Triler pod imenom „kosovskim izbori“

Došli neki ljudi Neno, došli i otišli, ko su ti ljudi Neno… reči su jedne izvorne srpske pesme, prave kosovske, koja je upravo to. Došli neki ljudi, ranije su to bili Turci, mada se u pesmi ne govori, možda i Albanci, a možda, ko zna, i „ovi naši“. Kada to slušate negde, možda ima i struje i sve je „u redu“, i osetite blagu jezu kako vam se spušta niz kičmu dok onome koji peva ne trebaju ni instrumenti (pa ni struja), kad čujete još jednom pa shvatite da „Neno“ može da bude i „Nena“ (sve je tajno, sve liči na zbeg, imena se skraćuju do neraspoznavanja roda, eto toliki je strah ukorenjen od davnina u tog čoveka s Kosova koji je stalno dočekivao i pratio „neke ljude“, nije znao ko su pa je i on sam počeo da krije svoje ime, rod, samo je pesmom zavapio. To je ona umetnost koja nastaje iz duboke potrebe, nasušne, da se otera strah, da se obrati tom nekom pored sebe, da se zapita „Ko su bili oni ljudi, došli i otišli“.

Kampanja pred ove novembarske izbore – kampanja koja liči na stari sat koji je stao, odavno – izvukla je negde, iz ko zna kog dela mog sećanja ovu pesmu, čula sam je u hotelu u Čaglavici, i kao mnoge slučajnosti (da, eto, sednem u neku sobu i neko mi pusti ovu strašnu pesmu, samo taj glas…) doprinela je mom sve manje maglovitom razumevanju, i dalje na racionalnom planu sasvim nerazumljivog, srpskog Kosova.

Dobra ideja, zakasnila deceniju

Došli neki ljudi, šali se crnohumorno Srbin s Kosova pa ih zove „ljudi u crnom“ (što uistinu i jesu), zauzeli sva mesta s kojih mogu da kontrolišu ono što se (avaj) ne da kontrolisati – a to je volja Srba s Kosova da glasaju za takozvanu Vulinovu listu.

Ideja o zajedničnom izlasku na izbore na okupiranoj teritoriji suštinski je dobra. Samo tako, uz podršku Republike Srbije i njen uvid, kroz te kandidate, u sve ono što može da ugrozi Srbina na Kosovu (a to je, u principu, sve), ta mala zajednica ima neke šanse da opstane. Dakle, ideja je dobra iako kasni čitavu deceniju.
Podrška glupim metodom

Problem je metod. Metod su pretnje, ucene, direktni napadi na ljude, svet koji radi na tom projektu a koji izaziva animozitet kod Srba, smatrajući ih glupim – čime pokazuje svoju glupost. Taj metod. I nezainteresovanost učesnika ni za šta, sem za svoju „tezgu“, jer ovo će kratko trajati i sada je dobar posao. Sutra ga neće biti.

Ušli su (ozloglašeni momci u crnom) u sve medije koje plaća Republika Srbija. Ti mediji ne rade ništa, osim što diletantski podržavaju projekat crnog. Ušli su, posredno, i u neke agencije (Srna, Tanjug, Beta), kao i na sva vrata, sem onih koje čuva šačica koja ne pristaje.

Uterivanje ljudi u tor

Dopisnik Tanjuga, Šeholi, verovatno je najpošteniji u ovoj ekipi izveštača, plaćenih da ne informišu, dezinformišu ili da se jednostavno ne mešaju u svoj posao. A i najduhovitiji je, jer ima običaj da od samog sebe uzima izjave i reklamira nekakav „Events Consalting“ iz Prištine, čije je on projekt menadžer.

Dopisnik Srne bavi se uglavnom Bojanom Stojanovićem, nekad tesarom sada gradonačelnikom Gračanice. Ostale ne vredi nabrajati, spisak je dug, dopisnici sa Severa uključeni su u projekat, jednako kao i ljudi dovedeni iz Beograda a koji o Kosovu ne znaju (što je poželjno) gotovo ništa.

Sukobi interesa i kršenje zakona ovde nije stvar nemara nego metoda. Ako je, recimo, šefica izbornog tima „Srpska“ (to je „ono Vulinovo“) u isto vreme i članica Nezavisne komisije za medije, ako to objavi Balkan insajt, a ona porekne nekakvom bahatom izjavom kako je samo ustupila svoj „mejl“, ta izjava je utoliko bahata koliko ovaj tim nipodaštava pamet ljudi koje, ne birajući sredstva, uteruje u jedan tor. Priča o Internetu koji ne postoji u Partešu i ljudima koji nemaju svoje Internet adrese a šefovi su izbornog tima, pa članovi Nezavisne komisije za medije moraju da im ustupaju svoje – nije glupa. Ona je, sve više verujem, tendenciozna i ima svoju svrhu.

Naopak posao

Nabrajanje bi trajalo unedogled, a opet ne bismo razumeli zbog čega je ovaj posao oko učešća Srbije u kosovskim izborima toliko naopak, bolji izraz nemam.

Nije morao da bude. Bilo je mnogo poziva Srba s Kosova, upućenih Republici Srbiji da se uključi, da ih podrži u učešću u kosovskim institucijama, bilo je mnogo želje tada samostalnih kanditada i pojedinaca, koji su shvatili šta će se desiti, da njihova država dođe već jednom na to Kosovo, upozna ga, da bude tu. Tada ih je država, ne trudeći se da upozna situaciju, nazivala izdajnicima ili kriminalcima. Izdajnici su bili na Jugu, kriminalci na Severu. To je sve što se iz medija dalo saznati o Kosovu. Kao i da je to finansijski balast koji Srbija mora da plaća dok i sama grca u dugovima. Na pozive s Kosova malo ko se odazivao.

Sada, kada je država napokon sišla na to Kosovo, ponaša se tako da bi bolje bilo da ga je jednostavno prepustila, ostavila na miru, zaboravila.

Zato što se služi istim sredstvima kao oni koje su Srbi s Juga odavno prozvali janičarima. Preti, ucenjuje, dere se, komesarski maršira tim Kosovom i dovodi „kadrove“ nejasnih biografija koji mlate pištoljima, ponižavaju ljude, zaduženi su i za bezbednost i za medije i za urlanje na one koje su sami postavili, pošto su sve živo posmenjivali.

Pokušaj prisiljavanja

Nema razlike. Gradonačelnik Gračanice, jer nema svest šta radi, izmenio je etničku strukturu srpske sredine na Jugu koja je imala najveći potencijal da bude srpsko uporište. Prodajom zemljišta, bez ikakvog urbanističkog plana (bar ne njegovog) Gračanica postaje albanska. On neće odgovarati, iza njega stoji još uvek jak SPS, pretnjama, ucenama, podmićivanjem onih kojima je već uveliko svejedno, on će ostati gradonačelnik.

Cvetković, onaj što je robijao zbog silovanja i koji upravo prebija ljude po kafanama ako načuje da su pričali da neće glasati za njega – takođe ostaje.

I koja je, u tom i mnogim drugim slučajevima, svrha „jedinstvene liste“? Ljudi su podeljeni više nego ikad pre, uplašeni više nego dok ih Srbija nije „štitila“ i ako pogledate komentare na KIM radiju ili nekom drugom mediju s Kosova, naićićete na onu staru: „Samo vi nemoj’ da nas branite“.

Ovakav odnos prema Kosovu i Srbima nije ništa novo, naravno. Mislili smo da možemo da „prevarimo“ Albance pa smo dobili nezavisno Kosovo. Mislili smo da možemo da kontrolišemo srpske političare na Kosovu, pa smo dobili ubice i kriminalce. Mislili smo da možemo da radimo sa srpskim narodom na Kosovu šta hoćemo, pa smo dobili otpor prema svakoj ideji Republike Srbije u vezi „rešenja kosovskog pitanja“. Ovo danas samo je krešendo u izvedbi jednog raštimanog orkestra koji toliko žuri da odsvira poslednju kompoziciju, da ni muzičare, ni instrumente, ni note nije uspeo da pribavi. Zato improvizuje. Jedini metod, a metod je ovde najbitniji i najopasniji – on će naneti najveću štetu Srbima s Kosova a ne ideja o jedinstvu, koje je neophodno ali nemoguće na ovaj način – dakle, metod u nedostatku vremena, promišljanja i razumevanja – može da postane samo metod pokušaja prisile. Pritisak je prejak i zato ne može da potraje.

Bez Kosova i bez značaja

Pogrešna predstava o vladanju prema kojoj sila boga ne moli, a zaboravlja na drugi deo rečenice, vraća ovu priču u vreme kada se po partijskom zadatku (naredbi) glasalo za nerazumljive zakone,  ko neće ostaje bez posla (u ovom slučaju ostaje bez posla šta god odabrao, i naivno je misliti da Srbi s Kosova toga nisu svesni); to vreme je, nadali smo se, prošlo.

Ovaj improvizorijum, igralište koje smo napravili od Kosova gde demonstriramo silu umesto da ga štitimo u onoj meri u kojoj je to, posle svega, uopšte moguće, obiće nam se o glavu. U Beogradu. Ne mislim na nerede, ne mislim na saopštenja, sve je potrošeno. Kao i novac. Novac koji je Srbija mogla da inkasira prodajom Kosova završava kao sića za ponekog izvođača, potput recimo jednog beogradskog novinara koji za pedesetak hiljada evra snima film gde će hvaliti nekakvu glupost. Ustvari, to su glasine. Istina je da film finasira jedna čudna NVO, kojoj je ovo jedina aktivnost a čija je predsednica dopisnik Slobodne Evrope iz KM. Pomenuti novinar je samo savetnik predsednika SLS, Slobodana Petrovića, sa platom od oko 2000 evra.

Dakle, ostali smo bez Kosova, ostali smo bez para, još neko vreme će tamo ordinirati „oni u crnom“ i ubrzo se izgubiti u vidu lastinog repa.

Kada govorimo o prodaji Kosova treba imati u vidu da se radi o milijardama koje su imovina Srba i Republike Srbije. Taj novac nije naplatila država nego pojedinci na dobrim pozicijama, a preko svojih posrednika na Kosovu.

Kada tu sliku približimo slici sve veće bede u Srbiji, imamo dva katastrofalna prizora. Razorenu ekonomiju i državu koja se samoukinula.  I naravno, one koji profitiraju za sve manje iznose, jer zašto bi neko ozbiljnim novcem plaćao ljude koji dolaze iz uveliko propale države, da pre nego što sve prestane, uzmu koji evro.

To su oni novinari koji pišu da bi dobili laptop ili sedeli na večerama sa kriminalcima, oni koji će založiti svoja imena, žestoko napadajući svakoga ko takne u Vulina, to su ljudi koji se ne mogu nazvati ni plaćenicima – što je postalo vrlo popularno u tom svetu. Ako te ne smatraju „plaćenikom“ misle da si neozbiljan. A „plate“ im sve manje, dok se jednom, a to će biti vrlo skoro, ne izgubi potreba za njihovim uslugama.

Suma sumarum, od jedne važne priče, od Kosova koje nam je ostalo poslednja karta za pregovore na bilo koju temu, od mesta koje je poslednje s kojim smo mogli da nešto ozbiljno istrgujemo za državu – stvar se srozala na samo dno, poput mutnog jezera gde su voljni da plivaju samo đubretari – somovi koji jedu otpad.

Posledica žurbe, nepromišljenih obećanja, dugova koji stižu na naplatu… Ne znam. Znam samo da što je veće ubrzanje koje telo postiže dok se kreće čini jednako srazmernom jačinu udarca o zid. A taj zid može da se pojavi na prvoj krivini, kada se završi ova triler – priča o kosovskim izborima.

Standard.rs, Ana Radmilović