Toma Gvozdenović: Poslednji gospodstveni boem

Piše: Mišo Vujović

„Kafana je moja sudbina…“, peva njegov poznati imenjak Toma Zdravković, a junak ove priče to potvrđuje, šmekerskim stilom, šarmom, pesmom…
Pesmom je, dok je boravio u Pasadeni, osamdesetih, na specijalizaciji, “razoružao” glavnog tehnologa da mu otkrije formulu za pravljenje granulata potrebnih Petrohemiji. „Otvorio“ se galantno sa kredibilnom avansnom – napojnicom orkestru i zahtevom da otpevaju neku pismu iz Jugoslavije. Krenuše da sviraju, on prepoznaje „Podmosovske večeri“. Snebivaju se – ne znaju tekst. Toma, uzima mikrofon peva srcem, prisutni uzvraćaju ovacijama – glavni tehnolog već sledećeg dana ispisuje recept za proizvodnju granulata.
Tomu, su te večeri, gosti kluba u više navrata, vraćali za mikrofon, naročito kada je sa ruskih romansi prešao na rokenrol.
Retki su, u ovom iz stvarnosti izmeštenom vremenu, prepunom egoizma i rasplodne sujete, ljudi koji gospodstveno nose svoju ostvarenost, spremni da dele, nenametljivo, sa stilom u tišini, bez pompe i talambasa.
Ta širina Tome Gvozdenovića, podjednako je prisutna u kafani, na ulici, u poslu, komšiluku…
Sa elegantnom ležernošću tutne muzičarima u džep, ne na instrument za publiku već za sebe i svoju dušu, da niko ne vidi. Ne retko otkupi buket od malih prodavaca cveća po kafanama, nahrani gladne, okrepi posustale, udeli nevoljnima…
A muzikanti mu se najviše raduju! Znaju da mu nađu žicu. A kako i ne bi. Nema muzičara koji se očešao od Skadarliju da ne zna Tomu, najgospodstvenijeg boema. I Tomu i sve Tomine pesme.
Od malena je stremio da ljudi oko njega budu spokojni. Taj stav je kasnije pretvoren u filosofiju života. Ispunjenog u svakom segmentu od ličnog, porodičnog, profesionalnog, društvenog i nadasve životnog.
Rođen je u Gornjem Ratkovu kod Banjaluke, majka je iz porodice Kočić iz Stričića.
“Bila je gromada od žene. Majka je pojam iznad svih autoriteta. Rodila me je sama u kolibi 2.novembra 1946.po ciči zimi. Slučano je došla komšinica Lika i srpom mi presekla vrpcu i vezala pupak“, sa neskrivenim emocijama ljubavi i poštovanja govori o majci.
Seća se detinjstva manje krajiškog više Banatskog ili Omoljičkog gde se porodica doseljava 1952.godine.
“Krenuli smo sankama po snegu do Banjaluke i dalje vozom. Ležeći u vagonu posmatrao sam dve nepregledne telefonske žice. Divio sam se njihovoj dužini i tom čudu koje ide u nedogled. Tek što sam pošao u školu izveli su nas na ulicu da “branimo” Trst i pevamo druže Tito ljubičice na daj Trst i Gorice. Ne daj Trsta ne daj grada da slovenski narod strada“, pevali smo noseći transparente većina, do tog trenutka, nije znala da Trst postoji a kamoli gde se nalazi“, evocira uspomene ovaj nesvakidašnji čovek, sećajući se učiteljice, svog druga Rileta neprikosnovenog u znanju, ali i nastavnika matematike u Pančevu kojeg će „selja iz Omoljice u izglancanim opancima“, fascinirati znanjem u brzinom da mu se do kraja školovanja obraćao sa uvažavanjem ne pominjući ni opanke ni Tomino seosko poreklo.
Godinama je sedeo u maloj birtiji u centru Beograda, u kojoj su se okupljali pisci, novinari, većinom, kao i svi javni delatnici, malo uvećani, u sostvenom ogledalu, a on je o sebi govorio u trećem licu, trudeći se da i tada umanji zasluge čoveka o kome je pričao. „Otkrili“ su ga slučajno, zahvaljujući događaju koji se nije mogao sakriti. Kamere su zabeležile otvaranje nove fabrike čija je celokupna proizvodnja već unapred plasirana na Rusko i istočno tržište. Ali ovde nećemo govoriti o njegovoj poslovnoj ličnosti – ostvarenoj u svakom smislu.
Ovo je zapis o Čoveku i njegovom tkanju u vremenu prepunom dobrih dela i pozitivnih vibrcija.
Ljudi poput Tome su uvek tamo gde treba, osete muku, napipaju nevolju – pruže i ruku i utočište. I to zaborave istom brzinom kojom su i reagovali.
Dečački san junaka ove priče, mog prijatelja Tome Gvozdenovića, uspešnog poslovnog čoveka, inženjera, inovatora, industrijalca, čiji se poslovi prostiru u više zemalje, je da ljudi oko njega osećaju mir, sigurnost i uvažavanje. Njegova tiha, gotovo stidljiva skromnost, komplementarna sa duboko prosvećenom – dobroćudnom fizionomijom, blagim crtama ukrašenim vedrinom pogleda i optimizmom osmeha – ovog dragog čoveka čine posebnim u svemu.
U jednoj demenziji naročito.
A to je kafana – njegov drugi dom, ambijent za druženje, opuštanje uz muziku, prijatelje i nadasve dobru pismu.
Te noći, pre deceniju i kusur, sedeli smo u snegom zavejanom restoranu Romantičari, gostili Goceta, Blagoja i našu braću iz Ohrida, desetkovani i tužni što je sneg ponovo iznenadio putare, te se neki dragi ljudi nisu pojavili. U jednom trenu nesta i Toma, ali se brzo vratio, poput dobrog duha, da razbije dremež i naš i orkestra pospanog i od puta i letargične atmosvere.

Toma ležerno prilazi kapelanu, nešto mu šapuće na uvo, šef orkestra razvlači lice u osmeh, klima glavom, daje znak bendu…Nastaje tišina zagonetna kao čaša dobrog vina – uvek nepredvidljiva i spremna da te otvori, razgali ili razgoropadi.
I na jedan mah zlatni zub kao tuš razvuče harmoniku. Violina tiho zajeca, zacvili ili zasvirav, što bi reko Bora Stanković. Toma ustaje i kreće, kao Ljuba Tadić ili Stojan Dečermić koji su maestralno oživeli Mitketa u „Koštani“. Oni u pozorištu Toma u kafani, u kojoj je Mitka živeo, lumpovao, patio bolan, utapajući svoju tugu u čaši i jedrim nedrima prelepe ciganke – Koštane, koju će ovekovečiti Bora Stanković, čiji su zapisi i drame postali simboli Vranja. Bora je majstorski realnost pretakao u literaturu, kao što Toma, oplemeni kafansko druženje, pretvarajući krčmu u pozornicu, pesmu u umetnost.
Muzika na tren zastaje, Toma počinje tiho ko bolni Mitka, žagor se gasi, kafana se za čas pretvara u teatar…
Tišinu razbija violina i Tomin glas srastao sa Mitketom, koga je davno spremao za prijemni na Akademiju za film i pozorište, danas FDU: Ali život ga je odveo drugim stazama.
I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s’n snujem. A pesma je moja golema:
Kako majka sina imala…čuvala…’ranila.Dan i noć samo njega gledala.
Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin… Došla snaga, mladost…Došle bašče, cveće, mesečina; Zamirisale devojke!…
Iz pozadine izlazi Ana, možda je Tanja ili Iva, možda Dina, ime joj niko nije znao, a stigla je te snežne februarske noći u Romantičare sa orkestrom najboljih muzičara Ohrida. Prikrada se laganim korakom gazele i vetrom u nedrima, glasom Olevere Katarine i osmehom veselog meseca na usnama. Banula je i sve nas na noge digla. I Toma je zanemeo kada je zapevala. Bili smo u čudu. Znali smo da je Toma, majstor štimunga i atmosfere, ali niko nije ni slutio da će jedna sumorna zimska noć, prerasti u događaj koji godinama prepričavamo. Ostaće zapisan u sećanju svih nas prisutnih i vas koji ćete čitati ove redove, o Tomi, o nama, o svima onima koji se trude da za dlaku pomere granicu dobra u sebi i oko sebe.