Трагом тајанственог печата

Пише: Јован Његовић Дрндак

Крајем осамдесетих година, готово непримјетно међу полицама једног антикваријата у Загребу, на једној од полица стајала је књига доста лепо коричена, али оштећена, поцијепана на такав начин да је неко из књиге оцијепио неких десетак страница. Мало ко је тада могао наслутити какву тајну скривају њене корице. Осим што су јој на једном дијелу faille stranice, на њеној почетној страници  постојао је некада печат, али сада пажљиво прекривен слојем бијелог коректора, баш као да се неко упињао да избрише сваки траг његовог порекла. Књига је притом била на  ћирилици па се чинило готово извјесним да таква књига никада неће наћи свог купца. Ипак, неко ју је приметио.

Био је то господин средње доби  који је често залазио по антикваријатима, с љубављу и поштовањем према старим књигама које су већ за многе биле безначајне. Продавци су га, због његове озбиљности и радозналог погледа, редовно сматрали професором или каквим учењаком. А кад би се ко усудио да га приупита гд‌је предаје и којег је занимања он би, уз благи осмијех и онај ненаметљив шарм, одговарао попут Давид Штрпца из Кочићевог „Јазавца пред судом“: “Ја сам Стројобравар, као и друг Тито.”
И нико му, наравно, није повјеровао, иако није изговорио лаж осим можда да је Тито био само стројобравар.

Књига коју је тог дана купио носила је наслов: “Омилије на недељна и празнична јеванђеља”, први део, дело епископа охридског Николаја Велимировића, штампано у манастирској штампарији у Сремским Карловцима. Наизглед ништа нарочито, све док на унутрашњој страници није открио посвету: „Преосвећеном Господину Доситеју Епископ Николај на молитвено сећање – Николај Епископ“

Књига је, дакле, била поклоњена Доситеју Васићу, који ће 1932. године бити изабран за првог митрополита новоосноване Епархије загребачке и свечано устоличен на Цвети, 9. априла 1933. године, у Загребу.Биографија митрополита Доситеја била је импресивна: говорио је више језика, студирао на Сорбони и у Женеви, а неуморно је радио на обнови Српске патријаршије и јачању угледа Срба православаца у Загребу. Али тај мирни ток живота и рада брутално је прекинут 10. априла 1941. године, када је проглашена Независна Држава Хрватска.Тог истог дана, док су цвркутале птице и сустале крошње Зрињевца, усташе су грубо залупале по вратима резиденције загребачког митрополита.

Митрополит Доситеј и ђакон Лазар Живадиновић одмах су ухапшени и одведени у затвор у Петрињској улици. Све што су усташе затекле у резиденцији било је изложено њиховој дивљој мржњи. Књиге су такођер цијепане, гажене, да би се послије  уочавајући врједности неко досјетио па затражио да се пребаце камионима на непознату локацију. Судбина књига чинила се заувјек запечаћеном и заборављеном све док деценијама касније, крајем осамдесетих, чудним сплетом околности једна од књига није нашла своје мјесто у антикваријату.

Неко је, схватио да би било незгодно да се пронађе печат римокатоличког факултета гд‌је су ствари из резиденције митрополита загребачког па је печат који се налазио на првој страници премазан бјелим коректором, и ту би највјеројатније био крај приче, да унутар књиге није био још један који је остао непримјећен, а који је наставио да свједочи о страдању српског народа, о страдању српских књига, и страдањи српског свештенства.

Митрополит Доситеј, тешко болестан и измучен, је из затвора пребачен у болницу милосрдних сестара, где милосрђа бар за њега није било. Тек уз велике дипломатске напоре пребачен је у Београд, тада већ духовно и телесно сломљен. Љечен је у санаторијуму, али се од последица мучења није опоравио. Умро је као мученик, 14. јануара 1945. године. Прогнан и поцијепан, баш као и књига коју му је некада поклонио његов пријатељ и брат у Христу,  Николај Велимировић.

И данас, та поцијепана књига, са замазаним печатом представља  неизбрисив ожиљак, сведочећи о времену кад су и књиге биле криве као и људи, који су криви што су били оно што јесу.

Своје­времено, кад се сазнало власнику књиге нудили су велике новце да је прода. Неки су долазили тек да виде о чему се ради, други са озбиљним износом. Касније је сакривао као тајну ако би ко питао одмјерио би га погледом, па би, уз тиху шалу, која је звучала као јецај одговарао као да се све то њега ни најмање не тиче:” Ма каква књига… Какав народ… Никад то није ни постојало.” А кад би остао сам, кад би простор испунила тишина, из његових уста, тек једва разговетно, у пола даха, као неко прастаро завјетно сведочанство, шаптао би себи у браду – “Даће Бог… И књиге ће причати. А ако буде по Јеванђељу,  ако књиге заћуте, камење ће проговорити.

Извор: Јадовно

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: