Међународни дан књиге за дјецу установљен је 1967. године. Обиљежава се 2. априла и прославља на дан рођења Ханса Кристијана Андерсена, творца многих бајки и пјесама које су обиљежиле дјетињство генерација дјеце широм планете.
У част овом дану, објављујемо кратку причу Сергеја Јесењина која више није у обавезној литератури у црногорским уџбеницима.
Бобиљ и Друшкан
Живио је на крају села стари Бобиљ. Имао је своју колибу и пса. Ишао је по селу, скупљао парчиће хљеба те се тако хранио. Бобиљ се никада није одвајао од свога пса, кога је од милоште звао Друшкан. Иде Бобиљ кроз село, куца у прозор, а Друшкан стоји крај њега и маше репом. Као да и он чека да му удијеле милостињу. Говоре Бобиљу људи: “Зашто, Бобиљу, не напустиш пса. Ни сам немаш шта да једеш.“
Погледа их Бобиљ својим тужним очима, добро их погледа, и ништа не одговори. Зовне Друшкана, оде од прозора и не узме понуђено парче.
Суморан је био Бобиљ. Ријетко је са ким разговарао. Наступила зима, дунула срдита мећава, завејала све на земљи и нанијела велике сметове. Гази Бобиљ кроз сметове, опире се о штап, вуче се од дворишта до дворишта, а Друшкан се не одваја од њега. Прибија се уз Бобиља, умиљато га гледа, као да би хтио рећи: „Никоме нас двојица нисмо потребни, нико неће да нас пригрије, сами смо самцити”. Погледа Бобиљ пса добро га погледа – и као да погађа његове мисли – па тихо, сасвим тихо рече: „Немој, Друшкане, никад, мене, старца, да напустиш.“
Корача Бобиљ с псом, и с великом муком дође до своје колибе, а она стара и хладна. Погледа под пећ, погледа по кутовима, почепрка али ни иверке. Погледа Бобиљ Друшкана, а он стоји и као да чека шта ће газда рећи. Вели Бобиљ Друшкану: Упрегнућу те, Друшкане, у санке отићемо у шуму, накупићемо грања и дрва, наложићемо пећ, и гријаћемо у нашој собици.
Упрегне Бобиљ Друшкана у снаке, дотјера грања и дрва, наложи пећ, загрли Друшкана и почне га миловати. Замисли се Бобиљ крај пећи о својој прошлости. Исприча старац Друшкану о свом животу. Исприча о себи тужну причу, а кад је доврши с великим болом рече: „Ништа ми ти Друшкане, нећеш одговорити, нећеш ми рећи ни једну утјешну ријеч, али су ти очи паметне… Знам… знам… ти све разумијеш…“
Престала да фијуче мећава, престала вејавица, почеше капи с крова да падају. Топи се снијег, нестаје га. Види Бобиљ да зима пролази, види, и са Друшканом разговара.
– Сад ће. Друшкане, прољеће, па ћемо и ми оживјети. Огрија јарко сунце, потекоше поточићи. Погледа Бобиљ кроз прозор, а земља се већ испод прозора зацрњела. Појавили се пупољци на дрвећу, мирише прољеће. Али године су превариле Бобиља, прољећна лапацица га је оборила. Почеше ноге да га издају, кашаљ га гуши, у крстима га пробада, а очи му се сасвим замутиле. Разболи се Бобиљ, не устаје, не силази с кревета, а Друшкан се од кревета не одмиче. Осјећа старац да смрт долази, осјећа, грли Друшкана, грли га и горко плаче.
– Коме ћу те, Друшкане, оставити? Људи су нам туђи… Живјели смо заједно… Цијелог живота смо живјели, а смрт нас раставља. Збогом, Друшкане мој мили, осјећам да ми је смрт већ близу, дах ми застаје у грудима. Збогом… Долази ми на гроб и сјећај се свог старог друга. Загрли Бобиљ Друшкана, чврсто га притисну на срце, задрхта и умре.
Мртав Бобиљ лежи на кревету. Друшкан схвати да је његов газда умро. Иде Друшкан из угла у угао, иде и тугује. Каткад Друшкан приђе мртвацу и жалосно заурличе.
Почеше људи да разговарају о томе зашто Бобиљ не излази. Договорише се, дођоше да виде. А тамо мртав Бобиљ лежи на кревету, а поред њега његов пас. Донесоше покојника на гробље и закопаше га у гроб. Умре Бобиљ, који никоме није требао, и нико за њим не заплака.
Урличе Друшкан на гробу, урличе и земљу шапама копа. Хтио би Друшкан да откопа свога друга, да га откопа и да поред њега легне. Пас се не одмиче од гроба, ништа не једе, само тугује. Друшкан сасвим смалакса. Хтио би Друшкан да копа земљу, али шапе не може ни да помакне. Срце му се стеже, дрхтавица се по леђима шири, спусти Друшкан главу, лагано задрхта… и умре на гробу.
Цвијеће на гробу поче да шапуће и исприча птицама необичну причу о пријатељству. Долетје на гробље кукавица, туговала и жалосно над гробом кукала.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Roditelji…. Porodico….
Citajte Djeci i Unucima Jesenjina….
Stare Srpske, Ruske, i druge Pisce….
Ucite ih Ljubavi i Saosjecanju….
Razumijevanju i Humanosti….
Njegujte Djecju Ljubav….
Za Sve Nase Stare Vrijednosti….
Neka se Bogate….
Na Neprolaznim Vrijednostima….
Na Ljepoti Ljudske Rijeci….
I Snazi Uma….
predivno
Nekada su ovakve priče, pisane s emocijom,sa smislom ,bile u čitankama.
Danas su tamo dukljanska blebetanja,starlete, i nekakva škrbava slova Ś i Ź….
Nista no PI !
Predivna tuzna prica.