У Београду представа о геноциду* у Сребреници: Позориште у служби политичке сатанизације?

У Београду, у продукцији Хартефакт фонда, током маја и јуна премијерно је била и биће изведена представа „Њих више нема“ у режији Андреја Носова, са Мирјаном Карановић, Светозаром Цветковићем и Албаном Укајем. Комад тематизује геноцид* у Сребреници и замишљен је као суочавање са прошлошћу и злочинима почињеним током рата у Босни.

Међутим, по ко зна који пут отвара се једно много дубље и осјетљивије питање: зашто је управо Београд, за разлику од других градова у региону, једино мјесто у којем је могуће поставити овакав тип представе? И то не због слободе — већ зато што се у српској јавности ствара простор у којем је једини могући „мир“ онај који подразумијева стално понижавање, симболично клањање и једнострано прихватање колективне кривице?

Нико не оспорава да је и српска страна у рату починила злочине и да о њима треба да се говори, али једнострано третирање Срба као вјечитих агресора, без контекста и осврта на злочине других страна у сукобу, опасно је приближавање култури расизма и политичке манипулације.

Зашто се овакве представе не постављају у Сарајеву или Загребу, гдје би се говорило о злочинима над Србима? Зашто је само у Београду допустиво овако отворено и јавно самопонижавање, које добија аплауз управо од оних који никада не би допустили слично у свом дворишту?

Ако се изнова и изнова понавља наратив у којем су Срби „нацисти Балкана“, а сви други невине жртве, то није позориште које освјетљава истину — већ доказана алатка у служби политике и идеолошке сатанизације. А можда је највеће питање од свих: колико далеко смо спремни да идемо у самоукидању, да бисмо задовољили погледе других, чак и када нас они не гледају као равноправне?

Подсјетимо, ово није изолован случај. Хартефакт фонд, који стоји иза продукције представе „Њих више нема“, дуги низ година дјелује као један од главних промотера наратива који акценат искључиво ставља на српску кривицу у ратовима 90-их. Редитељ Андреј Носов и глумачка постава попут Мирјане Карановић већ су раније учествовали у пројектима који се доживљавају као отворено политички ангажовани, често у служби туђих геополитичких очекивања од Србије.

Таква пракса у Србији, нажалост, није новина. Наиме, још од постпетооктобарског периода, појављују се бројни „умјетнички“ пројекти који третирају колективну кривицу као искључиво српску – од документарних филмова, преко позоришних комада до фестивалских програма и међународно финансираних културних платформи којима је заједничко што их финансијски или логистички подржавају различите невладине организације и западни фондови.

Све се то догађа у исто вријеме док други народи у региону доследно одбијају да се суоче са сопственим злочинима — и док се културни простори у Сарајеву, Приштини или Загребу брижљиво чувају од сваког програма који би релативизовао „успостављене истине“ о рату.

Читајте ЈОШ:

Свесрпска делегација обиљежила Дан побједе у Русији: Црна Гора није остала без образа – дочекаћемо и наследника Бандере

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: