Трилер под именом "косовским избори"

Дошли неки људи Нено, дошли и отишли, ко су ти људи Нено… речи су једне изворне српске песме, праве косовске, која је управо то. Дошли неки људи, раније су то били Турци, мада се у песми не говори, можда и Албанци, а можда, ко зна, и „ови наши“. Када то слушате негде, можда има и струје и све је „у реду“, и осетите благу језу како вам се спушта низ кичму док ономе који пева не требају ни инструменти (па ни струја), кад чујете још једном па схватите да „Нено“ може да буде и „Нена“ (све је тајно, све личи на збег, имена се скраћују до нераспознавања рода, ето толики је страх укорењен од давнина у тог човека с Косова који је стално дочекивао и пратио „неке људе“, није знао ко су па је и он сам почео да крије своје име, род, само је песмом завапио. То је она уметност која настаје из дубоке потребе, насушне, да се отера страх, да се обрати том неком поред себе, да се запита „Ко су били они људи, дошли и отишли“.

Кампања пред ове новембарске изборе – кампања која личи на стари сат који је стао, одавно – извукла је негде, из ко зна ког дела мог сећања ову песму, чула сам је у хотелу у Чаглавици, и као многе случајности (да, ето, седнем у неку собу и неко ми пусти ову страшну песму, само тај глас…) допринела је мом све мање магловитом разумевању, и даље на рационалном плану сасвим неразумљивог, српског Косова.

Добра идеја, закаснила деценију

Дошли неки људи, шали се црнохуморно Србин с Косова па их зове „људи у црном“ (што уистину и јесу), заузели сва места с којих могу да контролишу оно што се (авај) не да контролисати – а то је воља Срба с Косова да гласају за такозвану Вулинову листу.

Идеја о заједничном изласку на изборе на окупираној територији суштински је добра. Само тако, уз подршку Републике Србије и њен увид, кроз те кандидате, у све оно што може да угрози Србина на Косову (а то је, у принципу, све), та мала заједница има неке шансе да опстане. Дакле, идеја је добра иако касни читаву деценију.
Подршка глупим методом

Проблем је метод. Метод су претње, уцене, директни напади на људе, свет који ради на том пројекту а који изазива анимозитет код Срба, сматрајући их глупим – чиме показује своју глупост. Тај метод. И незаинтересованост учесника ни за шта, сем за своју „тезгу“, јер ово ће кратко трајати и сада је добар посао. Сутра га неће бити.

Ушли су (озлоглашени момци у црном) у све медије које плаћа Република Србија. Ти медији не раде ништа, осим што дилетантски подржавају пројекат црног. Ушли су, посредно, и у неке агенције (Срна, Тањуг, Бета), као и на сва врата, сем оних које чува шачица која не пристаје.

Утеривање људи у тор

Дописник Танјуга, Шехоли, вероватно је најпоштенији у овој екипи извештача, плаћених да не информишу, дезинформишу или да се једноставно не мешају у свој посао. А и најдуховитији је, јер има обичај да од самог себе узима изјаве и рекламира некакав „Евентс Цонсалтинг“ из Приштине, чије је он пројект менаџер.

Дописник Срне бави се углавном Бојаном Стојановићем, некад тесаром сада градоначелником Грачанице. Остале не вреди набрајати, списак је дуг, дописници са Севера укључени су у пројекат, једнако као и људи доведени из Београда а који о Косову не знају (што је пожељно) готово ништа.

Сукоби интереса и кршење закона овде није ствар немара него метода. Ако је, рецимо, шефица изборног тима „Српска“ (то је „оно Вулиново“) у исто време и чланица Независне комисије за медије, ако то објави Балкан инсајт, а она порекне некаквом бахатом изјавом како је само уступила свој „мејл“, та изјава је утолико бахата колико овај тим ниподаштава памет људи које, не бирајући средства, утерује у један тор. Прича о Интернету који не постоји у Партешу и људима који немају своје Интернет адресе а шефови су изборног тима, па чланови Независне комисије за медије морају да им уступају своје – није глупа. Она је, све више верујем, тенденциозна и има своју сврху.

Наопак посао

Набрајање би трајало унедоглед, а опет не бисмо разумели због чега је овај посао око учешћа Србије у косовским изборима толико наопак, бољи израз немам.

Није морао да буде. Било је много позива Срба с Косова, упућених Републици Србији да се укључи, да их подржи у учешћу у косовским институцијама, било је много жеље тада самосталних кандитада и појединаца, који су схватили шта ће се десити, да њихова држава дође већ једном на то Косово, упозна га, да буде ту. Тада их је држава, не трудећи се да упозна ситуацију, називала издајницима или криминалцима. Издајници су били на Југу, криминалци на Северу. То је све што се из медија дало сазнати о Косову. Као и да је то финансијски баласт који Србија мора да плаћа док и сама грца у дуговима. На позиве с Косова мало ко се одазивао.

Сада, када је држава напокон сишла на то Косово, понаша се тако да би боље било да га је једноставно препустила, оставила на миру, заборавила.

