• Насловна
• Политика

Трансформација Мишка Вуковића из Србина у Монтенегрина

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Посланик Демократске партије социјалиста и један од највећих присталица политике дискриминације српског народа и потпуног одвајања Црне Горе од Србије Миодраг Мишко Вуковић некада је говорио и писао потпуно другачије.

Миодраг Вуковић

Посланик Демократске партије социјалиста и један од највећих присталица политике дискриминације српског народа и потпуног одвајања Црне Горе од Србије Миодраг Мишко Вуковић некада је говорио и писао потпуно другачије.

Наиме, Вуковић је прије двије деценије величао идеју заједничке државе Србије и Црне Горе, посебно наглашавајући дубоку историјску и националну повезаност.

Вуковић је био један од писаца Устава Савезне Републике Југославије, која је проглашена на данашњи дан 1992. године.

Треба подсјетити да уз актуелног црногорског предсједника и шефа владајућег ДПС-а (који је „шах престао да игра јер мрзи шаховницу“, како је сам говорио), један од шампиона идеолошког, националног и политичког конвертитства дефинитивно је и Мишко Вуковић, ударна песница у расрбљавању Црне Горе у задњих двадесет година.

Вуковић је, треба ли подсјећати, само један из „плејаде“ бивших Срба и „Црногораца српског коријена“ који су „еволуирали“ најприје у Дукљане, а потом у Монтенегрине.

Да се ова трансформација лика и дјела Мишка Вуковића заиста догодила, потврђује и његов научни рад под називом „Пет година од стварања СРЈ“, објављен у књизи „Историјски записи“, 1997.

Он је у том раду истакао да је Југославија, прва држава која је окупила јужнословенске народе на овим просторима, орханизована по савременом концепту, створена је 1. децембра 1918. године.

„Тога дана делегација Народног вијећа Словенаца, Хрвата, и Срба, свечаном адресом обратила се Краљевини Србији и позвала на уједињење. Формалнном чину стварања југословенске државе претходиле су двије важне историјске, државне, правне чињенице одлуке Велике, односно, Народне скупштине Војводине и Црне Горе, а које су донијеле одлуке о присаједињењу Војводине и Црне Горе Србији“, писао је тада Вуковић.

Иако, сада 21 годину касније, другачије тумачи историју, и не признаје одлуке Подгоричку скупштине, тада је казао да је „одлукама Подгоричке скупштине Црна Гора је ушла у састав Србије и тим путем у прву јужнословенску државу“.

„Црна Гора је уз Србију била, иначе, једина независна јужнословенска држава прије 1918. године. Пред уједињење била је скоро потпуно исцрпљена дугом борбом за независност, борбом коју је водила против Осмонаског царства и Аустро-Угарске“, наводи Вуковић.

Нестанком друге Југославије, у својом научном раду додаје, да су Србија и Црна Гора остале поново да одлучују.

„Двије старе јужнословенске државе, међународно признате, усудио бих се рећи, биле су на новом почетку, по трећи пут. Црна Гора у којој је рођена југословенска идеја, која је првој Југославији принијела своју државност, своје државно име, која никада није била државно ускогрудна и национално себична, трећи пут у овом вијеку нашла се пред питањем којим државним путем даље ићи, сама или са другим који то хоће“, истицао је тада Вуковић.

Данас не жели да призна величину снаге и моћи коју су Србија и Црна Гора као једна држава имале, али прије 21 годину је био поносан на њихово заједништво.

„СРЈ су створиле Србија и Црна Гора. Нова федерална заједница није створена на ледини. Нова држава је израз сагласности Србије и Црне Горе, јединих које су хтјеле, и представља континуитет државне личности Југославије, јер су Србија и Црна Гора фактички језгро те државе током читавог њеног трајања“, казао је тада Вуковић.

Према његовој тадашњој оцјени, те двије државе су имале доста тога заједничког, што он данас „ни за живу главу“ не признаје, укључујићи и заједнички језик. Међутим, сад је заговорник идеје о кажњавању сваког ко не говори црногорским језиком.

„Стварању СРЈ, претходила је сагласност о основним принципима на којима ће се темељити нова заједничка држава Србије и Црне Горе, јер је свака република уз снажан осјећај и сазнање о традиционалним везама српског и црногорског народа, о ономе што их је вјековима спајало, о заједничком поријекло, језику, култури, вјери, традицији, економским интересима, жељела тачно да зна шта добија заједничком државом и какав ће положај имати у њој“, казао је тада Вуковић.

Затим, у наставку свог научног рада, казао је да је Црне Гора Одлуком своје скупштине 15. фебруара 1991. године предвијела поступак и процедуру по којима ће црногорски народ и припадници других народа и народности, као грађани Црне Горе, самостално и слободно одлучити о будећем државном статусу Црне Горе о облицима њеног повезивања и сарадње са другима, одређујући тако своје дугорочне, националне и грађанске интересе.

„Нацрт Одлуке, са референдумским питањем и принципима за организовање будуће државе, Скупштина је усвојила 18. јануара 1992. године. Стручна и јавна расправа трајала је око мјесец дана, након чега Скупштина Црне Горе донијела Одлуку о референдуму, који је одржан марта 1992. године. На референдуму је учествовало око 63 посто грађана Црне Горе са правом гласа, од којих је 95 посто позитивно одговорило и изјаснило се за наставак живота у заједничкој држави“, нагласио је тада Вуковић.

Сада, када упоредимо његове данашње ставове са оним из 1997. године, не можемо, а да се не запитамо, да ли је могуће да га је идеологија свог „вође“ Мила Ђукановића толико преобратила (мада, и Ђукановић се некада заклињао у српство), или му је неко други писао овај рад?

Прочитајте још:

Нови протест опозиције и „Одупри се“ 7. маја, неизвјесно са или без СДП-а

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: