Treba nam klasa prosvećenih patriota

Jeftinije je odgajiti jednog patriotu nego dati milionski popust na gas.

Piše: Zahar Prilepin

Sjedinjene Američke Države potrošile su pet milijardi dolara na Ukrajinu – na nevladine organizacije i ovo-ono – i evo rezultata: barem polovina Ukrajine poverovala je u svoju blistavu i civilizovanu budućnost, podalje od strašne Rusije.

A Rusija je potrošila 60 milijardi dolara na ukrajinske kredite i razne investicije, pa, ako tome dodamo i popuste na gas – više od 100 milijardi dolara. I evo rezultata: još u vreme Majdana proklinjala nas je polovina Ukrajine.

Ne pričamo mi ovde o velikodušnosti Rusije. Ne. Pričamo o tome da su nam potrebne naše nevladine organizacije u svim bivšim sovjetskim republikama.

Da li znate zašto ih tamo nema? Ne zato što ne žele da ih otvore, nego zato što tamo nema ko da radi. Kod nas u principu ne postoji klasa patriotski nastrojenih aktivista – i tim pre klasa intelektualaca državnika. U Rusiji se širenjem kulture i obrazovanja bavi stotinu ljudi, i polovinu od njih ja lično poznajem. A potrebno je da ih bude stotinu hiljada.

Njih nema. Zbog dva razloga. Prvi: kod nas je skoro četvrt veka na svim stolicama sedela „progresivno misleća javnost“, koja – i ako ode da radi u uslovne „nevladine organizacije“ – onda isključivo u američke. To jest, ako su oni agenti uticaja – onda su antiruski agenti uticaja. Ali, ponavljam, oni su sedeli na svim budžetima Ruske Federacije, i to decenijama. Sve te PR tehnologije, „predizborni timovi“ i drugi majstori svog posla – u 99 odsto slučajeva to su vam gotovi majdanovci. I sad oni sa kiselim izrazom lica posmatraju „patriotski zanos“, za koji se njima istima preporučuje da ga razgore. Oni će ga možda i razgoreti, ali neprijateljski.

Drugi razlog: vlast u Rusiji ne veruje onima kojima ona ne plaća. A birajući kome će da plati – ona, nimalo slučajno, pronalazi najodvratnije i najljigavije osobe. Požrtvovani kreatori društvene energije kao klasa vlasti nisu potrebni, vlast ih se plaši.

Osim toga, vlast u Rusiji voli sve da kontroliše. Suštinski, to joj i uspeva. Ali za prijateljsku, kulturnu ekspanziju neophodni su kreativni ljudi. Opolčenci – a oni su takođe kreativni ljudi – mogu prepuzati granicu i bez državne dozvole stupiti u borbu. A legalno raditi sa stanovništvom može se samo uz državnu dozvolu.

Ukrajina je, uz pomoć svojih drugova sponzora, vaspitala svoju vatrenu omladinu, spremnu, ako ne baš da se bori, a ono da ide u konflikte u ime njihove prelepe Otadžbine. A mi smo odgajili ulizice iz prokremljovskih organizacija, koje su spremne da se za stotinu rubalja okupe sa zastavama, a onda se razbeže ako im ne daju još po stotinu. To je razlika.

Rusiji je potrebna nova klasa. U suprotnom, mi ćemo izgubiti najstrašniju klasnu borbu – borbu za nezavisnost. Nama je neophodna klasa prosvećenih patriota.

I rad na stvaranju ove klase mora da počne odozdo, iz unutrašnjosti zemlje – a ne da čekamo dok nam izgrade sledeću kvazipioneriju, pod rukovodstvom sledećeg Hljestakova ili novog Skalozuba *.

Eto, takve su moje majske teze.

Preveo: Ž. Nikčević