Tviterom na spinovanje i obratno

Piše: Aleksandar J. Ristić, neurolog

Donald Tramp ima 20 miliona pratilaca na Tviteru i ne propušta niti jedan dan da tvitom (kratkom porukom sadržanom u 140 karaktera) ne protumači najvažnije događaje. Trampovi tvitovi su stilski u skladu s njegovim dobro poznatim javnim nastupima i sadrže lako shvatljive političke poruke iza kojih sledi emotivan i kratak zaključak: “tako, tako tužno; to će se promeniti; veoma loše, veoma nečasno, zabavite se” i sl. Često se objavljuju gotovo istovremeno s medijskim napadima na Trampa.

Politički protivnici novog američkog predsednika, oličeni u uticajnim medijskim kućama, bili su namereni da oštete Trampov rejting u danima pred inauguraciju. Intenzivno su u orkestriranim medijskim napadima koristili godinama usavršavanu metodologiju “upravljanja percepcijom”. Međutim, oprobani dizajn medijskog spinovanja (čija je učinkovitost, nažalost, i nama dobro poznata) u ovoj prilici, izgleda, nije imao naročitu ubojitost. Najnoviji rezultat ankete koju je objavila kompanija za istraživanje javnog mnjenja – “Rasmusen riports” (jedna od retkih koja je Trampu dosledno davala prednost u predizbornim sondiranjima i tako pokazala svoju metodološku superiornost), pokazuje da 35 odsto američkih glasača veruje da SAD “idu u dobrom pravcu”. Ovakav optimizam, istaknuto je u izveštaju, nije zabeležen od februara 2013.

Engleski dokumentarista Adam Kurtis je u svom poslednjem filmu “Hipernormalizacija” ustanovio da je osmišljena i u pogon stavljena nova metoda “upravljanja percepcijom”, čiji je kreator Vladislav Surkov, čovek označen kao najmoćniji Putinov “čovek iz senke”. Prema Kurtisu, inspiraciju za recept kontrole masa Surkov je pronašao u teoriji pozorišta, a Tramp je ovu tehniku uspešno oprobao u svojoj izbornoj kampanji. Pojednostavljeno, novi američki predsednik je demontirao etablirani koncept: “Političari lažu. Mi znamo da oni lažu. Oni znaju da mi znamo. A mi ništa ne radimo.” On je svojim upadljivo neformalnim političkim nastupom, uz obilje međusobno isključivih stavova dinamično menjanih u kampanji, stvorio konfuziju u percepciji prosečnog američkog birača. I kao rezultat toga, zbunjeni građanin označio je konvencionalnog i etabliranog političara uglađenih manira kao metu. I odabrao onog drugog! S druge strane, velike medijske kuće se, zapravo, obraćaju samo onima koji bezrezervno (i salonski) podržavaju liberalnu doktrinu iz ideoloških pobuda, tj. samima sebi. I zato ne uspevaju!

Uporedo, u Srbiji se ponavlja iskustvo tromog političkog refleksa i dezorijentacije u turbulentnim vremenima svetske politike. Srpska intelektualna elita, barem u javnosti, skoro bez izuzetka saglasna je u jednom – fenomen Tramp neće promeniti nezavidnu političku poziciju Srbije. Neposredno verovatno i neće, jer srpski brod isplovljava iz male luke. Ali, tako je stvoren amaterski provizorijum da nema racionalnog razloga (ljudskom) ushićenju zbog teškog udarca koji je pretrpeo (neo)liberalni poredak u SAD.

Sadašnje američko društvo je hiperpolarisano i u njemu je artikulisana sociopolitička energija koja je otpočela, čini se, nezaustavljivu dinamiku. Naravno, stavovi novog američkog predsednika oslikavaju politički diskurs koji svoju autentičnost duguje kontradiktornosti i konfuziji koju kreira. No, izjave poput “NATO je zastarela organizacija”, “neće biti lako održati EU zajedno”, “ljudi žele sopstveni identitet… i ostali će izaći” – svojom konzistentnošću ipak mogu da naslute rane obrise predstojećeg geopolitičkog horizonta. I stoga je logično pretpostaviti da će novonastali proces posredno da menja koordinate i srpskog broda.