Томо Смиљанић Брадина – сећање на великана
1 min read
Пишемо и подсећамо о дометима; о Томи Смиљанићу Брадини. Отргнути од заборава.
Брадина у уметничком и етичком погледу слави лепоту изворне снаге планинске природе и карактера горштака, показујући тиме да су најснажније људске вредности, непоколебљиво чување народносног имена и вере, најчвршће очувани управо у најтежим животним условима и историјским околностима.
Тома Смиљанић Брадина, писац из Македоније (рођеног у мијачком селу Тресонче у Дебарској области 1888. године, а упокојеног у Београду 1969), окупљене су и штампане приповетке које је претходно објавио 1924. године у Скопљу у две збирке – На планини и друге приповетке из Македоније и Стојна и друге приповетке из Македоније.
Професор др Томо Смиљанић – Брадина, рођен је 12. маја/13. јуна 1888. године у мијачком селу Тресонче, крај Дебра. Потиче из сточарско трговачке породице, од оца Смиљана и мајке Достане, из рода Брадиноваца, због чега у презимену додаје и „Брадина“. Основно образовање започео је у родном селу код бугарског учитеља. На очево инсистирање трећи и четврти разред завршава у српској школи у Битољу, у коме завршава и српску нижу гимназију и полаже малу матуру (1899). Након тога одлази у Солун и српску гимназију „Дом науке“, у којој учи у вишим разредима и матурира (1906). Још као гимназијалац у Солуну почиње да пише, те прве радове објављује у ђачкој дружини „Дојчин“, која му штампа и издаје прву приповетку „Првенци“. По завршеној гимназији је био учитељ 5 година, како би издржавао породицу (бабу, мајку, петоро браће и сестру) оставши без оца Смиљана – хранитеља, којег су убиле качачке банде (1903), а бугарски комитет га осудио на смрт. Враћа се у родни крај и бива постављен за српског учитеља у школама у Тресончу, Мелничану и Галичнику (1906-1911), заједно се трудећи са својим бившим учитељем, Сотиром Ђорђевићем, да се одрже српске школе у мијачком крају и обнови рад српске цркве (Томин стриц Арсеније био је српски свештеник у Тресончу). Одлази у Београд 1911. године и уписује српску књижевност на Филозофском факултету, на наговор земљака, и поред тога што је оболео од тифуса. Добија стипендију од Друштва „Свети Сава“, а хонорарно је радио и код чувеног етнолога и географа Јована Цвијића, који ће му бити пријатељ и ментор.
По личном казивању и запису, Јован Цвијић је ноћио у његовој кући у Тресончу приликом истраживања, док је Александра Белића лично пратио до Галичника, ради филолошких истрађивања мијачких говора. Још као студент сарађује са београдским листовима и часописима: „Дело“ (1910), „Мали журнал“ (1911), „Правда“ (1912), „Балкан“ (1912). Свој први научни рад објавио је као прилог у Зборнику Јована Цвијића „Основе за географију и геологију старе Србије и Македоније“ (I-III, 1906-1911). Избијањем рата 1912. године, прекида студије и пријављује се као ратник-добровољац за ослобођење Јужне Србије. У борбама је учествовао у четничком одреду Војина Поповића – војводе Вука. У току 1913. године са српском војском борави у родном Тресончу. Један је од 1300 каплара „Ђачке чете“ из Скопља 1914. године, носилац Албанске споменице и многих других одликовања. Као и за време Балканских ратова и током Великог рата стиже да пише, те објављује своје кратке приповетке у листовима „Штампа“ (1914) и „Пијемонт“ (1915). Као наредник се повлачи преко Албаније, а бугарски окупатор му октобра 1915. године односи и уништава вредне рукописе. Доласком на острво Крф краће време обавља дужност преводиоца за француски језик. На Крфу објављује приповетке у „Српским новинама“ (1916), а касније и у америчком „Србобрану“ (1917). По наредби српске Владе одлази у Француску, у Клермон-Феран, где завршава студије географије и историје на Филозофском факултету са одличним успехом (1917-1919). Након рата у ослобођеној Јужној Србији ради као гимназијски наставник у Тетову (1920-1921), Скопљу (1921-1927) и Трговачкој академији у Скопљу (1927-1931), а краће време и као директор скопљанске Мушке гимназије. Поново одлази у Француску 1930. године, како би на свом старом факултету у Клермон-Ферану, одбранио докторску дисертацију „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци и њихови суседи у Јужној Србији“ (ориг. Ancienaes tribus serbes Les Mijaks, Les Brsjaks et leurs voisine dans la Serbie Meridionale“, Skoplje, 1930.), са успехом „Мисион онорабл“, поставши тиме први Јужносрбијанац – доктор наука. Већ следеће 1931. године је превремено пензионисан. Обављао је дужност народног посланика испред галичко-дебарског среза (1931-1934). Од 1935. године је именован за просветног инспектора, а од 1940. године постаје начелник Просветног одељења Вардарске бановине у Скопљу. Међуратне године јесу најуспешније за Тому Смиљанића. Путује у Француску, Швајцарску, Мађарску, Аустрију, Немачку, Грчку. Активан је члан Скопског научног друштва у Скопљу.
