pomenuo da se možda upravo ponašanjem Crnogoraca jača prosrpstvo.
URA je prisutvujući ovom skupu potpisala svoj kraj.Herceg-Novljani su to već ocijenili.

Одговори
само Србин каже:

14.05.2017 у 12:40

Још једаред,због ових с изванредним погледом са најљепше српске стијене у познатом Универзуму,а са дисконекцијом између центра за вид и остат(а)ка сиве масе:

Закон о вјерским заједницама је брзо поново на столу.Прије нових парламентарних избора свакако (не,него ће Црногорци да причају о економији).Његовим усвајањем (а не но неће) стичу се услови да Црногорци без много натеге заокруже свој национални и државни пројекат у потпуности.Срби у ЦГ као и обично,док им и оно једно око што је остало не испане,неће имати благе везе о томе што их је снашло и ко им га све ставља,а коначне одговоре од лидера партија које збуњени гласају о свом правно-политичком статусу (нпр.има или нема конститутивног Србина у ЦГ иђе на хоризонту) сазнаће негдје уочи …Есхатона!?

А можда,како неки паметнији тврде, ни тада.

Али то Србе не треба да узнемирава,јер,ето,све је то на крају исто.Изображен лоМи на малтеру у Цркви, овамо или тамо,свеједно је,битно је да се Богу поје.

А Бог је један.

Срби,браћо,свога посла!

Одговори
Владимир Павићевић каже:

14.05.2017 у 11:30

Они знају што ће.
Него, Срби, шта ћемо ми? Јесу ли нама важније грађанштина и демократија или народ и вјера?
Можемо ли и ми мало проћаскати међу собом, да видимо шта се може урадити?

Одговори
1. М3 каже:
  
  14.05.2017 у 12:49
  
  Владимире у праву си, јер је у питању заиста зло. Оно зло које ни Бога, ни било кога ко више види и више вриједи није прихватало и које хоће да приграби све и затре све што није њихове мустре. То су они који на цркве јуришају, којима су сви који не мисле као они непријатељи државе. То су они који су спремни да УБИЈАЈУ. Такве су биле и тако су радиле и усташе у Хрватској и усташе у Црној Гори. Опасни су јер им је свијест хронично сужена, до неурачунљивости и за свако злодјело имају оправдања (пред собом).
  
  Одговори
  1. Владимир Павићевић каже:
    
    14.05.2017 у 13:47
    
    Знам ја ко су они.
    Што ћемо ми? На шта смо ми спремни?
    
    Одговори
2. Komlen каже:
  
  14.05.2017 у 12:58
  
  Ne bojte se ništa, neće vam niko dirati u vjeru koliko u g…o. Radi se samo o pitanju svojine i ko se u katastru vodi kao vlasnik tih objekata. Treba utvrditi jednom za vazda čije su naše crkve i manastiri – jesu li vlasništvo ove države ili firme iz Beograda. Ne vidim kako jedna firma iz Beograda može biti vlasnik cetinjskog manastira? Firma iz beograda je vlasnik onoga što je ona izgradila: hramova u Podgorici i Baru. Ali pričaćemo naširoko na ovu temu u danima koji dolaze.
  
  Одговори
  1. Анонимни каже:
    
    14.05.2017 у 13:45
    
    Komlene, ja sam Niksicanin, nacionalni Crnogorac naravno. Sa tvojim politickim stavovima koje iznosis odje se slazem. Ali za ovo poredjenje i za ovu kvalifikaciju necije vjere, stidi se g…. jedno. Pa je li tebi ista sveto? Ako nije, postuj druge, pa bila to islamska, katolicka, pravoslavna ili bilo koja vjera. Sram te bilo, nijesi ti Crnogorac, vec isto sto i ovi Srbi s kojima se svakodnevno raspravljas, samo ogrnut drugom zastavom. Pi.
    
    Одговори
    1. Анонимни каже:
      
      14.05.2017 у 14:20
      
      Национални црногорац, наравно. УХАХАХАХАХАХААА. Али нека си реко овој шупљини, стварно мјере нема.
      
      Одговори
  2. Сале каже:
    
    14.05.2017 у 14:23
    
    Комлене, зауздај језик, јер би захваљујући њему могло све да се заврши онако како мислиш да неће. Могло би да се заврши тако што би смо у томе што називаш својом кућом причали о томе јели твоја или ћемо је продати у хуманитарне сврхе.
    
    Ко мачем сијече од мача ће и погинути. Ко подстрекује на отимачину имовине која није његова мого би остати без оног што сад има.
    
    Одговори
    1. Komlen каже:
      
      14.05.2017 у 16:15
      
      Jbg, sta cu? Za ovu dnevnicu nesto pisati moram…
      
      Одговори
      1. Сале каже:
        
        14.05.2017 у 17:06
        
        Ја бих волио да си мање глуп па да те школа не дође скупо, али прихватићу ситуацију онаквом каква јест.
  3. М3 каже:
    
    14.05.2017 у 14:38
    
    Е мој Комлене има ли икакве шансе да ”преломиш у мозгу”. Надао сам се да има . А теби опет уста пуна г… Ти хоћеш да подржавиш Цркву. Сав твој проблем је што си далеко од Цркве, од Бога и Љубави. Није нас страх , него нам је туга што нећете да узмете пуно више него што тражите. Ви тражите зидине цркава , а ми желимо да дијелите са нама Цркву и оно осјећање које ми имамо док смо у њој.
    
    Одговори
    1. Komlen каже:
      
      14.05.2017 у 18:25
      
      Niko normalan ne može biti protiv Hristovog učenja (kao ni protiv Muhamedovog ili budističkog). Žao mi je što nikada nijesi bio u prilici da sretneš nekog vjernika Hristove vjere. Ono što propagira crkva kod nas nije hrišćanstvo (silom istorijskih okolnosti i prilika u kojima su živjeli hrišćani nijesu bili ni vladike Petrovići). Ne znam šta vi osjećate kad odete u crkvu, ali kad izađete iz nje ne da nijeste bolji ljudi nego spadate u najgore. Vaši popovi su blagosiljali ubistva i ratne zločine, do zla boga su lakomi na novac i materijalno blagostanje, na dnevnoj bazi se bave politikom, imaju pretenzije da upravljaju državom kao u Iranu. Sedam vladika u Sinodu SPC su homoseksualci ili pedofili a za još neke se sumnja.
      Iako sam zakleti ateista, ja sam veći sledbenik onoga što je Hrist propovijedao nego što si ti i svi oni koji se skupljaju po tim crkvama. Neko mi je prije zamjerio što ne poštujem vas i vašu vjeru. Vi i ne znate šta je vjera, vama je bitno da se najedete i napijete na slavi, da ljubite slike i ruke popovima… Ustvari velika većina i ne naziva sebe vjernicima već samo ”poštuje tradiciju”. E tek treba poseban mozak da se razumije šta li to znači.
      
      Одговори
      1. М3 каже:
        
        14.05.2017 у 21:00
        
        Комлене, иди у цркву, проводи вријеме у молитви и пробај да волиш непријатеља свог ( мене) и схватићеш.
  4. Милош Бар каже:
    
    14.05.2017 у 20:09
    
    Колико видим уздате се у силу Нато пакта (због тога сте и толико навалили да се утрпате тамо)да вам чува леђа,док ваша полиција избацује наше свештенике из наших цркава.Једном сте нам храмове опоганили претварајући их у штале и клозете,па их ми обнављали и враћали им живот.И сад треба да их предамо милом или силом вашој псеудо-религијској секте ?Е па неће то баш тако лако да иде Дукљани !Наше светиње бранићемо и тијелом а Бога ми и оружјем.Не играјте се !
    
    Одговори
    1. Maśa каже:
      
      15.05.2017 у 17:54
      
      A Miśune galiote , oružjem veliš jeli , a što ćeš tačno braniti oružjem ?
      Mene i crnogorcima da uđu u svetinje koje su im đedovi podizali , ili da bez šajkače sa kokardom ne može niko ući da se Bogu pomoli , što si tačno mislio Miśa đa’o ti koris iźeo , ka’ što je !
      
      Одговори
3. Djikan каже:
  
  14.05.2017 у 14:49
  
  I možemo, i moramo, poštovani Pavićeviću!
  … Još će prije biti da moramo.
  Za početak osnovati Srpsko nacionalno Vijeće, u kome će se sve raditi tako, kako to nije srpski manir!
  Baš tako! Sve suprotno od onoga kako su Srbi dosad radili, ako su uopšte radili!
  Kako se to nažalost tiče onog glavnog pitanja, ne da li hoćemo i moramo, nego, možemo li?
  Znamo li! Jesmo li spremni i riješeni da suspregnemo poslovičnu srpsku neslogu i surenjivost!
  Kako lično u to slabo vjerujem, a opet, kajao bih se ako ne bih pokušao. Makar se poslije kajao što jesam, kako mi jedno kajanje svakako ne gine!
  … A ovima, njima ništa ne zamjeram.
  Crnogorci, svoga posla!
  
  Одговори
  1. Coelsus каже:
    
    15.05.2017 у 06:52
    
    U demokratskim zemljama nema nacionalnih partija. Nema potrebe ni za “crnogorskim nacionalizmom”. Zasto biti blijeda kopija majke svih balkanskih nacionaliza – srpskog?
    
    Одговори
    1. Crnogorske vehabije каже:
      
      15.05.2017 у 08:51
      
      To ti posle totalnog fijaska crnogorske partije u HN. Tipicno crnogorski. Cim propadnu odmah neki izgovor traze.
      
      Одговори
4. Coelsus каже:
  
  15.05.2017 у 06:49
  
  Vi ne caskate. Vi to silom sredjujete.
  
  Одговори
Анонимни каже:

14.05.2017 у 11:25

Уа Дритан Абазовић, друг тачијев, анти Србин изокола! Уа! Уа црвени Хрвати, неоусташе и неонацисти! Уа!

Одговори
Влатко каже:

14.05.2017 у 10:27

Мисле црногорске усташе да наставе са геноцидом, који је започет у току II свјетског рата, када је убијено око 200 свештеника Српске Православне Цркве, Митрополије Црногорско Приморске, на челу са Митрополитом Јоаникијем Липовцем. Предводници су били поповска дјеца, са петокраком-пентаграмом на челу и комунистичком идеологијом. Они црквено питање, које им је задао Ватикан и Загреб могу ријешити само новим геноцидом и грађанским ратом. Потомци зликоваца и црногорских усташа, корак по корак, из злочина у злочин иду даље, преко српских жртава.
И ова УРА се показала као антисрпски елемент и треба добро запамтити свако име ових црвених црногораца, који мисле да кољу и убијају. Сада су и оснажени НАТО окупацијом, као онда уз скуте Пирца Биролија и Хитлера.
Сваки Србин у Црној Гори и из Црне Горе мора сада бити јединствен и супроставити се овом злу. Ово сатанско и слична окупљања треба схватити врло озбиљно, јер нам се спрема исто што и у НДХ-азији.

Одговори
КАТУЊАНИН каже:

14.05.2017 у 10:15

Očekujem od publiciste Ranka Vukovića, člana predsjedništva URA, da krene na Crkvu Jovana Krstitelja na Bijeloj Rudini u Bandićima, gdje je služio njegov predak pop Petar Vuković.

Одговори
1. Старац Фочо од стотину љета каже:
  
  18.11.2017 у 12:38
  
  Ови кому-натисти, изроди и отпадници од српскога рода нијесу и ни по чему не могу бити Црногорци!
  
  Одговори
Анонимни каже:

14.05.2017 у 10:02

I URA u društvu ustasa. Samo je Becic falio

Одговори
1. Ивеза Вуков каже:
  
  14.05.2017 у 20:18
  
  Ови из УРЕЕ су само малчице углађенији, а трипут подлији!
  
  Одговори
  1. Petar Petrovic каже:
    
    15.05.2017 у 12:21
    
    …ALI ZASTO SE NEOSNUJE I CRNOGORSKA KATOLICKA CRKVA NEOVISNA OD VATKANA, ISLAMSKA ( IVZ ),JEVREJSKA…?
    ILI JE SAMO SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA JEDINA “PRIVILEGOVANA” !
    
    Одговори

У опуштеној атмосфери покренут унутарцрногорски дијалог: Кад ћемо на Цркву?

Сonditio sine qua non: Ријешити црквено питање

Власт крива што није ријешено црногорско црквено питање

„Овако нешто се на памти последњих 20 година“: Велики пожар у околини Требиња, хеликоптери на терену

У Беранама пронађен 21 комад ватреног оружја, 755 комада муниције, пригушивачи, самостријел

Бечићи: У удесу погинуо мотоциклиста

Ђоковић: Нисам се шалио, то је чињеница

Ректор Универзитета Црне Горе примио делегацију Универзитета Xидиан из Кине

„Овако нешто се на памти последњих 20 година“: Велики пожар у околини Требиња, хеликоптери на терену

Бећир Вуковић: И велико кад се подијели, остаје сакато!

Дачић: Више од 3.000 људи учествовао у гашењу пожара широм Србије

Фонд пријавио поликлинику „Хипократ“ за фалсификовање извјештаја

Више леда на Јужном полу: Да ли су климатске промјене лаж?

ФСБ отворио архиве: Нова сведочанства о злочинима над Пољацима у Волињу

У Беранама пронађен 21 комад ватреног оружја, 755 комада муниције, пригушивачи, самостријел

Бечићи: У удесу погинуо мотоциклиста

Томсон: Симфонија немоћи

Линија између несташлука и усташлука

Заборављеном анђелу- Слободану Стојановићу!

Казуј Дрино!

Писма са села којег више нема: Метак луталица

МАРКЕТИНГ

СКОРАШЊИ ЧЛАНЦИ

Сonditio sine qua non: Ријешити црквено питање

Власт крива што није ријешено црногорско црквено питање

Слични текстови

48 thoughts on “У опуштеној атмосфери покренут унутарцрногорски дијалог: Кад ћемо на Цркву?”

Оставите одговор Одустани од одговора