Toma 2 – Kodovi beomske duše i još ponešto o nama grešnima

Piše: Mišo Vujović

Umire Đura Jakšić, veliko ime srpske poezije i slikarstva. Đura je bio boem, za prost svet pijanac, malo pomeren u stranu zbog tog poroka. Ali, čim se upokojio, nakon prebijanja obesnih siledžija, nahuškanih od generala Ranka Alimpića, neko se dosetio da se majka otadžbina mora dostojno oprostiti od svoga velikog sina, koga će u narodnom pamćenju sačuvati njegova poezija.
Čuveni pokajnici nad pokojnicima, fenomen svakog našeg vremena, stali su u prvi red ucveljenih. Nedostajao je još general dezerter o čijem “junaštvu” je Đura objavio satiričan tekst, da bi par dana uoči prebijanja potplatio seljaka da pritera volove oficirskom stolu pred hotelom Moskva:
“Hajde, šta se ustežete k’o general Alimpić na Drini”, vikao je seljak na svoje volove.
Iznenađeni, oficiri poskakaše, stigoše žandarmi, seljak ispriča da ga je na sve nagovorio Đura i za to mu dao jedan dinar. Đuru, su kroz nekoliko noći sačekali generalovi batinaši, dotukli ionako bolesno i izmučeno tuberkylozno telo. Izdahnuo je desetak dana nakon batina. Dvor je velikom sahranom, veće do tada u Beogradu nije bilo, zataškao pravi uzrok Đurine smrti.

Okupila se svita, ministri, kolege pisci, svi nešto svečano ožalošćeni. Mnogi od tih otužnih učesnika u ovom masovnom događaju Đuru, za života nisu primećivali. Po prvi put u Beogradu, u istom sporovodu, u velikom broju je nastupala elita i sirotinja raja sa kojom je slavni pesnik delio svoje skromno i gorko parče života, prosuto od Banata, Beča, Beograda, seoskih zabiti po Srbiji u kojima je učiteljevao do Skadarlije – “Tri šešira”, “Dva jelena”, odakle ga je veličanstvena povorka gospode i prostog sveta ispratila na večni put.
“Ko bi do juče rek’o, da je ovaj naš Đura bio toliko značajan”, šapatom se domunđavale susetke.
“Voleo je kafanu i to ga je mnogo koštalo”, nastavile su poluglasno da komentarišu Đurin ispraćaj do Novog groblja.
Hoćeš dušu, odrekni se kafane. Moraš se ratosiljati duše ako se opredeliš za kafanu.
A duša je nekada zahtevnija od atraktivne žene! Razmažene i plahovite. Spremne da u svakom momentu pusti suzu.
Fasciniraju me dežurni verski čistunci.
“Čuvari duha!”!
Ove hodajuće “gromade” sa mikroskopskim detektorima za greh, uvek spremne da se obračunaju sa malovernim ili nedovoljno transparentnim “vernicima” sklonim hedonizmu.
Napisah tekst o Tomi i istoimenom filmu.
Toma!!!
Dovoljno da asocira na raskošan talenat, neukrotivi temperament, ustreptale emocije, boemstvo, alkohol, žene, buran život…
I sve začinjeno emocijama i kod punog i praznog novčanika.
Da li je greh dušu smestiti u kafanu? – pitaju se dežurni čuvari čistoće duše.
“Mapa duše u kojoj je kafana duša a ne crkva”! -izvlači kamuflirani komentator iz naslova.
Naravno, Toma je bio boem, zaljubljivao se opsesivno u lepe žene. Da li se može nazvati bludnikom!?
Može.
Da li je bludničenje greh? Jeste.
Bio je kockar.
I to je greh!
Da li je Toma grešan?
Jeste.
A ko nije!?
U filmu se videlo sve.
Jasno i naglašeno.
I strast i greh.

Ali i neizmerna ljubav prema malim, nebitnim ljudima. E tu se snaga duha i moć duše ogleda. Toma, nije bio srebroljubac. Novac ga je iritirao do te mere da ga je nemilosrdno trošio, ne štedeći ni velike svote kojima je često znao da obraduje mučenike sa periferije života. Dakle, slavoljublje i srebroljublje Tomu Zdravkovića nisu posedovali.
Postoji li išta što nismo uspeli da omalovažimo i srozamo? Kao i pljuvanje pod maskom na društvenim mrežama.
Kao što su po fabričkim krugovima i kasarnama revnosni žbirovi lovili one koji nisu pevali 4. maja na dan smrti J. B. Tita: “Druže Tito, mi ti se kunemo”, danas se “zanimaju” motreći pomno da li muškarci stoje sa desne, a žene sa leve strane u hramu. Neki guru je rekao tako treba, bez obzira što nas Hrist nije delio.

Pišući o Tomi, kafana se nije mogla mimoići kao ni njegova emotivna vertikala.
Dve dominante u životu ovog tužnog zabavljača. Neodvojive od njegove ličnosti. I tačno je da je kafana hranila njegovu dušu. E, ako je krčma vrelo greha ili presto đavola, kako tvrde samoljubivi puritnci i protivnici kafanskog života, mnogi narodi plivaju u grehu.
Koliko se ko Bogu molio, to Bog najbolje zna, kao što zna da je Toma, svojim odnosom prema materijalnom i nesebičnošću u pomaganju ljudima, pokazao hrišćanske vrline. Milosrđe i nesebičnost.
Kafana nije crkva, ali je, svakako, najveća ispovedaonica u kojoj se molitva izgovara u sebi. Srbi se više krste u kafani nego u hramu. Kafana inspiriše čoveka da se, pod kapljicim, lakše otvori. Da čini više po srcu i naravi nego po uzusima centara moći i maglovitog, za čoveka sve više otuđujućeg vremena.
Kafana raskopča ličnost da slobodnije zaviri u sopstvenu dušu, da prepakuje uspomene, da se suoči sa sobom. Znam ljude koji svoja religiozna osećanja izražavaju krsteći se pri svakoj čašici. Prva je: „Bože pomozi“. Druga je: „Bože saberi i pomnoži“.
Treća je: „Bože sačuvaj i pomjani“.
I tako redom. Za zdravlje, za ljubav, uzvraćenu i beznadežnu, za promašene odluke, za posrnula prijateljstva, za poslovne pobede, za žive i mrtve…
Kafana je takav ambijent da te svi čuju kada šapućeš i da te niko ne registruje kada vičeš.

Na koncu, da je Toma kojim slučajem rođen kao Francuz, a imao je mnogo toga u Sebi što bi ga činilo pripadnikom tog galskog naroda, slavili bi ga poput Šarla Aznavura. Ali taj zaneseni mladić iz Pečenjevca, za koji je Leskovac metropola, i nakon tri decenije od odlaska ostao je gromada sa dušom, u narodu u kom se poštenje smatra ludilom, a široko srce uskom pameću.
„Dobar i lud su braća“, radosno klikće narod naš nasušni.
Na kraju, i pred Bogom i pred narodnim pamćenjem svi dobijamo ram adekvatan delu koje smo stvorili. Ne o sebi, već od sebe samog.
Vo imja oca i sina i svjatoga duha, amin.