Трка за место у Савету безбедности УН: Које земље се боре за несталне чланице и шта је са Србијом?

На заседању Генералне скупштине УН у Њујорку у среду би требало да буде изабрано пет несталних чланица Савета безбедности Уједињених нација, а кандидати за ове важне позиције су Бахреин, Колумбија, Конго, Либерија и Летонија која до сада ниједном није имала тај мандат.

Црна Гора се раније повукла из трке у којој је била са Летонијом.

Уколико буду добиле „зелено светло“, ових пет земаља ће од 1. јануара 2026. године, на том месту заменити Алжир, Сијера Леоне, Јужну Кореју, Гвајану и Словенију. На тај начин прикључиће се тиму од 10 несталних, у којем су од јануара ове године Грчка, Данска, Пакистан, Панама и Сомалија.

Савет безбедности, иначе, има пет сталних чланица (Кина, Русија, Француска, Уједињено краљевство, Сједињене Америчке Државе) и 10 изабраних, несталних чланица које се бирају на мандат од две године. Несталне чланице бира Генерална скупштина, а у том процесу, посебна пажња требало би да се „посвећује доприносу чланица одржавању међународног мира и безбедности, а води се рачуна и о географској дистрибуцији“.

Несталне чланице имају право гласа, али за разлику од сталних, немају право вета.

Статус члана Савета безбедности Уједињених нација СБ УН веома је важан у борби за ставове и позиције сваке од земаља с обзиром на то да СБ једино тело УН које може да доноси правно-обавезујуће одлуке, попут увођења санкција и одобравања употребе силе, објашњавају саговорници РТ Балкан.

Дипломата и некадашњи амбасадор у УН Бранко Бранковић истиче да је статус несталне чланице посебно важан уколико се на неку земљу врше разни притисци који се, како каже, граниче са узнемиравањем у вези са међународним миром.

„Избор 10 несталних чланица СБ УН врши се по регионалном принципу – пет региона – Исток, Запад, Африка, Азија и Латинска Америка што је установљено 1945. године“, објашњава Бранковић за РТ Балкан.

Сваки регион има право, наводи Бранковић, на два своја представника, а потом сваки регион у оквиру себе врши договоре и одлучује о томе ко ће то бити кандидат.

„Пре него што се донесе одлука, обави се много консултација унутар саме групе. У одређеном тренутку, ви добијете праву слику да ли је реално да ви будете кандидат у оквиру групе или да сачекате наредне две године за кандидовање. То је ствар политичког договора“, наводи Бранковић.

Источна Европа даје једног представника за СБ из свог региона, а Србија, за разлику од Словеније, Албаније, Босне и Херцеговине или Хрватске никада није била нестална чланица СБ. Југославија је последњи пут била члан овог тела 1988/1989. године, како се наводи на сајту УН, а претходно је три пута била нестална чланица Савета безбедности.

Осврћући се на то што је руководство Србије наговештавало да би наша земља, могла да се кандидује за несталну чланицу СБ УН, али до тога није дошло, Бранковић истиче да би такав статус много значио за Србију поготово у погледу притисака са којима се суочава.

„Било би врло значајно да имамо место у СБ УН, пре свега кад је реч о КиМ. На тај начин, могли бисмо увек покренемо питање пред СБ, да затражимо седницу“, истиче Бранковић.

Додаје да „захтев за заказивањем седнице СБ не може да поднесе свако“.

„Тих 15 чланица може у по дана и ноћи да затражи седницу. Али, када је у питању било која земља која ни чланица СБ УН, онда то може да учини у ситуацији када је покренута оружана агресија на ту земљу или уколико нека чланица СБ затражи у њено име седницу због угрожавања мира“, наводи Бранковић.

Некадашњи министар спољних послова Владислав Јовановић објашњава да је статус несталних чланица важан у моментима кад се одлучује већински код процедуралних ствари док истиче, код суштинских ствари ступа на снагу право вета великих сила.

„Пет сталних чланица је за себе сачувало привилеговано место да могу да одбаце све што угрожава њихове интересе. Почасно је бити нестални члан. То истура у први план и неке мале земље у врх светске сцене, тамо где се може већински одлучивати, оне важе један глас“, наводи Јовановић за РТ Балкан.

Битка за чланство је објашњава Јовановић, ствар престижа и додаје да је великим силама од важности да ли ће имати гласаче међу несталнима или неће.

„Када је реч о пет нових кандидата, Летонија је НАТО земља и њено чланство одговара интересима НАТО-а. Конго је једини који је истакнута самостална земља, Колумбија је под утицајем Америке, као и Бахреин. Још се не зна чиме ће се бавити нови састав СБ УН да ли ће бити неког питања које и нас тангира, тако да не вреди унапред ни славити ни кукати када је реч о избору нових чланица“, истиче Јовановић.

Процедура за избор, указује Јовановић, помало је и трговина утицајем, новцем и обећањима.

„Битно је да земља унапред припреми терен и кроз дипломатску активност обезбеди подршку довољног броја земаља. У овом тренутку Запад има највише утицаја и он осигурава највећи број несталних чланица који се њему неће противити. НАТО земље и даље имају заједницу интереса и та заједница има свој језик за решавање у СБ УН.

Велика сила, подсећа Јовановић, може да ускрати слободу пријављивања неке земље ако јој то не одговара, а има економска и друга средства да то учини.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: