Трг од ћирилице: Награда Печат Херцега Стефана
1 min read
Милутин Мићовић
Трг од ћирилице у Херцег Новом последњих година постао једна од оаза српске културе у Црној Гори, и мјесто скоро култне духовне саборности.
Овдје су одржани разговори од највишег знајчаја за нашу културу, а са овог мјеста гдје ја вечерас стојим, чуле су се ријечи добитника награде Печат Херцега Стефана, угледних ствараоца, који су српској култури, у нашем времену дали свој особени печат. Зато и ја, запљуснут свим збивањима на овом Тргу, окрзнут славом претходних добитника, захваљујем Жирију, -како онима који су предложили да се ја нађем овдје пред вама вечерас, тако и онима који су имали и друго рјешење.
Парафразирам ријечи великог владике Николаја, – не знам коме више да захвалим, онима који су ми давали подршку, кога су радовале моје мисли и реченице, или онима који су гајили презир према мом путу, и према мојим књигама.
Показало се да је у књижевности најбоље оно што се не да измјеритти, и најљепше оно што се не може догледати.
Све што вриједи, међу људима, постаје и предмет спора и оспоравања, а најмање се оспорава, оно што ништа не вриједи.
У сваком случају, ова награда носи име једне историјски важне личности, војводе од Светог Саве, који је у она смутна времена средине 15 вијека, и он и његово дјело био предмет спора, али се показало да је остао човјек свог народа, држећи се и у таквим временима православне вјере, српског језика и писма, што је све било тешко одржати, теже много него данас. Велики Херцег Стефан оснивао је градове, подизао богомоље, које су одолијевалие рушитељима и забораву, и које су претрајале до данас, и учврстиле нам сјећање о њему. Зато је Херцег Стефан, остао наш савременик, и кроз његово име у овој награди, он даје подршку нашим савременицима, да се покажу достојни оних примјера из српске историје и културе, који, својим ликом и дјелом, граде наше историјско памћење.
Наша земља, мати милиона, сина једног не мож вјенчат срећом… Награде су прилика, да се за тренутак као људи осјетимо срећним и од људи поштованим, али свако који стиче срећу и радост кроз свј стваралачки подвиг, зна да та радост извире из његовогве горљиве слободе, која некад донесе и немогуће. Човјек на овом путу, највише је урадио, док га нико није видио. И оспособљавао се за свој непредвидљиви живот, пролазећи кроз искушења и питања, – бити или не бити. И такав човјек најближи је истини, кад се сам са собом у тишини сусреће.
Стваралачки пут је сам по себи чудо, али га ипак не бих ником препоручио, уколико није сам препоручен од онога који тајно промишља човјековов живот и прикљученија. Зато онај који крене својим путем, нема учитеља, осим свој пламчак који му помаже , да путује кроз прашуму и тајну човјека, а десили се чудо, и кроз тајну богочовјека.
Унашем недавном времену, чему смо савременици и свједоци, десио се један чудан обрт, и опак удар на нашау културу, њено памћење и њене савремене учеснике овдје у Црној Гори. Ова држава је, ради њеног будућег непута, организовано била кренула да прогони српску културу, језик и писмо из живота свог народа и његовог колективног памћења. Почела је да организовано разара оно не чему стоји. Почела је да сматра за непријатеље оне који се држе српске културе, језика и писма. Зато је српска култура у Црној Гори морала да тражи друге начине живота и друге путеве да изађе на видјело. Један од излаза српске културе из државног затвора је и овај Трг од Ћирилице, на тргу Херцега Стефана, овдје, у овом дивном граду, Херцег Новом. Овај Трг је окупио за ових 8 година постојања, многе значајне српске ствараоце који чистог образа носе своје име и презиме, своје памћење, своју муку и радост, и благослов предака.
Српска култура је оно на чему стоје српске државе и покрајине, српска саборност, и њена будућност. Најбоља култура производи сувреност духа која усправља човјека и народ изнутра, и поред многих удара и оптужби које по нама пљуште од стране моћника овог свијета. И Црна Гора, ми тако свједочимо, стоји на српској култури, језику и писму, на Цетињу и Ловћену. Иако је по тим питањима, данас наметнута велика полемика у Црној Гори, али, показује се, – оно што је вриједно, не може да потоне, и не може се заборавити, као што показује и овај Трг и име Херцега Стефана.
За ових двадесет година у Црној Гори, створена је таква подјела у једном народу, једној култури, да је било пожељно да браћа буду небраћа, да један језик буду два, да поред цркве буде антицрква, – и да нема начина да се разговара по битним питањима у овако подијељеној Црној Гори. Једни су могли све, а мало шта су знали, други су знали и видјели све, али још ништа нијесу могли. Чини ми се да је претходна државна власт силом на срамоту увела црногорски језик у црногорски Устав и државу, да би зауставила разумијевање, да се створи што већа људска тмуша, како би сви одустали од Бога и од човјека.