Зато што се служи истим средствима као они које су Срби с Југа одавно прозвали јаничарима. Прети, уцењује, дере се, комесарски маршира тим Косовом и доводи „кадрове“ нејасних биографија који млате пиштољима, понижавају људе, задужени су и за безбедност и за медије и за урлање на оне које су сами поставили, пошто су све живо посмењивали.

Покушај присиљавања

Нема разлике. Градоначелник Грачанице, јер нема свест шта ради, изменио је етничку структуру српске средине на Југу која је имала највећи потенцијал да буде српско упориште. Продајом земљишта, без икаквог урбанистичког плана (бар не његовог) Грачаница постаје албанска. Он неће одговарати, иза њега стоји још увек јак СПС, претњама, уценама, подмићивањем оних којима је већ увелико свеједно, он ће остати градоначелник.

Цветковић, онај што је робијао због силовања и који управо пребија људе по кафанама ако начује да су причали да неће гласати за њега – такође остаје.

И која је, у том и многим другим случајевима, сврха „јединствене листе“? Људи су подељени више него икад пре, уплашени више него док их Србија није „штитила“ и ако погледате коментаре на КИМ радију или неком другом медију с Косова, наићићете на ону стару: „Само ви немој’ да нас браните“.

Овакав однос према Косову и Србима није ништа ново, наравно. Мислили смо да можемо да „преваримо“ Албанце па смо добили независно Косово. Мислили смо да можемо да контролишемо српске политичаре на Косову, па смо добили убице и криминалце. Мислили смо да можемо да радимо са српским народом на Косову шта хоћемо, па смо добили отпор према свакој идеји Републике Србије у вези „решења косовског питања“. Ово данас само је крешендо у изведби једног раштиманог оркестра који толико жури да одсвира последњу композицију, да ни музичаре, ни инструменте, ни ноте није успео да прибави. Зато импровизује. Једини метод, а метод је овде најбитнији и најопаснији – он ће нанети највећу штету Србима с Косова а не идеја о јединству, које је неопходно али немогуће на овај начин – дакле, метод у недостатку времена, промишљања и разумевања – може да постане само метод покушаја присиле. Притисак је прејак и зато не може да потраје.

Без Косова и без значаја

Погрешна представа о владању према којој сила бога не моли, а заборавља на други део реченице, враћа ову причу у време када се по партијском задатку (наредби) гласало за неразумљиве законе,  ко неће остаје без посла (у овом случају остаје без посла шта год одабрао, и наивно је мислити да Срби с Косова тога нису свесни); то време је, надали смо се, прошло.

Овај импровизоријум, игралиште које смо направили од Косова где демонстрирамо силу уместо да га штитимо у оној мери у којој је то, после свега, уопште могуће, обиће нам се о главу. У Београду. Не мислим на нереде, не мислим на саопштења, све је потрошено. Као и новац. Новац који је Србија могла да инкасира продајом Косова завршава као сића за понеког извођача, потпут рецимо једног београдског новинара који за педесетак хиљада евра снима филм где ће хвалити некакву глупост. Уствари, то су гласине. Истина је да филм финасира једна чудна НВО, којој је ово једина активност а чија је председница дописник Слободне Европе из КМ. Поменути новинар је само саветник председника СЛС, Слободана Петровића, са платом од око 2000 евра.

Дакле, остали смо без Косова, остали смо без пара, још неко време ће тамо ординирати „они у црном“ и убрзо се изгубити у виду ластиног репа.

Када говоримо о продаји Косова треба имати у виду да се ради о милијардама које су имовина Срба и Републике Србије. Тај новац није наплатила држава него појединци на добрим позицијама, а преко својих посредника на Косову.

Када ту слику приближимо слици све веће беде у Србији, имамо два катастрофална призора. Разорену економију и државу која се самоукинула.  И наравно, оне који профитирају за све мање износе, јер зашто би неко озбиљним новцем плаћао људе који долазе из увелико пропале државе, да пре него што све престане, узму који евро.

То су они новинари који пишу да би добили лаптоп или седели на вечерама са криминалцима, они који ће заложити своја имена, жестоко нападајући свакога ко такне у Вулина, то су људи који се не могу назвати ни плаћеницима – што је постало врло популарно у том свету. Ако те не сматрају „плаћеником“ мисле да си неозбиљан. А „плате“ им све мање, док се једном, а то ће бити врло скоро, не изгуби потреба за њиховим услугама.

Сума сумарум, од једне важне приче, од Косова које нам је остало последња карта за преговоре на било коју тему, од места које је последње с којим смо могли да нешто озбиљно истргујемо за државу – ствар се срозала на само дно, попут мутног језера где су вољни да пливају само ђубретари – сомови који једу отпад.

Последица журбе, непромишљених обећања, дугова који стижу на наплату… Не знам. Знам само да што је веће убрзање које тело постиже док се креће чини једнако сразмерном јачину ударца о зид. А тај зид може да се појави на првој кривини, када се заврши ова трилер – прича о косовским изборима.

Стандард.рс, Ана Радмиловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: