• Руски поглед

Трагедија која је давно почела

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Кристина Жук

Пише: Игор Дамјановић

Страдање цивила украјинских градова Кијева, Харкова, Николајева, Херсонса, Чернигова и других никога разумног не може оставити равнодушним и навести да не постави питање да ли је заиста морало овако? Тренутни крвари рат у Украјине, само је епилог оног што је закувано у фебруару 2014. и пуних 8 година гурано под тепих.

Подсјетимо да протести против владе Николаја Азарова почињу у новембру 2013. године и након пуна три мјесеца отимају се контроли, када снајпери почињу да пуцају по маси и убијају више од 100 демонстраната. Погибија ових људи била је окидач за пуч и свргавање легитимног предсједника Виктора Јануковича.

Нове украјинске власти убијене демонстранте на Мајдану су прогласиле за хероје и симболично их назвали „небеском стотином“. У Полтави, Житомиру, Чекрасу, Одеској области и још у неколико мјеста у њихову част су назвали и улице. Међутим, пуних 8 година режим у Украјини није био у стању да открије и процесуира одговорне за погибију „небеске стотине“. Такође, нико послије мајданског преврата није поменуо 17 припадника полиције, који су убијени током демонстрација.

Значајан дио грађана русофоних области на југу и истоку Украјине није прихватио резултате државни удара и организовао је протесте, једнако легитимне као оне који су се одиграли на Мајдану. Нова власт брутално је разбила и угишила протесте у Харкову, а у Одеси 46 људи живо је спаљено у згради Дома синдиката.

Бруталност и злочине, које су пратили дискриминаторски закони о забрани руског језика, нико са Запада не само да није осудио, већ је и активно охрабривао таква дејства владе у Кијеву. Званичници ЕУ и НАТО пакта били су нијеми и на формирање специјалних батаљона украјинске армије: Азов, Ајдар и Донбас и других, чија су знамења неонацистичка.

Имајући у виду злочин у Одеси од 6. маја 2014. године, грађани Доњецке и Луганске области процијенили су да је за њих једини излаз оружани устанак. Прве битке десиле су се у градовима Славјанск и Краматорск, у њима су углавном учествовали припадници украјинске војске и полиције, који су отказали послушност новом, пучистичком режиму у Кијеву.

У почетку, снаге владе у Кијеву уз подршку авијације и масовним неселективним ракетним и ударима артиљерије по насељеним мјестима, низале су успјехе. Пали су Славјанск, Краматорск и Мариопуљ, а њихове трупе продрле су средином љета до центра Доњецка.

У противудару побуњеничких снага, које су у међувремену почеле да добијају помоћ из Русије, прије свега у виду добровољаца и пензионисаних официра, украјинска армија претрпјела је 2 велика пораза, код Иловајска и Дебаљцева у јануару 2015. За разлику од руске војске, која тренутно крајње ограничено користи своју авијацију, моћне ракетне системе и артиљерију да би избјегла страдање цивила, што доводи до много већих погибија у њеним редовима, украјинска војска 2014. године није имала милости према својим грађанима.

Млада мајка, житељка градића Горловка у Доњецкој области, Кристина Жук убијена је држећи у десетомјесечну наручју ћерку Киру. Још најмање 150 дјеце и преко 6000 цивила погинуло је у гранатирањима и авиоударима украјинске армије, по циљевима, који најчешчће нису имали никакав војни значај. Та неселктивна грантирања настављена су и сада, када је услед руске војне интервенције линија фронта помјерена неколико десетина километара. Само прошлог викенда у Доњецку и Луганску погинуло је 15 цивила.

О жртвама народа Донбаса западни медији и политичари су ћутали, истовремено шаљући Украјини муницију из складишта бивших чланица Варшавског пакта и друга и смртоносна оружја. Дакле, трагедија Украјине почела је давно и дај Боже да се што прије заврши, а да се братски народ Украјине нормалном животу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: