Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Хрвати славе. Срби обележавају. Два слична народа религиозно омеђена.
Једни пуцају у небо, други – у себе.
Једнима је тријумф, другима – дан сећања на пустош и прашину.
Прашину са прага кога више нема.
Тридесет година од дана када је ветар понео кућне прагове,
када је дим са ђедовог огњишта узлетео у небо као последња молитва,
а трактори кренули ка хоризонту као велика сеоба.
Свака приколица – један живот, једно детињство, једна недовршена песма.
Сваки точак – суза која се котрља низ лице земље.
Све је већ речено. Све је већ историја.
Зна се ко је режирао, ко је гледао, ко је ћутао.
Зна се и да је у Сребреници, у српско име, исписана страница црна као угаљ,
која је послужила као увод у „Одлучан одговор“.
Требало је НАТО-у удахнути нови живот,
требало је да змај рата обује сандале анђела мира.
И прво су пробали на нама. 1994. – Горажде, као пипање пулса.
1995. август – “Одлучан одговор” Република Српска под небом које гори. Убијање дамара живота.
Истовремено Сарајево, НАТО снаге за брза дејства и црни анђели које се спуштају као предсказање.
А онда 1999. Убијање духа – седамдесет осам дана небеског линча.
Тих дана Европа је сахранила своју савест,
а љути Крајишници вековни чувари југоистока Европе, опстали пред разним непријатељима нестали су преко ноћи са вековних огњишта.
Док су трактори носили народ ка Сави и Дунаву,
Европа је гланцала ратне трофеје извађене из подрума уједињене Немачке.
Америка је припремала своје мњење за нове ратне походе очувања мира и демократије. Напречац свака тачка на планети постаје стратешки битна за национални интерес Америке..
Од 4. августа 1995. до данас изгубили смо више од територије. Изгубили смо саборност и осећање заједништва. На кратко пробуђено и издајом угашено.
Црна Гора је киднапована на референдуму од магле.
Космет – земља која пулсира туђим суверенитетом –
само нас подсећа да је географија понекад само привремена.
Македонија је добила ново лице,
а ми и даље тражимо своје у изломљеним огледалима.
Политичари су наставили да живе од договорених изговора,
а народ – од јалових обећања.
Дејтон смо проклињали, па загрлили као дављеник сламку.
Куманово смо оплакали, па га сами у Бриселу појели.
И данас, док Курти вуче своје потезе,
ми стојимо на раскрсници између истине и самообмане.
Тридесет година касније, чује се само једно питање:
Да ли смо ишта научили?
Или смо постали народ који своје поразе претвара у метафоре,
док нам победе других одзвањају као ехо
кроз празне куће и гробља која путују са народом?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
1 min read
1 min read
