У Никшићу одржан Научни скуп „Стваралачки феномен Радован Бећировић Требјешки“ (ВИДЕО)

Хаџи Радованове пјесме су народне, а народна није зато што је цио народ неку пјесму стварао, већ је она народна јер ју је народ усвајао. Бећировићеве пјесме народ усваја и оне живе уз гусле тог народа. Отуда је Бећировић велики, прави народни пјесник.

Научни скуп „Стваралачки феномен Радован Бећировић Требјешки“ одржан је у Никшићу у оквиру 40. Савезног фестивала српских гуслара. Скуп је организован поводом три деценије од упокојења барда епске поезије хаџи Радована Бећировића Требјешког. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством, служили су Свету архијерејску заупокојену литургију у Саборној цркви Св. Василија Острошког, а потом и парастос на гробу хаџи Радована Бећировића, чији земни остаци почивају у старом никшићком гробљу.
О духовном лику Радована Бећировића на научном скупу говорио је митрополит Амфилохије истичући да све оно што је био и што је творио у свом осамдесетосмогодишњем трајању, пјесник је осликао у својој аутобиографији „Живот без живота“.

„Његова личност и животно дјело, његов етос имају у себи с једне стране нечега јединственог и непоновљивог. С друге стране у њега се сабирају и кроз њега протичу вијекови, прошли и садашњи, кроз њега проговарају разнолики људи и догађаји, исконским језиком, предачко-пјесничким, језиком гусала, библијско-народним, умом и срцем доживљеним кроз крвоток његов прострујали„, казао је митрополит Амфилохије.

Духовни лик хаџи Радована, рекао је митрополит, обликован је несумњиво не школом и књигом, него изнад свега хришћанско-народносним етосом, наслијеђеним од предака и доживљеним у сопственом животном искуству. Читавог живота опјевавао је јунаке од Термопила до Косовског боја, и савременика, а свеце, истакао је митрополит, од пророка, посебно Аврама и Мојсија, Јеремије и до апостола, па до Св. Јована Владимира, Св. Василија Острошког, Петра Цетњског, Јустина Ћелијског.
Бећировићева „Мојковачка битка“, рекао је владика Јоаникије, култна је пјесма и да је није написао ми данас не бисмо сазнали детаље тог славног догађаја у којем је пјесник и сам био учесник.

„Мојковачку битку као историјски догађај обрадили су мање или више успјешно многи историчари али би она по том основу остала скоро незапажена да је није прихватила и истакла поезија. За Бећировића био је велики понос што је био учесник те битке, али је и за њу срећа и понос што је добила пјесника са чијим се именом оправдано поистовјећује“, рекао је епископ Јоаникије.

Народне пјесме, сматра проф. др Љубомир Зуковић, најбоље и највише су рекле о личностима и догађајима из историје нашег народа. Како је Вук Караџић оживио „заморену“ епску српску пјесму с краја 18. вијека, тако јој је и Бећировић, истакао је проф. др Зуковић, удахнуо живот у 20. вијеку, и није чекао да јој неко „са стране“ ода признање, нити је гријешио и правио разлике у „имену свог народа“.

„С правом можете говорити Србијанац, Црногорац, Херцеговац, али Србин и Црногорац је погрешно. Зато Радован то каже у стиху „Ми смо Срби једна фамилија, то су наша браћа најмилија“. То је математички, хемијски утемељена формула и то зна наш старац Радован, и то можемо да уклешемо као једну опомену онима који то „бркају“, казао је проф. др Зуковић.

Бећировић, истакао је он, заслужује да буде велики јер је гусларском десетерцу удахнуо нову снагу, а у својим стиховима не прича „суву“ причу већ је тумачи, осмишљава, изванредно се служећи римом.

„Његове су пјесме народне, јер народне пјесме нијесу зато што је цио народ неку пјесму стварао, већ је она народна јер ју је цио народ усвајао. Бећировићеве пјесме народ усваја и оне живе уз гусле тог народа. Отуда је он велики, прави народни пјесник. То што је званична критика закретала главу деценијама и што данас то ради, није то проблем Радована Бећировића и његових пјесама. Десетерац је изњедрио наш језик, ми немамо прикладнијег стиха од десетерца, а Радован се сјајно служи и њиме и осмерцем и римује. Стога је он један од наших највећих пјесника који је направио револуцију и оживио и дао нову снагу гусларској пјесми“, закључио је проф. др Зуковић.

О „Религиозним темама у Бећировићевом дјелу“ говорио је др Будимир Алексић, проф др Вукашин Баћовић излагао је на тему „Историја у пјесмама Радована Бећировића“, а проф. др Радмило Маројевић на тему „Развој епског десетерца и стих Радована Бећировића“. Проф. др Саво Марковић говорио је о „Социјалној поезији Радована Бећировића“, мр Момчило Голијанин „Радован Бећировић-свједок времена“, Будо Симоновић „Феномен препјевавања и допјевавања Радована Бећировића“, Будимир Дубак „Ђаво у поезији Радована Бећировића“, а Предраг Вукић на тему „Култ Цетиња у поезији Радована Бећировића“. Радови са научног скупа, на којем је прочитанаи нова пјесма академика Матије Бећковића посвећена Бећировићу, биће сабрани у зборнику који ће објавити организатори.

Библијска појава

Први и Други свјетски рат, и вријеме комунизма, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, три су катаклизме кроз које је наш народ прошао у 20. вијеку. У том периоду стварао је и Бећировић, и његов рад морао је замијенити оно што је тада требало, а није се говорило у школама, кроз медије, академије.

„Писци Библије, већином пророци, богом надахнути људи су се појављивали управо у овом контексту у којем се појављује Бећировић у историји српског народа и историји Црне Горе. То су времена страдања, ратова, богоодступништва, времена ропства и невољних миграција народних и тада баш и пише у Библији да Бог у тим временима подиже нарочите људе који имају нешто важно да саопште народу по питању те муке која их је снашла. И обично ти људи не долазе из неких школа ни са академија, чак врло ријетко и са дворова, него су то људи који буквално долазе ниоткуд, из неке пустиње да се и кроз тај моменат нагласи да порука коју они носе није од овога свијета“, казао је протојереј-ставрофор Перовић.

Последњи и истински бард епске поезије

Организатори 40. Савезног фестивала Српских гуслара били су Савез српских гуслара Црне Горе, Србије и Републике Српске, Савез гуслара „Душаново царство“ и Институт за српску културу Никшић, а уз благослов митрополита Амфилохија и владике Јоаникија. Предсједник Управног одбора Института др Будимир Алексић истакао је да им је циљ био да у потпуности освијетле Бећировићево стваралаштво које до сада није добило цјеловиту књижевно-критичку оцјену. Бећировић је, истакао је Алексић, последњи епски бард српскога народа, у чијој је књижевности дјеловао као пјесник више од шест деценија.

„Једини покушај свестраног сагледавања Бећировићевог стваралаштва јесте недовршена докторска дисертација Милуна Марића, која је објављена постхумно 2004. године. Велика популарност Бећировићеве поезије у Црној Гори и Херцеговини, дијеловима Босне и Србије, с једне стране, и игнорантски став и ћутање о пјеснику од стране књижевне критике, с друге стране, јесте чињеница која је веома занимљива и индикативна са културолошког и социолошког становишта. Нема сумње да је случај старца Радована неопростив гријех и тежак превид наше науке о усменој књижевности“, рекао је између осталог др Алексић.

Предсједник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић рекао је да је хаџи Радован у српској поезији 20. вијека велики епски памтиша и тумач српске историје који је опјевао јунаке и витешке ране. „Проговарао је и када је ријеч коштала главе, није узмицао нити пристао да истину прећути и сакрије. Противници су стрепили од кога ће и како ће бити оцијењени у његовој поезији“, казао је Ђурић.

Захвалница „Дану“ за допринос фестивалу

Организатори фестивала уручили су специјалне захвалнице Црквеној општини Никшић и Институту за српски језик. Велика повеља за изузетан допринос очувању и његовању српске гусларске традиције уручена је Љубу Бјелићу, а захвалнице за допринос одржавања фестивала добили су и Дневне новине „Дан“, Удружење црногорско-руског пријатељства „Св. Ђорђе“, Православна омладина Никшић, Миодраг Перовић, Ранко Караџић, Петар Ракојевић, Миодраг Самарџић, Кићун Бијелић, Саша Мирановић, предузећа ДОО „Никшић превоз“ и ДОО „Баћовић“.

У ревијалном дијелу фестивала наступили су најбољи млади гуслари Максим Војводић, Владимир Радојевић и Мидо Тодоровић, затим мајстор на народним дувачким инструментима Радослав Станић и диплар Лазар Радовић.

Гусларски шампион Вељко Ђурановић

На полуфиналној вечери 40. Савезног фестивала српских гуслара учествовало је 40 гуслара из Црне Горе, Србије и Републике Српске, а у финале пласирало се њих двадесет. У појединачној конкуренцији, побједник, односно шампион овогодишњег фестивала српских гуслара је Вељко Ђурановић из друштва „Стара Херцеговина“ Београд. Друго мјесто припало је Миленку Калезићу из гусларског друштва „Његош“ Даниловград, а треће Милану Мрдовићу члану гусларског друштва „Танаско Рајић“ из Чачка. Осим диплома и пехара прва три награђена гуслара млади Радован Бећировић даривао је сабраним дјелима свог прадједа, хаџи Радована.

По оцјени стручног жирија фестивала, у екипној конкуренцији најбоље је било друштво „Стара Херцеговина“ из Београда којем је припало прво мјесто. Друштво „Војвода Мина Радовић“ из Подгорице заузело је друго, а Друштву гуслара „Бајо Пивљанин“ из Београда припало је треће мјесто. Миомира Батизића из Жабљака најмлађег финалисту фестивала Васа Ђондовић даривао је иконом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: