• Насловна
• Топ 0

У одбрану посланице Јелене Божовић: Истина није кривично дјело

1 min read

2 седмице ‎ ИН4С

Јелена Божовић

Посланица Нове српске демократије Јелена Божовић нашла се на удару добро увјежбане машинерије коју чине дио невладиних организација, медијски активисти и политички кругови блиски некадашњем режиму. Повод – изјава у Скупштини Црне Горе која није ништа друго до отворено и храбро изношење чињеница које већина грађана препознаје, али се ретко ко усуди да их изговори јавно.

Тим поводом, тзв. Центар за грађанска права, непозната и недавно формирана НВО чији је радни простор регистрован на Цетињу, поднио је кривичну пријаву против посланице Божовић, представљајући њен став као „шовинистички напад“ на Устав и идентитет Црне Горе. Оно што је Божовић заиста рекла, јесте да је наметање црногорског језика политички пројекат, и да је као такав изазвао отпор у јавности. Није увриједила никог лично, није позивала на насиље, већ се критички осврнула на политичке процесе који су, мимо воље већине, наметнути у протеклим деценијама.

Истина коју посланица Божовић изговара није пријатна за оне који би да конструишу нове идентитете на рушевинама историје, језика и културе српског народа у Црној Гори. Али та истина није кривично дјело – напротив, она је елементарно право сваког слободномислећег грађанина у једном демократском друштву.

Језик – није табу

Посланица Божовић је у Скупштини поручила да је црногорски језик, као политичка категорија, наметнут. Има ли у тој тврдњи иједне неистине? Сви знамо да је „црногорски језик“ уведен у Устав под притиском и уз вештачку лингвистичку артикулацију, и да је као такав постао предмет подјела, а не уједињења. Да је у питању природан језички развој, он не би био намећан декретом већ би се развијао кроз живот, књижевност и народ.

Окарактерисати изјаву да је „црногорски језик наметнут и накардан“ као позив на рушење уставног поретка, представља грубу манипулацију. Такав квалификатив је израз личног мишљења, политичког става и ничим не позива на мржњу или дискриминацију.

Ко стоји иза хајке?

Центар за грађанска права, којег заступа Светлана Пајовић Мусић, са Хајданом Ломпар Хутер и Иваном Пајовић као оснивачима, по свему судећи има једину мисију – да ућутка све што је српско, традиционално и политички неподобно. То показују и њихове раније активности, попут кривичних пријава против Српске православне цркве, оца Пajsија Ђеркoвића и амбасадора Србије, због догађаја на археолошком локалитету Дукља, гдје је СПЦ организовала духовни скуп. За њих је чак и научна теза да је Дукља била српска држава – кривично дјело.

Да ли је онда уопште чудо што им смета и кад посланица у Скупштини подсјети да је Бећир Вуковић, добитник Тринаестојулске награде, Србин и чувар српске културе?

Одбрана српског идентитета није злочин

Напади на Јелену Божовић иду много даље од правосудног система. Посланица је изложена непрестаним увредама и пријетњама на друштвеним мрежама, линчу у медијима, те непрестаном притиску да се повуче и извини – али не због увреде, већ због истине. Тако се данас у Црној Гори кажњава политичка непослушност и приврженост српском националном и културном идентитету.

Јелена Божовић је у скупштини казала оно што осјећа већина грађана. Да је награда отишла човјеку који је неуморан борац за очување српске књижевности. Да је покушај ревизије одлуке о награди искључиво политички мотивисан. И да је српски језик основа наше културе, док је „црногорски“ наметнут као идеолошки пројекат. Није лажно свједочила, није клеветала, већ је упражњавала посланички мандат на начин који је гарантован Уставом.

Умјесто што се дио грађанског сектора претвара у политичког егзекутора свега што не одговара једној ускоумној и антисрпској идеологији, било би вријеме да се као друштво запитамо: да ли ћемо дозволити да неистомишљеници буду проглашавани за злочинце. И још важније, да ли ћемо дозволити да хајка на Србе се врати као свакодневица или ћемо као народ стати на пут овом накарадном науму.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: