Тпмаш Дамјановић: МИКРОКОЗМА
“Хиперреални свет је заводљив и он манипулише конзументима, а званично проглашене вредности су само модели и симулације.”
У готово опсесивној посвећености анализи друштва, чувени Жан Бодријар наводи неколико фаза трансформације кроз коју оно пролази. Поједностављено описано, у првој фази слика представља одраз стварности; већ у другој је маскира и изокреће, да би се, у посљедњој фази, дошло до тога да слика губи било какву везу са стварношћу, постајући њеним симулакрумом. Бодријарова мисао, истакнута у уводу овога текста, могла би, вјерујем, послужити као референца на било који сегмент онога што се, по навици, назива свакодневицом, тако да ћу себи допустити ту слободу да се овдје позабавим спортом, као – није претјерано казати – својеврсним постмодерним опијумом за масе.
Спорт се, грубо узевши, може посматрати као средство којим се, у индустријском друштву, компензовала стварна немоћ да се смислено испуни крвљу изборено слободно вријеме. Вишак сати у којима фокус није био усмјерен на учешће у производњи, представљао је дотад готово незамисливу непознаницу – згодну прилику или ужасавајућу опасност, зависно од угла из којег се ступа на позорницу звану друштвени живот – коју је, разумије се, ваљало учинити унеколико извјеснијом, па је спорт, за релативно кратко вријеме, у свијести оних који су га обликовали, прешао пут од активности на коју се гледало с извјесним презиром или, барем сумњом, преко плитке забаве за масе, до статуса једног од поузданијих оруђа за потчињавање истих.
На трагу Хакслијеве стрепње да ће нам главе доћи управо оно за чим жудимо, спорт бисмо могли – уз неизбјежни ризик од учитавања значења – означити анестетиком којим се, много ефектније него што то може традиционални репресивни апарат, олакшава репродуковање друштвених односа који, при томе, бивају трајно ослобођени опасности да се нађу у пољу резервисаном за преиспитивање или, пак, превредновање.
За свакога од нас, спорт је, у неку руку, лакмус папир, будући да је однос према том феномену подударан са позицијом коју заузимамо на љествици моћи.
Замишљена скупина коју означавамо као елиту – у зависности од тога да ли су њени чланови утицај на друштво стварали, увећавали и потврђивали, барем дјелимично, кроз сферу спорта – заузима врло флексибилан однос према том пољу, изражавајући га кроз честе и, тек наизглед парадоксалне, смјене игноранције и одобравања.
Кажемо “наизглед парадоксалне”, јер су те смјене у стопу праћене социјалдарвинистичким препознавањем могућности да се из истих оствари добит, ма у којој форми.
На супротном полу – уз уважавање чињенице да на тој скали постоје и међуслојеви – налази се савремени лумпенпролетаријат, ког се спорт највише и тиче, будући да кроз то поље – осим што се остварује њихово дисциплиновање – ријетки међу њима могу остварити социјалну мобилност, док остатку припада улога активних или пасивних посматрача.
Та се рола може манифестовати кроз свођење властитог постојања на припадништво некој навијачкој скупини – том отужном супституту за изражавање незадовољства мизерним положајем у широј заједници – затим спорадичном симпатисању спортског субјекта или инфантилном надом у чудо звано лутрија те, напокон, социјалним ескапизмом у виду одрицања спорту било какве тежине или признавањем исте, али уз одбијање да се у том замешатељству активно учествује.
Оно што назначени опис – ма колико да је вјеродостојан – чини компликованим јесу честе и изненадне, на први поглед неспојиве, комбинације више наведених улога.
Учешће у тој игри је неминовно и налази се, негдје, у равни консензуалног садомазохизма: било да, на самом почетку, одричемо или потврђујемо вриједност тог феномена – и ма како да се према њему, касније, односимо – своју позицију унутар једног друштва изнова промишљамо управо кроз одређење према овом и њему сличним механизмима контроле. Отежавајућа околност је пословична противречност између онога што јесте/није значење феномена о којем је ријеч и наших, нужно емоцијама осјенчених, пројекција.
Мозаик огледало
Често се, као некадашњи овисник о спортским садржајима, ухватим у патетичном ламенту над оним у што се, како волим да му тепам, савремени спорт претворио.
Американизација, стерилно уређене арене, спортисти који више личе на киборге него на моју представу о људским бићима, огромне своте новца које се, на одушевљење или згражање пасивних учесника у том циркусу, издвајају за поспјешивање резултата неког спортског пројекта, губљење могућности идентификације са актерима, изостанак “Њеног величанства приче” те, на концу, узмицање страсти пред профитом који, авај, постаје самом себи сврха…само су неки од аргумената који се потежу у обеспокојавајуће јаловим расправама о природи данашњег спорта.
Па, ипак, у свим тим размишљањима, по правилу уроњеним у противречја и безнадежно закованим за ниске фреквенције, превиђа се одсуство фундамента. Јер, чак и да је спорт онакав каквим би га многи од нас жељели видјети, зар би то промијенило чињеницу да он, ма у каквој форми да се испољава, представља симулацију симулације живота, односно заводљиву копију копије – непостојећег оригинала? Као да би се, друкчијим одабиром боја и материјала за сликање, једна репродукција могла учинити аутентичним доживљајем живота?
Можемо, напокон, дати мислима на вољу, водећи бескрајно инспиративне разговоре о томе – каквом и коликом репродукцијом неког знаменитог умјетничног дјела би ваљало оплеменити простор у којем се обитава, али је свако промишљање те врсте лишено смисла, уколико се не узме у обзир чињеница да је сам простор – измаштан.
Лакоћа упадања у хиперреално, односно свијет који је – ево нас, опет, код Бодријара – стварнији од стварности, те посљедично препуштање инерцији дешавања која шљаште као циркуски спектакл, утолико више што су огрезла у испразности, укидају могућност цјеловитог сагледавања било које појаве што нам се јавља као имитација живота.
На концу, кад изблиједе и ишчезну јасне границе, па чак и оно што се њима раздваја, тешко да нам преостаје било шта осим бесконачног ваљања у блату опсјена. За гол више.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
