Траже дан сјећања за жртве геноцида: Ресор Ђеке упутиће Влади иницијативу у вези са злочином у Сребреници
Фатмир Ђека
Иницијатива Министарства људских и мањинских права Црне Горе, које планира да Влади упути предлог за проглашење 11. јула Даном сјећања на жртве геноцида у Сребреници, поново отвара питање селективне правде и неједнаког третмана ратних злочина из периода 1992–1995. године. Док се институционално и медијски гради култура сјећања искључиво на жртве бошњачког народа, бројне српске жртве злочина које су починиле јединице Армије БиХ — попут страдања цивила у Подрињу, Возући, Сарајеву, Крајини и другим местима — и даље остају без правде, признања и дана сјећања.
Црна Гора се, по ко зна који пут, приклања глобалним и регионалним политичким очекивањима, усмјеравајући своје институционалне напоре на признавање геноцида у Сребреници, што је у складу са међународним резолуцијама и пресудама. Истовремено, власт и цивилни сектор у потпуности игноришу страдања српског народа која су такође докуменована, али не и међународно призната у истом капацитету, што се често користи као изговор за њихово занемаривање. На тај начин се гради наратив у којем постоје „признате“ и „непризнате“ жртве.
Уз све то, иако стручњаци попут Горана Шимића из БиХ исправно указују да је неопходно обиљежити све жртве ратних злочина, у пракси се такви апели губе у мору политичке селективности. Ни унутар саме Црне Горе нема иницијативе ни од једног државног органа или званичника да се слична пажња, каква се тражи за Сребреницу, поклони српским жртвама у Конјицу, Братунцу, Скеланима, Илијашу, Купресу, Тузли или Сарајеву, где су страдали недужни цивили, укључујући жене, дјецу и старце.
Зашто је жртва у Сребреници вриједнија од жртве у Братунцу? Зашто се беба у Поточарима спомиње у званичним дописима, али не и српска дјеца заклана у Братунцу и на другим стратиштима? Зашто се не инсистира на увођењу дана сјећања на све жртве, без обзира на вјеру и нацију? Такви одговори изостају, а ћутање званичника само појачава осјећај неправде код породица српских жртава.
Поред тога, изостанак јасног институционалног одговора на српска страдања потхрањује наративе о „колективној кривици“ и дубоко поларизује друштва региона. Док једна страна добија статус жртве са међународним печатом, друга страна — у овом случају Срби — остаје у зони политичког и медијског мрака.
Усвајање културе сјећања не смије бити монополизовано. Ниједна жртва не смије бити заборављена, јер се правда мјери појединачно, не етнички. И управо ту лежи проблем: док се политички комфор тражи у једностраним наративима, истински процес помирења и суочавања са прошлошћу остаје на мртвој тачки.
Правда мора бити свеобухватна, а сјећање на жртве — универзално. Селективно сјећање је само другачији облик неправде.
Zna Džeki gdje su njegovi preci bili ali se pravi Lud ili misli da smo mi Ludi.Ustaško Cveće i Handžar Divizija, koliko su ubili Žene ,Dece i Staraca,e to se zove Genocidom.Molim Džekija da više ne Trabunja da zatvori ta njegova ubazđela Usta.
Дали је Ђека чуо за КОЉАЧА Османа Растодера.
Da li je Đeka čuo a valjda i vidio kada pr.drzsve polaže vijenac u Pivskim dolima. Kada hsndzar div.dovede u C.G.div princa Eugena. I za par sati u Pivskim dolima u vatru bacite 500 golorukih seljana,bebu rođenu taj dan. A po ostalim selima još 800 niz litice . Samo iz bratstva Blagojevica preko 500 osoba. A to i Milatovic izjavi prošle god. A pomagalim muslimani I arnauti sa sjevera CGore. Eno musliman izjavinds jr Slija žrtvovao muslimane 5000 hilj.da bi Klinton bombardovao Beograd
Уколико нешто тако заживи да се ови нацисти спрдају са истином ми Срби Балкана морамо штампати тоалет папир са натписом Сребреница није геноцид и чистити….са истим.Толико о томе.Уз дужно поштовање жртава злочина Сребренице.У моје име блавору монтенегрински немаш право.
Супроставити се покушајима монтенегринског смећа да нападају Србе лажним наративима и измошљањрм историје