Кад размишљамо о неком човјеку којега више нема, као да говоримо о граду којега више нема. Остају обриси и грађевине на мјестима некадашњег живота. Када говоримо о др Јовану Стриковићу управо као да пишемо о неком великом значајном граду. Његова личност и дјело су импозантна заоставштина која се тек треба сагледати.
Стриковић
Пише: др Блажо Злопашa
Одлазак професора др Јована Стриковића, човјека који животном стазом корачао умом и Његошевом филозофијом живота. Оставио је дубоки траг свог стваралаштва, и могло би се рећи имао се рашта и родити. Докторирао је на теми “Психологија у Његошевом стваралаштву“, а Инернационални биографски центар у Кембриџу уписао га је за вјечита времена у двије хиљаде најумнијих људи минулог столећа. Куд ће већа част, прво за једну породицу, његов род, завичај и државу одакле потиче!
Остао је нераскидиво везан са завичајем, родним Никшићем и Црном Гором коју је носио истински у себи, у својим прецима, улазио је и анализирао душу и биће човјека овог поднебља. Увијек се питао одакле му тај сукоб у самом себи и свом бићу, што и данас посматрамо у жестоким подјелама црногорског друштва? Сва своја размишљања ослањао је на подументу, темељу Његошеве филозофије, филозофског размишљања посмарања човјека. Јован је често размишљаo o усуду свог српског бића, зато је био у дубоком несагласју са данашњом ситуацијом у црногорском друштву, која мијења идентитет наших часних предака, а он је то надвисивао својом хуманошћу у интересу за бољег човјeкa.
Стриковић је у својој љекараској дјелатности, темељена на висој етици, био најсрећнији ако је човјека који је био на ивици провалије вратио из ништа у нешто, када се радило о појединцу, али несрећним чинили су га догађаји у завичају; гашење његошевске филозофије живита и одрицање неприкосновене законитости, које је красило црногорско биће, чојство и јунаштво.
Учинак пораженог деструктивног режима тидесетогодишњом владавином, његошевску и Марка Миљанова Црну Гору, замјенило ДПС-ово Монтенегро, препознатљиво лажним патриотизом, лансирајући патолошку мржњу према сопственом бићу дубоким подјелама, најдубљим и најопаснијим у историји. Црна Горуа доведена је у сукоб сама са собом, до моралног суноврата, жестоког диригованог удара на идентитет наших предака, непоштовањем чојства којега су се наши преци придржавали.
Јован Стриковић, свој родни град под Требјесом Никшић, носио је у срцу као град културе, и истицао да заслуге припадају знаменитој српској породици Шобајић од првих година 20. вијека, о чему свједочи бриљантна књига Ника Мартиновића „ У сазвежђу духа“. Јован је тврдио да не постоји ни једна породица у Црној Гори као породица Шобајић која је подарила толико културног блага црногорском простору. Јован ми је често говорио, да је у роднм граду Никшићу одгледао прву позоришну представу „Опсада Никшића“ по дјелу Бекице Шобајића и прво биоскопско приказивање, а први биоскоп у Црној Гори, у Никшићу, дјело је Шобајића.
Сва ова културна догађања дешавала су се у „Дому културе“ који су подигле никшићке занатлије добровољним прилозима далеке 1924. године, што је било исписано на мермерној плочи. Дубоко је био повријеђен када су га срушили тајкуни пораженог режима, показујући да им ништа није свето, а на велику срамоту млађеним депесовцима и њиховом челнику дјело ове угледне породице је непознато, истицао је др Стриковић.
Кад размишљамо о неком човјеку којега више нема, као да говоримо о граду којега више нема. Остају обриси и грађевине на мјестима некадашњег живота. Када говоримо о др Јовану Стриковићу управо као да пишемо о неком великом значајном граду. Његова личност и дјело су импозантна заоставштина која се тек треба сагледати. Ако сам већ употребио поређење човјека са градом, Јован Стриковић је имао у себи нешто од два града која су га обиљежили; топлину и мудрост Никшића и ширину и монументалност Београда. Његова ерудиција и промицљивост су били булевари којима би вас водио у разговору.
Вјешто комбиновање народног етоса и научне елаборације, увијек су наново фасцинирале саговорника, смјењивале би се душе од његове психоанализе до питања живота и смрти кроз феномене самоубуиства. Јован Стриковић је био и остао попут града и писма у камену, како се звала једа његова књига.
Као истакнути медицински стручњак бавио се психолошким феноменима у књижевности; смијехом, лудилом, самоубиством и осветом. Његов креативни дух био је изузетан и неисцрпан, формиран, усмјерен и дизајниран из колективне свијести, од које се сада многи ужасавају. Тај креативни народнин дух увијек му је био путоказ у животу осмишљен Његошевом филозофијом живота. Истицао је, да је одрастао у најсиромашнијем дјелу Црне Горе и то му није сметало-напротив!
Сиромаштво је било погонска мотивација за креативан дух, казо би: „ Толико сам сазнао у том сиромаштву о понизности и биједи богатства, да сам се увијек трудио, мада ми није успјело да будем богат. Јер, видио сам колико богатство истроши човјека у моралном, инелектуалном, сазнајном смислу, онда га богатство умртви и атрофира!“ Своју креативност је видио захваљујући средини у којој је живио, из сиромаштва из којег је дошао и богатства које видио и доживио. Све што је створио- казао би- створио је захваљујући сиромаштву и судару идеја које је понио са камена, одакле је дошао прије 40. година и крунисао стварањем великог дјела у тешким временима једне од најреномиранијих медицинских установа на овим просторима, београдске болнице „Свети Сава“.
Остаје у памћењу да су два знаменита психијатра Никшићанина; професор др Јован Стриковић и академик професор др Душан Косовић часно понијели своја црногорска имена кроз свијет неуропсихијатрије, остављајући за собом високе научне трагове, а поносно су носили и идентитет и чојство својих предака.
Питао сам Јована Стриковића, како ће историја записати креаторе данашњих опасних подјела црногорског друштва? Одговорио је: „Многи су зазирали од гусала и Његоша!
Његоша су се чак и прибојавали: једни стога, што га нијесу знали, а други стога што је он све знао. Имали су искуство шта све могу гусле и Његош. И Његош и гусле не воле неправду и кукавичлук! Говорило се, кога гусле обиљеже и жигошу, теже казне за њега нема, већа је и тежа од свих пресуда које папир трпи, а санкције предвиђају својим праграфима!“
Анализирајући психологију и етику народне и Његошеве мисли, дао је јединствен допринос овог малог парчета свијета који је тако бременит подјелама и сукобима. Инсистирао је на помирењу локалног и универзалног и на томе кад би човјек више разумио и спознао себе, више би разумио и ближњег свог. Тако је, на примјер, подржавао и поштовање Његошевог аманета, када је удрарио штапом и показао мјесто, како и гдје да му почивају земни остаци. А исто тако био је против рушења Маузолеја као умјетничког дјела, којег је требало поставити на неко прикладније мјесто. Можда у овој компромисној идеји лежи кључ да треба поштовати исконску традицију, али не рушити све ново, што би било спасоносно за трагедију расцјепа црногорског бића. И Маузолеј споменик је једном времену, изведен из програма највећег разјединитеља српског бића, чије се дјело распало у крви.
<
То потврђује да је Маузолеј и споменик једном недјелу, прогонитељу српског бића, чије је пријекло остало непознато до данас.
Најљепшу бесједу о Црној Гори коју је икад ико изрекао, изрекао је на врх Ловћена, Св. Николај Велимировић 1925. године када је обновљена Капела коју су порушили Аустријанци: „ Ево нас на крову наше државе. Црна Гора у истини представља кров наше државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама, него и моралном! Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намјеравали, да на гробу Његовом намјесте топове да би боље гађали, преварили су се, јер топови су немоћнији од овог мртвог праха онда кад неправду бране, а правду нападају!“
Рушење Капеле на Ловћену, др Стриковић је сматрао смишљен жесток напад на идентитет црногорског бића. Капела је стајала као одбрамбени бедем, гдје је стајао дух Његоша кроз његова дјела и мисли. Рат је доносио врхунац неморала, када и мртвима не дају мира, а у миру поновила се на Ловћену. Око рушења Капеле дошло је до несугласница у врху ондашње власти, наводно да је Броз пресудио и рекао:“Мора бити срушена!“
Професор др Јован Стриковић, научник свјетске репутације, врхунски познавалац Његошевог дјеле, казао би да данашња Црна Гора није његошевска, а да би се вратила вриједностима својих предака, помирењу и слози мора испштовати Владичин аманет, враћањем Капеле и тробојке, уздигнућем духа свог до Њгошевих духовних висина. Неминован је повратак тробојке, а референдумом, ако треба питати народ која је његова застава? Секулина и Ранкова застава , како је народ зове, је симбол покушаја фашизације његошевске Црне Горе, симбол подјела и мржње и треба вратити заставу Краљевине Црне Горе и династије Петровића.
Капела ће поново бити одбрандбени бедем, дух Његошев, помириће завађену браћу. Завјетно ми је казао, др Стриковић, да се то неће десити за његова живота, али доћи ће здраве генерације које ће то учињети. Овим пророчанством отишао и нашао вјечни мир, у свом завичају, у свом камену на којему је, оплођено црногорско биће са врлинама чојства и јунаштва.
Мисао др Стриковића данас је потребнија и актелнија него икад!
Помињање великана какав је Његош побуђује и заслужује изузетно поштовање! Заиста Вам , Блажо хвала на овако поучном и мудром тексту . И нека текст као и сам наслов буду освешћење садашњости а путоказ за будуће, здраве генерације. С вером у Бога, сигурна сам да их има и тек ће их бити.
А , издајници рода свога свако јутро да се буде уз песму“ Ој јунаштва свјетла зоро“ оригиналну, исконску , традиционалну верзију…. да знају да “ на Ловћену Његош спава …
Нек три пута дневно читају „Горски вјенац“ док га не запамте.
И изађу из прелести!
Изузетан текст о др Јовану Стриковићу и његовом доприносу црногорском друштву и култури. Ваше речи су ме дубоко инспирисале и подстакле на размишљање о важности очувања нашег идентитета и традиције. Наставите са оваквим надахнутим писањем које обогаћује нашу заједницу и сећање на наше велике људе.
Sjajan tekst. Bravo! Sve istine koje se prećute postaju otrovne kazao Fidrih Niče. Autor tekst kroz opisivawa djela dr Strikovića ukazuje šta valja učiniti da se Crna Gora vrati u normalne tokove putem identiteta svojih predaka. Vlastoljubivua destruktivna vlast treba maći i da nestane sa političke scene ,jer krasila korupcija, nepotizam, lopobluk iantipatriotizam, većih nepijateqa Crna Gora nema od DPS i SDP.
Briljamtan tekst gdje author kroz veliko djelo profesora dr Jovana Strikovića oslikao prošlost I sadašnjos crnogorski zbivanja I stramutice prema kojoj ide Crna Gora. Author murdo srce pažnju kroz delo profesora dr Strikovića da je njegovo delo potrebnije nego ikada jer tvojim umom I mudrošu I ljekarsom etikom postavlja dijagnozu bolesnog društva..čestitam autoru ovog teksta na napisanom ,her literslnom lepotom govori v e⁹ličini dr zStrikovića iniskosti sadašnji I bivšeg vladara CG
.
Текст какав се пожељети може. Кроз лик и дело славног професора др Јована Стриковића, приказан је суноврат данашње Црне Горе, коју Мило Ђукановић гура у сукобе, опстајући као последњи диктатор у Европи шрећи мржњу према свему што је српско. Гурнуо је Цетиње у хаос и срамоту.За 30. година аутограске владавине, Мило Ђукановић и његов режим претворили су овај град у мртви град где нема ни једног привредног објекта, све је упропаштено. Дуго је стајала табла на улазу у Цетиње, није ми познато да ли још стоји на којој пише: “ ЦЕТИЊЕ НЕ РАДУ!“ Честитам аутору текаста познатом доктору и интелектуалцу. У Сећању ми је да је својим текстовима супростављао се Туђману и Алији Изетбеговиће, упозоравао да ће њихова сулуда политика иузазвати крвопролиће! И десило се! Мило Ђукановић, не мирује, отишао је у посјету Хрватској, а некада је замрзио шах због шаховнице. Тако је говорио овај камелеонски конветит, који се од комунисте претворио у најбогатијег капиталисту! Какав је он таква је ЕУ и злочиначки НАТО.
Мисао др Стриковића,
то је да је: Његошево: „нека буде што бити не може“ за три дужине дубље од Шекспировог: „бити ил’ не бити, питање је сад“.
Гледао сам као млад др Стриковића кад ово објашњава на ТВ Београд. нисам успио да запишем нити да запамтим па би писац ових редова био прави новинар кад би ово мало дубље истражио и публиковао.
Čestiti čovjek,ljekar, vizionar Bolnice „Sveti Sava“. Potpisnik podrške ljekarima iz Nikšića kad su od strane kleptokrata proganjani zbog prisustva čudesnim litijama, a i kako bi drugačije. Slava mu.
Помињање великана какав је Његош побуђује и заслужује изузетно поштовање! Заиста Вам , Блажо хвала на овако поучном и мудром тексту . И нека текст као и сам наслов буду освешћење садашњости а путоказ за будуће, здраве генерације. С вером у Бога, сигурна сам да их има и тек ће их бити.
А , издајници рода свога свако јутро да се буде уз песму“ Ој јунаштва свјетла зоро“ оригиналну, исконску , традиционалну верзију…. да знају да “ на Ловћену Његош спава …
Нек три пута дневно читају „Горски вјенац“ док га не запамте.
И изађу из прелести!
Изузетан текст о др Јовану Стриковићу и његовом доприносу црногорском друштву и култури. Ваше речи су ме дубоко инспирисале и подстакле на размишљање о важности очувања нашег идентитета и традиције. Наставите са оваквим надахнутим писањем које обогаћује нашу заједницу и сећање на наше велике људе.
Sjajan tekst. Bravo! Sve istine koje se prećute postaju otrovne kazao Fidrih Niče. Autor tekst kroz opisivawa djela dr Strikovića ukazuje šta valja učiniti da se Crna Gora vrati u normalne tokove putem identiteta svojih predaka. Vlastoljubivua destruktivna vlast treba maći i da nestane sa političke scene ,jer krasila korupcija, nepotizam, lopobluk iantipatriotizam, većih nepijateqa Crna Gora nema od DPS i SDP.
Briljamtan tekst gdje author kroz veliko djelo profesora dr Jovana Strikovića oslikao prošlost I sadašnjos crnogorski zbivanja I stramutice prema kojoj ide Crna Gora. Author murdo srce pažnju kroz delo profesora dr Strikovića da je njegovo delo potrebnije nego ikada jer tvojim umom I mudrošu I ljekarsom etikom postavlja dijagnozu bolesnog društva..čestitam autoru ovog teksta na napisanom ,her literslnom lepotom govori v e⁹ličini dr zStrikovića iniskosti sadašnji I bivšeg vladara CG
.
.
Slava velikom covjeku dr Strikovicu. A tebi Blazo svaka cast za ovaj briljantan i opsiran tekst, da jos dugo dugo pisete da ljudi citaju prave stvari.
Текст какав се пожељети може. Кроз лик и дело славног професора др Јована Стриковића, приказан је суноврат данашње Црне Горе, коју Мило Ђукановић гура у сукобе, опстајући као последњи диктатор у Европи шрећи мржњу према свему што је српско. Гурнуо је Цетиње у хаос и срамоту.За 30. година аутограске владавине, Мило Ђукановић и његов режим претворили су овај град у мртви град где нема ни једног привредног објекта, све је упропаштено. Дуго је стајала табла на улазу у Цетиње, није ми познато да ли још стоји на којој пише: “ ЦЕТИЊЕ НЕ РАДУ!“ Честитам аутору текаста познатом доктору и интелектуалцу. У Сећању ми је да је својим текстовима супростављао се Туђману и Алији Изетбеговиће, упозоравао да ће њихова сулуда политика иузазвати крвопролиће! И десило се! Мило Ђукановић, не мирује, отишао је у посјету Хрватској, а некада је замрзио шах због шаховнице. Тако је говорио овај камелеонски конветит, који се од комунисте претворио у најбогатијег капиталисту! Какав је он таква је ЕУ и злочиначки НАТО.
Мисао др Стриковића,
то је да је: Његошево: „нека буде што бити не може“ за три дужине дубље од Шекспировог: „бити ил’ не бити, питање је сад“.
Гледао сам као млад др Стриковића кад ово објашњава на ТВ Београд. нисам успио да запишем нити да запамтим па би писац ових редова био прави новинар кад би ово мало дубље истражио и публиковао.
Čestiti čovjek,ljekar, vizionar Bolnice „Sveti Sava“. Potpisnik podrške ljekarima iz Nikšića kad su od strane kleptokrata proganjani zbog prisustva čudesnim litijama, a i kako bi drugačije. Slava mu.