Тодоровић: Црна Гора обољела од незнања – одрекла се себе

Данашња и званична Црна Гора, оболела од активног незнања и заборава одрекла се саме себе. Постала је помахнитали Монтенегро, аутистична држава, пут за нигjде, мрзитељка свега што је српско. Српски језик носи знање, искуство, историјско и поетско сјећање, зато је за новопројављену монтенегринску духовност тај језик оптерећење, исто онако како су за њу српски јунаци и хероји попут Гаврила Принципа терористи, како то прије неколико дана изјави Мило Ђукановић.

Ово у разговору за „Новости“ каже Весна Тодоровић, једна од 26 никшићких професора који су прије деценију почели борбу за одбрану српског језика у Црној Гори. На питање како данас гледа на те дане, одговара:

За разлику од многих, ми смо схватили да је преименовање наставног предмета Српски језик у Матерњи само прва и почетна фаза у брисању српског језика из школских програма, Устава и свијести људи у Црној Гори. Да би ствар још била апсурднија, име наставног предмета је промијењено незаконито, одлука о тој промјени нити је постојала, нити је објављена у „Службеном листу“, како то законска процедура захтијева. То што је такав незаконити рад Министарства просвете за последицу имао губитак елементарних права на рад и егзистенцију 26 професора и њихових породица и унео невиђени хаос у школски систем, никога није било брига.

Режим се жестоко обрачунао. Да ли је то била „освета“ лоших ђака?

Ми смо, не тражећи то, некако спонтано и неочекивано „изашли из система“, српски језик нас је обиљежио, и као све што је утемељено и истинито дао нам снагу. Тада је црногорска власт, безидејна, стваралачки немоћна и тоталитарна, била престрављена нашим поступком. У својој сулудости нас је због наше грађанске одважности и храбрости да јасно и јавно посвједочимо њен варварски карактер, њено самољубље и њен губитак историјског памћења, прогласила државним непријатељима. Не бих рекла да је то била освета лоших, већ идеолошки оптерећених и заборавних ђака.

Уследили су откази, остали сте без посла?

 Прво је у Никшићкој гимназији отказ добило нас шест професора српског језика. То је довело до потпуног урушавања наставног процеса у школи. Нама се придружио велики број колега (од 65 стално запослених професора, 42 професора су престала да изводе наставу), наставу је бојкотовало и 900 (од укупно 1.100) ђака Гимназије. Протесту су се убрзо придружили и професори других средњих школа у Никшићу, као и професор српског језика из Херцег Новог, сада почивши Вуко Велаш. Тада су власти извршиле притисак, људи нијесу били спремни да страдају до краја, остало нас је укупно 27, из Гимназије 17 и 10 из других школа, добили смо отказе и већина нас ни за десет година није успјела да нађе никакав посао у Црној Гори.

Покушали сте проблем научно да ријешите, очекивали сте помоћ опозиције?

Истина је веома једноставна, црногорски језик не постоји као лингвистичка чињеница. Ипак је, простом већином у црногорском парламенту, гласањем владајућих странака уз свесрдну помоћ опозиционог Покрета за промјене и њиховог лидера Небојше Медојевића српски језик избачен из Устава, а на његово мјесто уведен тзв. црногорски језик.

Знамо да наука не прихвата, или не би требало да прихвата политичке разлоге или политичко дјеловање које се коси са истином. Нажалост, опозициони политичари, који у парламенту представљају српски народ, заборавивши ту малу и просту чињеницу, 2011. прихватили су и потписали са тадашњим премијером Игором Лукшићем споразум о имену црногорско-српски хрватски и босански језик за најважнији предмет у школском систему. Али већ 2013, на инсистирање НВО Матица црногорска, Уставни суд је поништио то рјешење, наводећи да је за тај предмет законито и уставно само име црногорски језик. Политички пројекат новог, државног црногорског језика је заокружен и завршен. Треба отворено и јасно рећи да наша дјеца данас у школама не уче српски језик, нити читају српску књижевност.

Увођењем тзв. црногорског језика направљен је оштар рез између црногорских и српских писаца у Црној Гори, ја бих рекла на штету оних који су се определили за нови, политички језик. Тиме су они опасно сузили број својих читалаца, као и тираж својих књига.На другој страни, српски писци, ослоњени на богато искуство и традицију, читају се и на ширем подручју, па имају и бољу перспективу. Истина је и да су српски писци избачени из црногорских школских програма, а по природи ствари оно што се потискује и прогања, на неки чудан начин бива снажније, уверљивије и животније.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: