“Tumačenje” poslušnosti

U rečima! Svi u sebi nosimo čitav jedan univerzum, svako svoj. Pa kako da se razumemo, gospodine, kada ja u reči koje izgovaram ugrađujem smisao i vrednost onoga što nosim u sebi, dok onaj koji ih sluša neizbežno doživljava u skladu sa smislom i vrednošću koji vladaju u univerzumu koji on nosi u sebi!

Luiđi Pirandelo, Šest lica traži pisca

Ljudi su prekomplikovana bića, ali negde ipak veruju da su mali bogovi, jer nikada realno ne mislimo o sopstvenom kraju, jer da mislimo, između društva i ličnosti, između onoga što moramo i onoga kako bi trebalo, pobedila bi ličnost.

Moguće da je vera u večni život, suštinski, ontologizacija društva i njegovih vrednosti, a ne spasenje individualnog čoveka. Ideja večnog života stavlja zabranu na pomisao o smrti kao kraju, i tako čovek sebe nastavlja da suspenduje. A sa druge strane, u tako ustrojenom sistemu, pojedinac bez društva propada i nestaje. Poslušnost tako postaje glavno sredstvo koje se potegne kada čoveku objašnjavamo šta je važno za njegovo spasenje. Kroz nadziranu komunikaciju izgubili smo nepredvidljivost slobode. Stalnim redefinisanjem prošlosti koje bi odgovaralo podešavanju današnjice za koju verujemo da je stvarnost, odnosno, kreiranjem interesa i izmišljanjem opravdanja da su svi ti postupci za ono buduće što nas čeka, ali nikako ovde i sada, već u obećanom Carstvu, stvaramo neku novu realnost i istinu. A Istina je jedna, bar za nas hrišćane. Kao da se Carstvo Nebesko već ne ostvaruje ovde. U takvom jednom nametnutom i poslušnom sistemu, vernik više i nije potreban. On je igrokaz, monodrama, izmišljena uloga, jednočinka koja gubi predstavu o tome da je slobodan.

Pokornost i pamet su antipodi. Razvijanjem poslušnog karaktera zapostavlja se kritička misao, kao i emocionalna pismenost. Šta se desi kada čovek svoju pamet, svoju snagu, ne artikuliše u svoju korist, već u poslušnost? Korist nije neminovno ućariti i mimo kvaliteta ostvariti uspeh. Korist je biti bolji. Da li je čovek trpljenje ili poniženje, da li je čovek rob? Da li pokornost ide u korist inteligencije? Ako do kraja izvučemo ideju o poslušnosti, na kraju ćemo dobiti bolest. Robovi nisu znali zašto im nije dobro, tačnije, neko je morao da im osvesti vlastitu slobodu. I zanimljivo je da, recimo, Crncima, nisu doneli slobodu Crnci na kraju, već neka bela elita, ali opet za neke svoje interese. I uvek postoji ta „elita“ koja će da ti kaže da si slobodan, onda kada i sama proceni vlastitu korist u tvojoj prividnoj slobodi.

Još jedno sredstvo manipulacije čovekom jeste tumačenje. Malo je onih koji svojim čitanjima traže ispravne odgovore. Poneko samo pomisli da ih je našao pa nastavi da traga dalje i dublje, a retki razumeju da odgovori nikada nisu konačni i da ih je teško dokučiti. Ponekad sve sliči onom Ekovom romanu u kom junaci dobiju ideju da naprave program za računar koji će premetati upisane rečenice i tako stvoriti drugačiju novu priču. Rečenice na prvi pogled izgledaju besmisleno, ali ih jedan od junaka tumači na svoj način i tako dobija potpuno novo tumačenje nečega prethodno zabeleženog. I večito pitanje: da li je kritika isto što i tumačenje? Ako pogledamo u rečnike videćemo da kritikovanje podrazumeva pripadanje stručnoj i naučnoj oblasti, ona je umeće procenjivanja o nekom delu. Dakle, kritika pripada naučnoj oblasti, dok tumačenje biva lični doživljaj uslovljen vlastitim kapacitetima iskustva i znanja. Poslušnost se često postavlja kao vrhunski princip. Nema preispitivanja, nepoželjno je, nema kritike, samo poslušnost. Umišljenost čovekova da čini stvari u ime višeg dobra, gasi svaku ljudsku kočnicu, i poništava poslušnost baš kada je najpotrebnija.

U jednom poznatom istraživanju pod nazivom „From words to meaning: A semantic illusion“, većina ispitanika je nasela na jedno trik pitanje. Pitanje je glasilo: Koliko je uoči velikog potopa jedinki od svake vrste životinja Mojsije poveo na Arku? Skoro svi su odgovorili „dve“. Većina ljudi uopšte nije primetila da to nije bio Mojsije, već Noje, jer je bila skoncentrisana na tačnost odgovora zadatog pitanja. Šta će čovek, đavo je u detaljima. Kroz ovakva istraživanja dolazilo se do saznanja koliko ljudi kritički posmatraju svet, obraćaju li pažnju na činjenice, koliko uopšte mogu da primete vešto prikrivenu laž. Ili koliko su u stanju da sami smisle novu laž iz vlastitih čitanja. U kakvoj su vezi „Mojsijeva iluzija“ i poslušnost? U rečima, u slušanju i tumačenju. Potrebno je da prepoznamo one koji nam poslušnošću suptilno mahnu ispred nosa svaki put kad im zasmetamo ili kada za naše dobro govore o našem spasenju. Jer umeti rešavati jednačine u beskonačno mnogo rešenja može samo slobodan čovek.

Istinski korisno poslušanje je samo ono koje ne izvire iz egoizma osobe koja poslušanje nameće, nego iz njegove ljubavi prema poslušniku. Poslušanje kroz ljubav podrazumeva karakterni napredak, jer služi i izgradnji ličnosti i njihovih odnosa. Ako je čovek uslovljen poslušnošću on vremenom postaje antisocijalna osoba, umesto biće zajednice, submisivna, sa izraženim konfliktom sa svakim ko odstupa od zadatih naredbi. Čovek na taj način biva izolovan od samoga sebe, otvarajući želju za nepostojećim sobom, umišljenim sobom, koji uglavnom nije u skladu sa objektivnom slikom sebe i ostaće zauvek nepotpun.