U Draču u zemljotresu su izginule srpske porodice, a mi o tome ne znamo ništa

Piše: Dean Deki RS official

Zemljotres koji je prodrmao Albaniju srušio je do temelja kuću Gezima Đoke. Ova srpska porodica nedavno je proslavila Svetu Petku a živela je na obali Drača već decenijama.

U krugu porodice i prijatelja on je u stvari Zoran Đoković, ali za vreme režima Envera Hodže u Albaniji je zabranjena upotreba svih imena i prezimena izuzev albanskih.

Preko 50 000 Srba koji danas žive u Albaniji, od čega čak 30 000 oko Skadra, ne nosi srpska imena i prezimena, već albanska.

Danas u Skadru možete sresti Srbina koji se zove Belja, ali ako vas pozove kući na kafu videćete da ga ukućani zovu Velja, Ljušina će svi zvati Ljubiša itd. itd.

Dva imena i dva prezimena, jedno srpsko drugo albansko, dva života, jedan tajni drugi javni…

Stakla na pravoslavnoj crkvi Svete Trojice u Vraki nadomak Skadra oštećena su u zemljotresu, ali zvona se ovde ionako čuju samo uoči najvećih pravoslavnih praznika.

Ovu svetinju na samom severu podigla je srpska i autokefalna albanska crkva.
Neoslikana je jer za to novca nema, nema čak ni sveštenika, on je primoran da dolazi čak iz Crne Gore da drži liturgije.

Kako se ovo selo nalazi na 25 kilometara od Crne Gore većina stanovništva je uspela da zadrži i neguje srpski identitet.
Nastradalih u zemljotresu nije bilo, ali sve i da ih je bilo, svi oni bi se sahranjivali u istom groblju bez obzira na veroispovest.

To je još jedan trik lukavog Envera Hodže, kako bi vremenom prisvojili srpsko nasleđe i preko grobova pokazali da su tu oduvek živeli neki albanci.

Tako je danas u manastiru Svetih Sergija i Vakha u blizini Skadra na obali Bojane, sagrađenom u 11. veku, katoličko groblje.

U Skadar nad Bojanom i danas dolaze majke bez mleka da se pomole u kapelici.
Jer se veruje da iz kamena tvrđave curi mleko iz dojki neveste Gojka Mrnjavčevića, koju je Rade Neimar živu zazidao u zidine grada.

Ali, danas se Mrnjavčevići više ne spominju, neke druge se pesme pevaju gde kažu da Skadar nije srpska prestonica i da je u zidine zazidana neka Rozafa po kojoj tvrđava danas i nosi ime te je kao vosak pretopljena u albansku.

Ove žalomore grakće izdajstvo pred podzemnim neboderima od grobova srpske dece, majki i otaca.

Proces albanizacije odnosno asimilacije Srba započeo je još za vreme kralja Zogua, koji je Srbima najpre ukinuo sve škole na maternjem jeziku, a potom izbrisao i onaj nastavak „IĆ“ iz prezimena.

Ono što je započeo kralj Zogu ’30-tih godina prošlog veka, završiće Enver Hodža 1966. godine kada će Srbima ukinuti pravo na veru, naciju i svaki kontakt sa maticom.

Sve bogomolje u Albaniji su se morale porušiti a svi stanovnici postati ateisti i Albanci.
Sve pravoslavne crkve u Albaniji su srušene, pretvorene u magacine ili su ih vremenom preuzeli članovi drugih konfesija.

Iako su Arbi u Albaniji decenijama gubili kap po kap krvi, ipak nisu iskrvarili, bar ne do kraja…

Ipak, prateći seizmički talas koji je prohujao kroz Albaniju stižemo do Tirane, glavnog i najvećeg grada Albanije.
Preko 200 srpskih porodica ovde živi.

Nažalost, kako odmičemo od granice sa Crnom Gorom, trag srpskog identiteta bledi.
Onaj ko ima preko 40 godina priča srpski.
Ispod 40 godina ne zna niko.
Čim se gubi trag jezika, gubi se i identitet.

Nastavljajući dalje, dođosmo na sami jug i u grad Sarandu, na samoj grčkoj granici.
Ovde se na ulicama već odavno ne čuje srpski jezik, nekoliko srpskih porodica ga neguje samo u kućama.

Najveća nacionalna manjina su pogrčeni Srbi koji su preuzeli srpske manastire a srpsku kulturnu baštinu upisali svojom.

Konačnu sudbinu Srba u Albaniji će 1974. godine zapečatiti TITO.
Pod izgovorom krize oko Trsta sa Italijom, povuće JNA sa granice sa Albanijom i preko nepristupačnih Prokletija stotine albanskih porodica sve sa stokom naseliće na Kosovu, dajući im srpske kuće imanja i blago.

Kada se za ovu aferu saznalo TITO se pravdao da je Albance spasavao od rđavog režima Envera Hodže, a u stvari ovo je bio plan dvojice ludih komunista.

Samo 25 godina kasnije u Prištini, Prizrenu, Đakovici, Podujevu, u varošicama i selima živeće se u dve države koje se međusobno ne priznaju.
Sve institucije će biti paralelne, od predsednika Republike, do predsednika Mesne zajednice.

Deca koje je TITO preko Prokletija na magarcima doveo na Kosovo ’74. godine, sada su tražila školovanje na albanskom jeziku i van prosvetnog sistema Srbije.
Istovremeno, Srbi u Albaniji srpski jezik mogu pričati samo u kući.

U sredu 24. marta 1999. godine u 19:45 seizmički talas pogodio je Srbiju i tresao je punih 78 dana.
Rušili su se aerodromi i kasarne, sela i gradovi, javne zgrade i privatne kuće, fabrike i mostovi…

Preko 4 000 žrtava na sav glas poručuje da je ipak ovo najveći zemljotres u poslednjih 30 godina, a ne ovaj poslednji.

23 žrtve u Albaniji imaju svoju težinu, samo tužno je što su mnogi likovali zbog zemljotresa u Albaniji neznajući da su većina nastradalih u stvari Srbi.

Poput Diene Mecaj kojoj je juče srce prepuklo od tuge zbog izgubljene ćerke, a u stvari se radi o Dijani Mučalović.

Ali sve i da nisu, ne treba brojati krvna zrnca, tako su i pripadnici Specijalističkog tima za pretragu i spasavanje iz ruševina Sektora za vanredne situacije MUP-a, upućeni u Albaniju radi pružanja pomoći.

Ono što više boli od samog zemljotresa je neznanje naše istorije koje vodi u samozaborav a na kraju i u sam nestanak.

Vreme straha i torture Srbi iz Albanije su nekako prebrodili, ali ne i vreme traganja za sopstvenim identitetom i jezikom otaca koji je decenijama urušavan poput ovog poslednjeg zemljotresa.

Skadar je i dalje na Bojani, dok su Srbi još uvek na delti, znaju gde im je izvor ali za ušćem još uvek tragaju.

Žao mi je svih žrtava al’ najveće žaljenje ostavljam za nas…

Izvor: Istorija Crne Gore