Todorina Babokoljić

Piše: Nebojša Jevrić

Todorina je bio titin žandar, tarabaš, na stanici, na štajgi. Visoka ljudina, dugih ruku, i goleme glave ko omanji badanj, zbog čega su ga zvali, istina da ne čuje, štajgeri Glavovonožac ili Badanj. Obrva gustih koje su se spajale i nikad podrezivane skrivale sitne lukave očice. Brijao se svakog jutra. Čak i vrat ali mu je runja virila ispod kragne i pravila ogrlicu.

Davno je Todorina posle poljoprivredne škole koju je jedva završio, iako je bio iz partizanske familije, izučio milicijski kurs. Prvo i poslednje radno mesto bila mu je štajga. I odavno je naučio da se u štajgerske poslove, bez naređenja odozgo, ne treba mnogo miješati. Ali znao je sve. Svaku kurvu iz Picinog parka, šibicare, dilere lažnog zlata, lažne fotografe sa praznim aparatima, džeparoše i prosjake.

Poznavali su i njega svi kelneri koji su uvaljivali umornim putnicima tucani bensendin a onda ih kad pospu štajgerske secikese čistili od prtljaga i para.Znao je i nabildovane ciganske makroe ali se u svoj posao nije mnogo mešao.

Pod njegovom zaštitom nalazila se i čuvena štajgerica Vera Krečana što je zahvaljujući tome prkosila i uz nos išla ostalim kamenjarkama i makroima.

Trajao je kao što je trajala štajga neuznemiravana od viših vlasti.

Poštovali su ga taksisti sa istetoviranim rešetkama između kažiprsta i palca, bivše drukare i policijski doušnici kojem je taksiranje bilo samo uzgredno zanimanje.

Tek kad je došao kao mlad milicioner na stanicu pokušavao je da uvede red u svoj rejon ali je ubrzo digao ruke od toga.

Jeo je dupli pasulj u Drvaru, naravno na račun kuće, pio je ali se nije opijao. Znao je za meru. A mera mu je bila kilo belog i kilo kisele.

Stanovao sam u Zagrebačkoj u sratom studentskom domu „Đilas“ u sobici u potkrovlju.

I uvijek sam mu bio zagonetan, sumnjiv čak, jer zanimanje nije mogao da mi odredi.

Ulazio mi je i u sobu koju nisam zaključavao ali ništa nije našao. Sem pisaće mašine. E to ga je malo štrecnulo.

Te jeseni primili su me u Udruženje književnika i objavio sam svoj prvi tekst u Zum reporteru na šest strana. Tema je bila štajga.

Podiga sam honorar i krenuo da slavim. Završio sam u „Belom gradu“ gde sam pred zoru i prispao.

Naravno, našao se neko iz džep seta koji mi je uradio barku, klepio novčanik u kojem mi je bila i lična karta.

„Jevriću daj ličnu kartu“, zabobonjio je u svitanje Todorina na mene.

„Šta će ti lična karta kad znaš da sam Jevrić?“

„Propisi se moraju poštovati.“

„Dobro kolega jel može službena“, kažem ja njemu i izderem člansku kartu Udruženja književnika.

„Znao sam ja da si ti neka zvreka“, kaže Todorina gledajući pečat i moju sliku.

A tek kad je video da se po mojoj priči snima film „Šangarepo ti resteš lepo“ o ubistvu kelnera u bifeu Raketa.

Prolazile su godine. Počeo sam da radim u „Dugi“ i na štajgu sve ređe svraćao.

Nesta Saveza komunista. Poče višestranačje.

Vraćajući se sa nekog puta vidim Todorinu. Nekako ublijedio sav se smanjio. Drži kapu (nije bilo tog broja za njegovu glavu) i snishodljivo mi prilazi.

„Šta će ovo bit! Sve ode đavo po đavolu“

„Slušaj Todorina služba je osnovala osamnaest partija i četiri masonske lože. Vidi šta su sa tobom planirali drugovi“

Sutradan zvoni telefon u redakciji. Todorina. Zove me da se hitno vidimo.

Veseo Todorina naručuje jagnjeće pečenjue, kilo kilo, kafe.

„Mene odredilo u Svetosavsku stranku. Za šefa obezbeđenja“

Ponosno mi pokazuje člansku biljetu.

„A znaš li se prekrstit“

Svojom golemom ručerdom krsti se Todorina.

A „Oče naš“ znaš li?

Ugnu ramemenima. To na policijskom kursu nisu učili.

Na službenoj Todorinoj beležnici ispisujem molitvu „Otče nas iže jesi na nebesijah….“

„To da do sutra naučiš pa se vidimo u isto vreme“, kažem strogo.

Stradan stiže Todorina sav očajn, očiju crvenih od nespavanja. Svu noć učio zaludu.

Samo što mu suze ne krenu.

Slušaj Todorina ima jedna lakša: “Gospode Isuse Hriste sine božji pomiluj me grešnog“

„Spsioče moj“, viknu Todorina i poče da se krsti glasno izgovarajući Isusovu molitvu.

Zakonopravilo Svetog Save ostavismo za drugi put.