Toma – mape duše

Piše: Mišo Vujović

Odgledah, napokon, Tomu. Dobih knjigu. O Tomi. Lep gest! Uvek su uspomene umivene, a same po sebi su svečanije, što im daje prednost izbora ugla iz koga će nastupiti?! Film je dinamičan, gotovo furiozan, silovit i spontan, tužan i srećan, pun primera praštanja, davanja i osame. Uvek u epicentru zbivanja, u grotlu estrade ali usamljen u svojim čestim traženjima i kockarskim vađenjima.
Ništa novo. Tražio se. Tražio je sebe, bežeći od sebe, bolje reći, živeo je na mah.
Ali, ne i na fintu. On nije znao na blef da zaigra. Malo je ko poput dečaka iz sela Pečenjevci, umeo da pati, pesmom do krvavih suza, trezneći se bolom od bola. K’o hod po bodljikavoj žici.
Kao Toma. Teško da je, neko bio iskreniji prema onome što je stvarao, kao Toma. Zato ga, danas, vole i oni koji ga nisu upamtili. Ali ga osećaju i na daljinu.
A on, sam, je Epoha!
Sve što je moglo da se pretoči u stih i pretvori u note postalo je hit. A ustvari je on bio hit.
Lepile su mu se emocije za stihove. I tako slepljene postajale neotuđivo njegove. I po njemu prepoznatljive i kada ih drugi izvode.
Ta patnja se, kod tih pesama, oseća. Nisu mogli tako jako da udaraju koliko je on mogao da prima udarce. A umeo je, majstorski i da se samopovređuje.
Gotovo niko mu nije vidao rane. Pokazao bi ih, tek kada bi se zakorile i zarasle u opominjuće ožiljke. I te posekotine su bile živopisnije kod Tome, u odnosu na druge ljude. Svaka bora, svaki ožiljak probudio bi se nekim toplim stihom.
Živeo je za svaku rimu. Punim plućima im je udahnjivao damare života, dok se njegov lagano gasio pod silnim teretom svega što ga nije mimoišlo. A on je ipak živeo, trčeći, za publiku, svoj počasni krug.
Ne da bi čamunjao već da bi leteo. Svestan čame koja je odavno začamila, upravo se životom lečio od čamovanja.
U ovom zverinjaku izubijanih uspomena našlo se sve osim izgubljene Tomine duše.
Autentični Toma u naslovnoj ulozi, briljantna gluma i neubedljivi statisti. Kao što su njegove pesme žanrovski neopredeljive, tu ima svega, udrobljenog, tako i filmski Toma pulsira sličnom energijom kakva je krasila originalnog junaka.
Ono što je evidentno, autor je uspeo da nas provede kroz mape Tomine duše, ali i kroz mentalne rupe našeg vremena.
Sa dna života dosezao je do vrhova umetnosti, oplemenjujući svoje nemire treparavim glasom praštanja i ljubavi.
Zamišljam ga u nekoj krčmi prepunoj dima i znoja, sa raspletenim pletenicama lepe ciganke:
”ej ciganko moja ja sam noćas tužan, zapevaj mi jednu pa mi rane leči…”, jeca Tomin baršunasti tenor.., duboko u nedrima Šutke, gde je bio rado viđen gost i domaćin…
Peva, smeje se i plače čovek koji je svoje suze kovao u mega hitove, vanvremenske, kakav je i sam bio.