Троструки добитник Пулицерове награде: Српски језик је музика за моје уши

Троструки добитник Пулицерове награде Волтер Богданић о свом поријеклу и изазовима данашњег новинарства: Стејт департмент је забранио једну моју причу о Србији. У Београду био два пута, жели да дође поново. Поносан је на Новака Ђоковића

„У мом омиљеном бару у Њујорку раде искључиво радници из Србије и Црне Горе. У њиховом присуству, понекад, проверавам своја ограничена знања српског језика, јер сам одрастао слушајући га. Разумијем неке ријечи и фразе. Али, када чујем српски, то је музика за моје уши.“

Овако, ексклузивно за „Новости“, говори Волтер Волт Богданић (68), најбољи истраживачки новинар енглеског говорног подручја, добитник три Пулицерове награде, уредник истраживачке рубрике за бизнис и финансије „Њујорк тајмса“, професор Катедре за новинарство Универзитета Колумбија.

У интервјуу за „Новости“, једно од првих пера Америке, изданак српске колоније у Чикагу, каже да је у Србији био два пута – 1957, када је се оцем дошао у Београд да упозна дједа Ђорђа Богданића, предратног власника хотела „Палас“ на Топличином венцу, и 2012, када је примио награду „Карић фондације“.

Волио бих да дођем бар још једном. Моји синови такође, али ми се чини да би у Београду више уживали ако дођемо одвојено. Вјерујем да ће тако и бити.

Да ли сте икада писали о Србији?

Покушао сам једном док сам радио за Си-Би-Ес њуз. Али је Мајк Валас, мој шеф, повукао причу након што су га позвали званичници Стејт департмента. Био сам љут и протестовао сам, али то је била битка коју сам изгубио.

Пулицерова награда је сан већине новинара. Како се „носите“ са три такве награде?

„Пулицер“ је част за сваког новинара. Нисам изузетак. Али оне су мени заправо дале слободу да истражујем теме које сматрам важним. Пулицерове награде добио сам за приче који су разоткриле системске пропусте у владиним агенцијама које би требало да заштите људе од непотребних опасности.

Све три теме у награђеним текстовима указивале су на проблеме који су директно утицали на „обичног човека“, не само у САД. Све су, такође, допринијеле да се ствари помјере набоље. Но, да ли сте током тих истраживања ви били безбједни?

Пријетње нису неуобичајене у свијету истраживачког новинарства. Добијао сам их много. Најозбиљније су биле од дуванских компанија које су ме тужиле тражећи 10 милијарди долара одштете, јер сам наводно лагао пишући о манипулацијама никотином како би пушачи постали зависни. Добра вијест је што им нисам платио ни долар. На почетку каријере такође сам писао о организованом криминалу.

Некима се то није допало. Али, пријетње ме нису спутавале, већ су ме учиниле двоструко вриједнијим у истраживањима. Ипак, оне нису ништа у поређењу са новинарима широм свијета који су дали живот покушавајући да открију корупцију и неправде.

Функционише ли данас истраживачко новинарство и у САД и у свијету, барем када је реч о „великим темама“?

„Вруће теме“ су разлог због којег смо постали истраживачки новинари. Наш посао је да објелоданимо провјерену, доступну верзију истине о важним причама без обзира на препреке. Срећан сам што мој послодавац у „Њујорк тајмсу“ никада није покушао да ме одврати од било каквог истраживања.

Има ли данас слободног, независног новинарства, ако исти или слични финансијски интереси стоје иза водећих медија и политичара?

То је проблем у бројним земљама, али током 18 година рада у „Тајмсу“, никада нисам био свједок таквих утицаја на новине. Радио сам, међутим, у новинским организацијама у којима су финансијске пријетње утицале на избор и објављивање тема.

Ко више спутава слободу медија – политичари или велике корпорације?

Без сумње, велике корпорације. Имају више новца, више адвоката и више ресурса које користе као оружје против новинара који трагају за истином.

Мислите ли да су свјетски, нарочито медији са Запада, били објективни у извјештавањима о рату у Југославији?

Већина извештаја о том сукобу могла је да буде много боља.

Све је учесталији и феномен „економске цензуре“ када корпорације прете повлачењем огласа и тако утичу на уређивачку политику медија?

Једна од предности дигиталне револуције је да већина наших прихода, мислим на „Њујорк тајмс“, долази од дигиталних претплата, а не од оглашавања. Зато је пријетња повлачењем огласа мање важна.

Од ког принципа у раду никада нисте одустали?

– Никада нисам одустао од непристрасног односа према људима које сам истраживао, без обзира на то шта су можда учинили. Једном када репортер добије репутацију да не поштује истину, она га увијек прати.

Професор сте новинарства на Универзитету Колумбија. Шта је ваша најважнија лекција студентима? Чега новинари не смеју да се одрекну?

Поштења. Останите вјерни личним вриједностима. Ваш циљ треба да буде искрена потрага за најбољом доступном верзијом истине. И, никад не прихватајте „не“ као одговор. Не идите пречицама. Знајте да људи нису само добри или само лоши. И никада не заборавите да је новинар увек представник својих читалаца и јавности.

Да ли вам је због овог последњег разлога важно што је ваш отац Волтер доживио вашу прву Пулицерову награду?

У дјетињству ми је непрекидно говорио о важности да грађани прате рад владе и других моћних институција. Мислим да никада није схватио колико је утицао на моје обликовање као новинара. Први „Пулицер“ је био начин да му се захвалим. Умро је мање од годину касније. Постоји још једна важна породична нота: чланак који ми је донио прву Пулицерову награду објављен је истог дана када је рођен мој први син Ник. Дакле, то није дан који бих могао да заборавим

И ваша супруга Стефани Саул добитник је Пулицерове награде. Сарађујете ли или уопште не разговарате о послу?

Углавном говорим ја. Она је много тајновитија и бољи је репортер од мене.

Пишући за „Волстрит Журнал“, Волтер Богданић је 1988. добио Пулицерову награду за извјештаје о смртоносним последицама нестандардних медицинских тестирања за лечење канцера у америчким лабораторијама.

Његови текстови довели су до усвајања новог федералног закона. Други пут, престижну новинарску награду добио је 2005. као новинар „Њујорк тајмса“ када је открио заташкавања смртних случајева у америчкој железници, а три године касније, са колегом Џејком Хукером, добио је трећег „Пулицера“ јер је водио истраживачки тим који је открио токсичне материјале у увозним производима из Кине.

Поносан на Новака

Јесте ли поносни на неког Србина?

– На Новака Ђоковића! Много. Он је диван амбасадор Срба. Оличење је свега што мени значи „бити Србин“: љубазан је, има смисла за хумор, жесток је такмичар и не одустаје. Чак је нашао времена да научи неколико језика. И, побјеђује Федерера. Шта би могло бити боље од тога?

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: